Наталијина рамонда на реверу у част победе у Првом светском рату

Обележје за поново установљени државни празник, Дан примирја у Првом светском рату, биће амблем са цветом Наталијина рамонда (Рамонда натхалиае) са позадином у бојама Медаље за спомен на повлачење српске војске преко Албаније – Албанске споменице.

Извиђач српске војске, Драгутин Матић

Од Ниша до Кајмакчалана

Као ликовно решење за амблем, који се носи током целе седмице уочи Дана примирја и на сам дан празника, прихваћен је цвет Наталијина рамонда са позадином у бојама Медаље за спомен на повлачење српске војске преко Албаније – Албанска споменица – светло зелена позадина траке са црним пругама на ивицама.

Наталијина рамонда (Рамонда натхалиае) је биљка која расте Србији, углавном на истоку и југоистоку, као и на планини Кајмачалан чији је највиши врх Свети Илија (2524 м), на коме је српска војска, под командом војводе Живојина Мишића, водила најжешће борбе током стварања предуслова за пробој Солунског фронта, против Бугара, у Првом светском рату. Битка је вођена у другој половини септембра 1916. године и прва је српска победа од повлачења током зиме 1915/1916.

На врху Кајмакчалана је после Првог светског рата изграђена капела посвећена Св. Илији и Спомен костурница српским војницима. Капелу су бугарске снаге разориле у 2. светском рату. Тада је нестало срце др Арчибалда Рајса које је било сахрањено у капели, костурница је оскрнављена после 1991, а непозната лица су 2009. године између капеле и спомен-костурнице забетонирала плочу са оптужбом против српских власти. Врх Свети Илија, на грчком Ворас (Βόρας), налази се на самој граничној линији са Грчком.

Српски феникси

Цвет је назван по краљици Наталији Обреновић. Открио га је 1882. године дворски лекар др Сава Петровић у околини Ниша, а у ботанику га је увео заједно са Јосифом Панчићем, који је нешто раније, на Рајцу открио биљку Рамонда сербица (1874).

Наталијина рамонда (Рамонда натхалиае) и Српска рамонда (Рамонда сербица) су ендемске врсте из доба терцијара које расту само на продручју централног дела Балаканског полуострва, на уском потезу од источне и југоисточне Србије (од 300 м надморске висине), по западим странама долине Вардара као и на оближњим планинама све до висинског појаса (до 2150 м) Кајмакчалана на северу Грчке, иако су нађене и у Епиру. Најгушћа станишта у Србији су Шарпланина и Стара планина, а једино подручје на коме ова два варијетета (од којих је Рамонда сербица млађа) расту упоредо и имају заједничка станишта су у Јелашничкој и Сићевачкој клисури (околина Ниша) у којима су и откривене.

Као ретке, угрожене биљке и живи фосили, Наталијина рамонда и Српска рамонда су под строгом заштитом државе.

Симболика ове одабране цветнице је вишеструка, како због станишта, тако и због имена.
У народном говору се назива и васкршњи цвет (не само зато што цвета у време Васкрса), јер као феникс, чак и када се биљка потпуно осуши Наталијина рамонда оживи ако се залије. У Европи, осим рамонди, свега две врсте имају ову способност анабиозе.

Стога је Рамонда натхалиае одабрана да укаже на васкрс српске државе из пепела Великог рата.

На иницијативу Кабинета председника Републике, у сарадњи са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Влада Србије је на седници 2. новембра 2012. године усвојила Закључак којим се препоручује да се државни празник сећања на примирје у Првом светском рату, 11. новембар, обележи на видљив и упечатљив начин.

Закључком владе се препоручује члановима Владе, функционерима и запосленима у државним органима, запосленима у јавним службама, ученицима, студентима, спортистима, као и јавним и медијским личностима да у седмици пре Дана примирја на видном делу гардеробе носе овај амблем.

По саопштењу из Канцеларије Председника Србије, разјашњења А. М.

Извор: nemanja.de