ХОДОЧАШЋЕ У ОТАЏБИНУ – Радош Стевлић

Не испитани су путеви Господњи и благо ономе који ходи Његовим стазама. На Његовом путу никада се неће спотаћи, оклизнути, кренути погрешним правцем, залутати, јер Он те држи за руку као што родитељ држи своје чедо да не застрани и да се не изгуби..

Мој брат Сретен, снаја Раша и ја решисмо, после неколико година, да поново посетимо нашу отаџбину Србију и освежимо утиске које смо увек носили у срцима од момента када смо, због безочног комунизма, морали да напустимо родну груду. Пут је био дуг: од Тихог до Атланског океана, преко  Амстердама до Београда летели смо дуже него што смо у младости с воловима путовали до најудаљеније дестинације у Шумадији.

Шумадија

Отсели смо у благочестивом дому породице Тодорић код Рашине мајке, брата и снаје. Примили су нас као најрођеније и сви су се трудили да нам боравак у Србији буде предиван. Њихова љубав је незаборавна.

Један од незаборавних тренутака био је сусрет са господином и братом у Христу Милојем Стевановићем са којим сам општио електронском поштом, али се никад нисмо видели. Сусрет је био дирљив до суза, нисмо могли сити да се изгрлимо и изљубимо, јер смо имали много тога заједничког. Оно што нас је највише спајало је једна вера, један Господ Исус Христос, једно Јевађеље, једна нација, један владика преосвећени Артемије. Мада је то био први састанак ми смо се осећали као да се познајемо деценијама.

Сусрет са Милојем

Милоје Стевановић – Грешни Милоје

Господин и брат Милоје Стевановић је посебна прича. Човек високог моралног квалитета, факултетски образован изузетно интелигентан са запањујућом меморијом. Његових 12 књига нашли су место у Конгресној библиотеци у Вашингтону САД, која је иначе највећа библиотека на свету. У међувремену, сада излази из штампе и тринаеста књига која ће бити изузетно поучна и фасцинираће читаоце. Он је изузетан бизнисмен и води велику фирму прехамбрених производа са неколико производних линија и двема продавницама у Чачку и једном у Београду.

Али Милоје не би био тако популаран у народу зато што је успешан бизнисмен; у  Србији има доста успешних привредника али мало ко зна о њима. Он је постао чувен по свом самарићанском раду на њиви Господњој. Дуго би ме одвело да набрајам сва доброчинства која је учинио и која чини. Он је пример правог хришћанина, на кога многи треба да се угледају. И ја сам један од њих.

Посета Лозници

Катакомба – манастир Св. Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка

Отишли смо да видимо Лозницу у манастирско здање Св. Николаја Мирликијског чудотворца. Ради се пуном паром и како ствари стоје то ће бити  град монаха и монахиња, поклон-задужбина брата Милоја. Срели смо владику Николаја и остали с њим у дужем разговору. Врло маркантна личност. На мене је оставио изванредан утисак. Сестре су нас послужиле са палачинкама и осталим ђаконијама. У Лозници смо се осећали као у као у родитељском дому.

Из Лознице смо скокнули до испоснице Светог Пимена Великог на Јелици до великог подвижника, оца Рафаила. Мала испосница али укусно уређена. Опет дар брата Милоја. Отац Рафаило је интересантан човек. Био је високи официр у српској војсци и онда је, Божјом Милошћу, решио да се демомбилише оде у манастир и посвети духовном животу. Од пуковника до испосника. За дивљење!

Следећег дана отишли смо у манастир Св. Петке Изворске да посетимо наше сестре: мати Гликерију, која је тамо игуманија и Тајсију која је монахиња које служе Богу и роду већ 60 година. Био нам је леп сусрет са сестрама и осталим монахињама. Манастир је добио нову форму, подигнуто је доста конака, обновљени су стари, било је заиста лепо видети све то. Моје сестре су нас примиле лепо, као сестре што примају браћу. Тамо смо и спавали и остали два дана. Сестра Тајса се ражалостила кад смо полазили, каже да је очекивала да будемо код њих бар седам дана.

