Мирис Маркала у Паризу

Још је Хераклит говорио да је „свет овај ватра, која се са мером пали и мером гаси“, па ни овај данас, у коме ми живимо, није много другачији од његовог. Већи је, болеснији је и луђи, али се и даље пали и гаси с мером.Са чијом мером, сазнаћемо брзо, чим видимо чији ће бомбардери први полетети после масакра у Паризу.

Друштвене мреже, на којима се наш друштвени живот још једино и одвија, ноћас су се усијале тастатуре.Другосрбијанци, који су аналогни вашим Монтенегринима, су навалили ко смрт на бабу са изјавама саучешћа несрећном француском народу, у маниру „ж суи Шарли“ (не би ме чудило да су и свеће ноћас палили испред амбасаде Француске), патијоти (са „ј“) су сеирили и радовали се француској несрећи, а они, ретки међу нама, који памте дуже од 15 минута, присећалу су се Рачка, Маркала и Кула близнакиња.

Тешко ономе кога Другосрбијанци оплакују и за кога патријоти (са „ј“) навијају. Први  доказују својим сузама, које квасе фирмиране одевне предмете, да живот једног европског господара вреди више него живот хиљаду Ирачана, или Аваганистанаца, други шенлуком доказају да мишљење животу није потребно, таман као и амеби.

За ових стотинак француских глава, у то сам сигуран, закотрљаће се много сиротињских глава на Блиском Истоку и то брзо. Једном измишљена, борба против тероризма, као универзални изгвор за интервенције, отела се контроли и последице се више ен могу до краја предвидети. Данас се зна да су, током Седамдесетих, тада познате терористичке групе Бадер-Мајнхоф и Црвене бригаде биле и те како под контролом обавештајних служби и да су послужиле као добар изгвор за борбу против комунизма, при чему комунизму није било ништа, али су, у антикомунистичком делу Европе, репресивне снаге удвостручене.

Лов на терористе је тражење игле у пласту сена, осим у случају да су то, је ли, „наши терористи“, за које сигурно знамо где се налазе.  После 11.09. у борбу против тероризма су укључени и бомбардери, што је равно пуцању из топа на комарца. Апсурд је превазиђен тиме што су читаве етничке групе, па и државе, проглашене терористичким. На крају ће терористичке постати читаве расе и континенти. Свака глупост мора да се развије до својих крајњих граница, па ће и ова.

У свету, у коме трошимо наше прилично излишне дане, каузалистика не функционише као у традиционалном друштву; последице, по правилу, седе у кабинама бомбардера и чекају свој узрок. Не би ме изненадило да су светла на Ајфеловој кули, угашена у знак жалости, пре него што је прва бомба пукла. Бивало је већ да се саучешћа због оборених авиона изјављују пре полетања, због зрка у часовним зонама, или да се честитке на изборој победи упућују пре затварања биралишта. Узрок и последица не стоје у истом односу као пре сто година.

У Столтенберговој поруци да је „ноћас НАТО уз Француску“ има нечег злослутног, јер тероризам неће и не сме бити побеђен као универзални изговор, па ће, стога, морати да преживи, а да ли ће Француска, коју ће НАТО бранити преживети као ова иста Француска, коју данас знамо, није сасвим извесно.

Највећа вредност тероризма и јесте у томе што никад не може бити побеђен, па се, баш стога, може и мора појављивати изнова. Још одавно, кад су на нашим факултетима образовани читави смерови за изучавање тероризма, знао сам да ће га „господари игре“ дуго рабити. Хитлер, Атила, или Наполеон могу бити побеђени, али тероризам никада, а кад неког не можеш да победиш, имаш обавезу да се бориш стално. Чија глава ће пући у тој борби, одредиће се управо у центрима где се образују терористичке групе. Већ и бабе са Копаоника знају да су Косово и БиХ служиле, а можда још увек служе, за обуку терориста али-гле чуда-ту их нико не тражи. Обавештајне службе, које располажу буџетима које немају многе земље Трећег света, не знају оно што знају бабе са Копаоника и то тако што слушају шта деде сричу из дневних новина?

Претпостављам да ће данас светска штампа објавити да су терористи из Париза ликвидирани, сем двојице, или тројице, који ће, колико за два-три дана, цвркутати као птице на грани и открити налогодавце и механизме деловања.  Биће да такви ухапшеници и не учествују у акцијама, већ марљиво уче, у бази неке обавештајне службе, шта треба да кажу и то данима пре него што се џумбус догоди.

До сад је правило било овакво: где има нафте и поља мака, има и терориста. Не дао Бог да у вашој држави имате нешто од тога, јер нафта и мак привлаче бомбардере као сијалица комарце. То, наравно, не значи да су мотиви бораца против тероризма тиме лимитирани, јер је већ и суверенитет неке земље сумњив; у обрачуну с терористима, и он се, некако, уме да се загуби. У модерном свету, суверенитет је ресурс, а ресурсе не могу да имају баш сви.

Док свиће зора и потоци другосрбијанских суза потапају Конкордију и Јелисејска поља, негде већ брује мотори бомбардера, а по министарствима полиције су већ одштампане хиљаде нових радних уговора. Убијени и убице су, од јутрос, ко у Рају, ко у Џенету, а свакако у статистици; помињаће их, о годишњицама, да и мртви послуже „јачању борбе против тероризма“. Детерџенти перу све беље, улошци упијају све више, а борба против тероризма јача. Такав је свет у коме живимо.

Извор: ИН4С Портал