Пре седам година, при крају свог гимназијског школовања, написао сам текст са истим насловом. Гнев који сам тада осећао због највеће политичке пљачке у историји хришћанске Европе, одсликавао је тежину осећаја неправде због те пљачке.

Ненад Узелац (Фото: Фејсбук)

Тај гнев је присутан и данас, али данас знам да територија живи са нама док год нас духовно вуче себи, док оно што она представља не престаје у нама да изазива осећај радости и патње, љубави и презира, смеха и суза.

Данас, они који отимају знају да није довољно Србину отети део територије да би престао бити Србином, већ је много важније отети духовну вертикалу која ту територију чини душом, односно, континуитетом историјског памћења. Јер, док је то само отета територија, а ушушкани „мир“ Пећке Патријаршије у брдима поред Бистрице и даље силом љубави вуче Србина себи; а Грачаници Србин и даље пева да би је хтео „у небеса вазнети“ док га она привлачи звуком својих звона у којем Србин чује откуцаје срца својих предака; а Свети Архангели код Призрена, спаљени и уништени, својом гарежном црнином вапе за помоћ спаљеној и бодљикавом жицом ограђеној Богоридици Љевишки; а још 1999. под „контролом“ немачког КФОР-а минирана Зочишта све то гледају и моле се Светима Козми и Дамјану да се Србин врати, да ослободи, да загрли и да опрости и да заплаче; а…док је то само отета територија Србин се предати неће и пламен наде тињаће у њему осветљавајући вечно пут ка слободи. Тај пут јесте она нит слободе која повезује васкрсле претке са судбином долазећих потомака у нечему што је Србину најважније прекинути, а то се зове: континуитет историјског памћења. После територије, мора се отети дух, мора се уништити памћење. Само тако, знају они, Србин престаје бити Србином.

Зато је духовна пљачка, коју желе да изврше у УНЕСКО-у, једног хришћанског народа у срцу хришћанске Европе, ових дана, опаснија од пљачке територије; од физичког прекида опаснији је само духовни. Зато се Европска унија и остатак Запада труде да Србину отму Косово, да отму културну баштину. Зато се ЕУ ломи да европски пут Србије сломи баш на Косову. Ломи, јер ЕУ зна да се у процесу европеизације српске душе мора откинути онај најчвршћи комад гранита који чува у Србину оно његово, српско, национално и самобитно. Али, колико год тај камен попуштао, а Србин у својој духовној клонулости се против тога не бунио, у оскудном тренутку Србин ће се узнемирити немиром Патријаршије, у души ће зазвонити Грачаничко звоно предака, пламен Архангела ће засијати, метални трн Љевишке убошће срце, Козма и Дамјан ће Србина опоменути и пробудити. И ту ће бити крај европског ломљења Србије, на Косову ће се европеизација српске душе сломити. Она ће осетити да је ломи нешто њој несвојствено што захтева њену покорност, а захтев за покорношћу је у бити западне воље. Да, можда ћемо због тога морати још да страдамо, још да трпимо, и још да патимо, јер такву судбину да не живимо по своме нисмо сами бирали, намећу нам је. У православној вољи, за разлику од западне, постоји принцип „ослобођености од не-морања“ или, практично преведено у живот: оставите нас на миру да живимо свој живот по својој вољи и ми вас нећемо дирати. Или, како збори Гогољ да „Рус не може да живи, Немац му не да мира“. Или, како пева Десанка Максимовић да „ми нисмо они што смишљено тлаче, ми не сматрамо да је свет цели наше поље“. И тако већ стотинама година са сваким православним народом, а највише са руским и српским, а највише у прошлом и овом веку.

Шта год да се деси тог 9. новембра на Скупштини УНЕСКА, па чак и ако Косово буде примљено у УНЕСКО то ће бити само једна изгубљена битка. То ће бити још једна рана на разапетој души Србиновој, али рана која ће толико јако пећи да ништа осим мира Патријаршије, славујног звона Грачанице, обновљених Архангела, ослобођене Љевишке и, за српске молитве, слободне рајске баште – Зочишта, Козме и Дамјана, ништа осим тога ту рану неће излечити и умирити. Ништа осим слободних српских цркава и манастира на целом Косову. Неће тај нови ударац, ако га буде, Србина ни сломити, јер ће се тај бесконачни губитак надокнадити бесконачношћу губитка, па ће тако постати бесконачним добитком: Лазарева одлука вечно ће повлачити конопце српских звона и никада неће престати. На тој ће се рани сломити европеизација српске душе, а 9. новембра Косово ће бити теразије историје на којима ће човечанство мерити ко је уз Истину људску и Божију, а ко уз истину тероризма, вађења органа, дроге, истину ОВК-а и ИСИЛ-а. Наде увек има да ће човечанство победити!

За сваког Србина, који у себи носи српско, национално и самобитно, не може бити расправе око тога да ли Косово треба да буде примљено у УНЕСКО, да ли се Косовом треба трговати за Европску унију, да ли Косово има цену за било шта. Цена Косова је цена нашег имена, трговањем Косовом тргујемо оним што смо сами собом. Косово је, само по себи, Истина Србинова – душа православља, која кроз своје страдање исписује историју по два трагична, а за живот најистинитија принципа: по православном „патим, дакле, постојим“ и по Камијевом егзистенцијалном „борим се, дакле, постојим“. Патња и борба: две речи које, у односу са Западом, сузама и крвљу исписују целу српску историју, а њихов корен је Косово. Значај Косова у ткању српске духовне вертикале можемо изразити најбоље парафразирајући Достојевског да чак и да нам математички докажу да је добро да Косово уђе у УНЕСКО, да нам математички докажу да Косово није Истина Србинова, да је Истина Србинова изван Косова, и да је Истина Србинова нешто друго и негде другде, у „рајевима“ који захтевају нашу покорност и изазивају наше повраћање, чак и тад, ја ћу остати уз Косово, не уз њихову Истину.

Извор: Правда