Следећег дана Сретен је отишао поново у манастир и довезао мати Гликерију и с њом смо отишли на горевничко гробље да се помолимо Богу за наше покојнике. Одржали смо мали помен и на крају завршили са „Со свјатими упокој Христе души раб твојих…“ Вратили смо се у Чачак и били гости код главног архитекте манастира Св. Петке, господина Аце Тојаге, који је вратио мати Гликерују  назадн у манастир.

Посета Барајеву

Договор је пао да брат Милоје и ја сутра у недељу, на Крстовдан, 27. септембра идемо на службу у Барајево – Стару Липовицу. Чуо сам доста о катакомбном манастиру Св. Јустина, али нисам имао појма нашта ћу тамо наићи. Кренули смо из Чачка око 6 сати изјутра и захваљујући Милојевој спретној вожњи, (могао би да се такмичи на аутомобилским тркама) Ибарску магистрану смо савладали као од шале. Дан је био тмуран, кишовит, хладан са ветром. Кад смо сишли са Ибарске магистрале видели смо много народа, било појединачно или у групама, како негде жури.

Питам Милоја: Где овај народ, по овом ружном времену иде?

Он каже: У манастир, на свету Литургију.

То ме је пријатно изненадило и тада сам осетио присуство Светог Духа, нека благодат испуњавала је моју душу. Помолио сам се у себи за тај свет и замолио Господа да их све благослови. Вера њихова спашће их.

Архимандрит Наум, настојатељ Катакомбе – манастира Светог Јустина Ћелијског

Стигли смо у манастир. Једна прелепа двоспратна зграда краси седам хектара имања и још једна зграда – поклон нашег Србина Мирослава из Аустралије – са шатором испред, где се три године служило Богу, док није подигнут храм. Народ  је, на челу са настојатељем Наумом из кога провирује смирење и побожност, у невиђеним „гомилама“ чекао да дође Владика. Најзад црквена звона су огласила  долазак Владике и како је епископ излазио из аута тако је народ појурио ка њему за благослов. Дух Свети се осећао у ваздуху. Вера православна никада неће нестати код српског народа, док је ових људи и ових монаха. Величанствено. Невероватно. Предивно. Киша је, као благодатна роса падала, али нико није обраћао пажњу. Сви су пошли за Владиком у храм. Унутра у храму, у беспрекорном реду, народ је метанисао и љубио целивајућу икону. Владика Артемије је крстообразно са дикиријама и трикиријама најавио почетак Св. Литургије. Црква је била дупке пуна а народ, заједно са певницом,  је као хор анђела певао литургијске песме: „Слава… Благослови“, „Слава… Јединородни“, „Иже херувими“, „Достојно“ и остале. Било је преко 500 присутних и сви су певали у једном гласу. Ја сам заблагодарио Богу и рекао у себи: Благословен да си Господе у сва времена, во вјеки вјеков. Литургија у овом дивном  манастиру Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву, уз саслужење Хорепископа новобрдског и панонског Г. Максима и 7 свештенослужитеља епархије била је величанствена.  У току Свете Литургије Владика Артемије је у чин Архимандрита произвео Протосинђела Наума (Мирковића), настојатеља поменуте обитељи. На крају литургије причестило се преко тридесеторо деце. Питам једног брата дали је народ данас дошао због Владике или што је празник Крстовдан. Он каже  „не, сваке недеље је овако“. После узимања нафоре, прешло се на горњи спрат ради закуске. С обзиром да је посни дан служила се кафа, чај и разне врсте посних колача и пите.

У међувремену стиже Владика и позива брата Сретена и мене да седнемо поред њега јер се нисмо видели последњих две године кад смо се срели у грчком манастиру Св. Антонија Великог у Аризони, САД. Осећао сам тај позив као част.

