Бунар у пустињи (хришћанска прича)

Једном је код старца дошла жена и заплакала!

— Грешна сам, проклетница! Хтела бих Богу да послужим, али не могу! Имам троје деце, свекрву и лакомисленог мужа. Колико година их упућујем на праведан пут — и никакве користи! Измучила сам се молећи се за њих. За себе ми не преостаје снаге! Хтела бих да прочитам паметну књигу, да одем на ходочашће… Опрости ми, оче, али ми понекад чак долазе мисли: боље би било да сам сама, можда бих могла да учиним нешто за своје спасење…

Старац ју је саслушао и уздахнуо:

— Ако хоћеш, испричаћу ти догађај који се десио једном пустињаку пре много година. Ко зна, можда ћеш и ти извући лекцију из њега.

Жена је ћутке климнула главом и он је наставио:

— Решио један подвижник да почне да спасава своју душу и поверио се мудром и искусном ави. Овај му је дао једноставно послушање — да копа бунар у пустињи. Наш подвижник се прво савесно трудио, а после неколико година му је досадило. Поново је отишао код наставника и почео да негодује: „Зашто радим непотребан посао?! Јер, обојица знамо да овде нема воде! Ово послушање ми одузима сву снагу и време!“ Боље ми је без њега, ништа ме неће одвлачити од подвига.“ Ава је пажљиво погледао свог ученика и упитао: „А зар не можеш да се молиш Богу док копаш? И шта ти смета да се вежбаш у смирењу обављајући свој једноставан посао?“ Али овај је већ донео одлуку и вративши се кући више није прилазио дубокој јами. Прошло је неколико дана. Наш подвижник се неочекивано разболео. Лежао је у својој постељи и тужно је размишљао о томе како ће вероватно ускоро умрети, а да није учинио ниједан прави подвиг… Сетивши се свог мудрог аве, схватио је да је његово послушање, које му је изгледало глупо и тешко, било једино добро дело које је у стању да учини. Уздахнуо је пустињак, сакупио последњу снагу и отетурао се поново да копа. „Трудићу се колико могу,“ — одлучио је. Међутим, из тренутка у тренутак је имао све више снаге, болест се повлачила. А ускоро су… на дну бунара блеснуле прве капи воде!

Старац је погледао своју гошћу, а она је у страху брисала сузе с лица:

— Опрости ми, оче, и благослови ме! Трчим кући: и ја свој „бунар“ треба још да копам и копам!

Извор: obitel-minsk.by