Иако лингвисти тврде да Срби имају један од најсавршенијих језика на свету (не рачунајући граматику), то Србима скоро нимало не помаже у животу, у политици пре свега, да ствари назову правим именом. Примера је безброј, али хајде да бацимо поглед само на оне крупне и актуелне.

Пуних 15 година ломимо језик, и себе у језику, пакостимо најближима, увесељавамо друге, највише сопствене непријатеље, описујући шта је ово што сада имамо и гледамо на Косову и Метохији. Из те недефинисаности произашло је све што смо књижили као лоше на државном и националном плану, од 1999. године наовамо. А све је јасно.

Ако нека оружана сила, у овом случају НАТО сила, упадне у једну државу, у овом случају Србију, заузме део њене територије (Косово и Метохија), поништи устав и законе те државе, протера њену војску и полицију, и већину народа, уведе своје законе и своје оружје, како се то стање зове? Војно, лексички, логички – окупација. Нема другог термина, не постоји. Све друго је заметање трагова, кукавичлук, страх, дефетизам, све… само није одговарајућа дефиниција.

Да је Скупштна Србије одмах по окончању бомбардовања, или након „октобарске револуције“, донела такав став, у међувремену би се друге песме певале. Након тога Београд је могао готово растерећено да преговара и с Бриселом и с Приштином, прихвата споразуме који би обезбедили колико-толико нормалан живот преосталих Срба на Косову, иде и преко с данашњег становишта „пуних линија“, али увек би изнад свега тога лебдела одредница да је Косово и Метохија „привремено окупирана територија“. То би и у свету, упркос сили, имало дејство, представљало брану оволиком понижавању каквом смо изложени.

Дакле, већ 15 година одбијамо да кажемо шта нам је пред носом исписано. И плаћамо цену за то.

Црна Гора, Словенија, Хрватска, Македонија… признале су „државу Косово“, односно комадање Србије. Пре три дана подржали су пријем те творевине у Унеско, понели се према Србији крајње непријатељски. Треба ли да их мрзимо? Не. Да с њима прекинемо дипломатске односе? Ни то. Треба само да кажемо оно што видимо, оно што јесте: да су Црна Гора, Словенија, Хрватска и Македонија Србији непријатељске државе. Пријатељске нису, неутралне нису. Четврто не постоји. Да, имамо тамо и родбину и пријатеље, али то не мења ствар; то су Србији непријатељске државе.

Не треба из овога извлачити посебне закључке, можда само став да је крајње време за примену правила с почетка текста: читај као што је написано. У преводу, кажи оно што видиш. Оканимо се барем ових заблуда.


Извор: Новости