Владика је инсистирао да останемо и на ручку. Ручак је био посни: пасуљ, посна сарма, салате од парадјза и на крају посни колачи и разне врсте пита.

Владика ме је позвао да га посетим у његовој „резиденцији“ у Београду. Ја сам, наравно пристао, под условом да се брат Милоје прими да ме вози, што је он оберучке прихватио. После овог божанственог догађаја и духовног искуства, где сам мој празан „резервоар“ напунио благодатним горивом Св.Духа, кренули смо, брат Милоје, Сретен и ја да обиђемо још неколико манастира на путу за Чачак. Међутим, ноћ се спуштала на обронцима Сувобора и одлучисмо да посетимо новоосновани манастир у селу Леушићима а остале да оставимо за други пут. У Леушићима нас је дочекала предивна игуманија Варвара, веома побожна монахиња, интелигентна и јако образована. Уместо да буде професор математике у гимназији, пошто је дипломирала на природно-математичком факултету, она се одлучила за тесан пут који води у царство небеско, за монашки живот. С њом је пошла још једна монахиња а онда су им се придружиле још две искушенице. Ту сам срео и упознао професора и познатог лингвисту, др Драгољуб Петровића који је написао преко 20 књига о српском језику. Он је такође поклонио имање и зграде манастиру где сада монахиње уздижу торжествене молитве Господу. Храм је био јако уређен и беспрекорно чист; осећало се да Дух Свети обитава у њему јер душа тражи Тебе Боже као што кошута тражи поток бистре воде.

О, како је лепо бити с Богом. То осећање мора човек да доживи да би могао да разуме. Овоземаљске речи су сиромашне да објасне ту лепоту.

У гостима код владике Артемија

Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу Г.Г. Др Артемије

Следећег дана поново смо кренули за Београд. Са нама је била и Милојева супруга Нада. Владика нас је чекао у његовој „резиденцији“. Ништа не бих погрешио ако бих рекао у његовом светом ћумезу. То су биле неке шупе где је народ остављао угаљ за грејање, иначе власништво манастира Хилендара. С обзиром да то манастиру није требало поклонили су владици Артемију. Његови монаси су то реновирали. У  Владикиној „трпезарији“ има сточић за четири особе и судоперу. Монах који нас је послуживао морао је да стоји јер није било места да  седне. Био је понедељак а то је за монахе посни дан па је сервиран посни ручак. Пасуљ је био изванредан као и остала послужења. Онда смо уз спиралне степеници прешли у горњу одају где је била владичина канцеларија која је уједно спаваћа и радна соба. То је, такође, мала одаја, можда 3 са 4 метра и ту је био његов сто, иконе на зидовима и рамови са књигама. Ко је мало виши растом удариће главом о плафон. Посматрајући све то навукао ми се неки чемер и јад у души да сам заплакао и од туге и од беса. Па зар тај човек који је у најтежим моментима комунистичке страховладе отишао у богословију да би се припремио да служи српском народу, завршио теолошке студије и докторирао у Грчкој и вратио се да буде старешина манастира  „Црна Река“ да окупља и роји монаштво и српство на Косову и Метохији, не плашећи се шиптарских куршума обилазио је манастире и цркве, да доживи овако нешто? Замонашио је 242 монаха и монахиње… Упитах се – како ово не дође да види владика Атанасије Јевтић који, са осталом булументом,  шири лажи о владичиним милионима, кућама по Београду и које куда? Боже како тај човек нема стида ни срама ни страха Божијега у себи.

Али из тог малог рајског кавеза у коме живи и ради Божји угодник, паун чисте душе и лепоте духа, избијала је нека божанска светлост и благослов Божији над целом Србијом.

Све неправде, клевете и лажи владика Артемије подноси стоички, без роптања, смирено као прави духовни горостас. На лицу му се видело блаженство, неки анђеоски осмех, одраз неке среће смиреног владике који је непоколебљив да одржи завет монаштва и завет епископа и да свој страдални крст изнесе до краја живота. Било је тако пријатно у разговору с њим да нам је било тешко када смо морали да затражимо благослов и кренемо назад у Чачак.

Драгобраћа код Крагујевца

Свештеник Небојша Стевић

Уз пут смо свратили у Крагујевац да посетимо оца Небојшу, који је опет посебна, невероватна прича, налик на оне из Житија светих. То је млад свештеник са чврстом кичмом, јаким моралним принципима и челичном упорношћу. О њему је брат Милоје писао а ја бих додао да је он у банатској епархији имао парохију од 800 домова и море деце у школи, којима је предавао веронауку, али није хтео да се повинује ветру новотараца у буквално отишао на калдрму у Крагујевац где је, уз помоћ родитеља, подигао кућу и адаптирао храм у истој и отпочео православни начин узношења молитве Богу. Није га поколебало ни то што су екуменистички јеретици на Васкрс пре неку годину убацили бомбу у његову кућу, док је он у Љуљацима служио Службу Божју. И његова  попадија и троје деце су срцем и душом уз њега. Финансијски је „пропао“ али је постао духовни богаташ који је купио за себе и своје духовно стадо парче Неба, Царство небеско.  Мало је у Српској цркви таквих свештеника.

Овчарско-Кабларски манастири

Следећег дана, Сретен и ја отишли смо да обиђемо Овчарско-Кабларске манастире. Киша је сипала из дрвета и камена. Монаси и монањиње су се склонили у затворене просторије. У ман. Благовештењу је једна монахиња била у цркви. Од кола до улаза у цркву смо потпуно покисли. Монахиња је из Тимочке Крајине коју је довео новопостављени жички Јустин, са осталим монахињама. Нисмо се дуго задржавали у храму. У манастиру Преображење нигде живе душе. Свратили смо и у манастир Сретење. Манастир изгледа беспрекорно уређен, са новим зградама, алејама и лепо одржаваног гробља где је сахрањена и игуманија Минодора. Сестре су нас лепо дочекале и уз послужење остали смо дуже у разговору, евоцирајући успомене на протекле године. Оне се добро сећају нашег брата Јовише који је дуго провео у Овчару у манастиру Св. Троице као искушеник, пре одласка у Америку.

Један део тих манастира је за владику Артемија, али „страха ради Јудејскога“, не смеју да се експонирају. Нико од њих нема храброст мати Јелене из Вазнесења. Мада смо хтели, али због кише, промашили смо излаз за манастир Вазнесење и нисмо стигли да га посетимо, мада нам је то била велика жеља. Журили смо на састанак са уредником „Гласа западне Србије“, господином Гвозденом Николићем и др Милошевићем, директором  чачанске болнице.

Следећег дана у редакцији „Глас западне Србије“ имао сам интервју са г. Гвозденом Оташевићем, новинаром из „Политике“ који је објављен у том листу…

Ко не живи ван своје родне груде, никад неће познати њену лепоту. И неће му, вероватно, срце затреперити пред вапајем песника:

Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме.

Сума сумарум, читав пут у Србију био је интересантан, користан и заморан. Дугујем изузетну захвалност господини Милоју Стевановићу на  његовој ажурности, помоћи и жељи да буде што је могуће више на услузи. Он је то чинио пуним срцем не жалећи труда мада је он изузетно заузет човек. Док смо се возили, водио је послове из кола, његов мобилни је стално звонио. Утолико је моја захвалност према њему већа. Диван човек у сваком погледу!

Жао ми је што са Владиком нисам омао могућности да проведем више времена. Он је паметан човек и из њега зрачи неко блаженство што чини саговорника да се осећа срећним што је у његовом друштву.

Благоденствуј Владико за сва времена.

Радош Стевлић