Малу Свету гору чува 800 сељана

Забрега – Село Забрега са 150 живих кућа и 800 душа чува без ичије помоћи драгоцену средњовековну баштину „мале Свете Горе“ у клисури реке Црнице! У њој се налазе остаци пет манастира и пет цркава које су вешто саградили у 14. и 15. веку на малим проширењима уског кањона монаси са Синаја и Атоса, избегли пред Османлијама.

Насеобине калуђера синаита посвећених тиховању и преписивању књига штитила је моћна тврђава Петрус, срце Петрушког крајишта, граничне области српске државе од времена Немање. Ту је било седиште петрушког војводе Црепа Вукославића, који је сломио турску инвазију 1381. и кога кнез Лазар у повељама назива братом. Претпоставља се да су заједно погинули у Косовском боју.

Успомене на велику прошлост чувају житељи Забреге, угнежђене у проширењу клисуре под обронцима Кучајских планина, на 18 километара од Параћина. Скривено село је ушло у легенду у Великом рату, кад аустроугарски војници нису успели да га нађу па су рапортирали штабу: „Забреге на карти има, а на земљи је нема“. Мештани кажу да би село било крај света да нема Друштва за неговање традиције, културу и уметност „Петрус“, које је уз помоћ скромних средстава и труда Забрежана успело да очисти Стазу петрушких монаха и организује уметничке колоније и смотре народног стваралаштва. Оснивачи „Петруса“ Драган и Владан Вучковић су ентузијасти који поред свакодневне борбе за преживљавање налазе времена да чувају и промовишу српску националну баштину. Ипак, брине их да ли ће и у будућности имати шта да покажу.

„Институције задужене за заштиту баштине не хају за наша упозорења и молбе“, каже Владан Вучковић.

„Не само што неке цркве и манастири никад нису истраживани, већ и оне које су откривене а незаштићене, па их уништавају кише и снегови. У Заводу за заштиту споменика културе кажу да немају пара, па су Забрежани предложили да петрушке светиње сами ставе под кров. Из Завода су упозорили да ће у том случају поднети кривичне пријаве против нас због уништавања споменика културе.“

Забрежани се вајкају да су њихове светиње ни на небу ни на земљи: законом заштићене од оних који би да их сачувају, али не и од влаге која их разара. Да би нам показали лепоту петрушке Свете горе и небригу која је угрожава домаћини су нас повели древном стазом кроз клисуру.

„Народ је вековима чувао сећање на петрушке светиње, а ретки научници који су долазили у наш крај потврдили су истинитост предања“, каже Вучковић.

Тако се од средњег века одржала традиција саборовања крај остатака манастира Петруше посвећеног Огњеној Марији, подигнутог на огромној стени у подножју тврђаве Петрус. До њега се стиже уском стазом прибијеном уз литицу клисуре и гажењем кроз реку. Иако је у дивљини, у цркви Петруши често горе кандила која пале мештани околних села. Они долазе да се моле на месту коме приписују исцелитељске моћи, као и околним изворима.

„Петрушу називају и „малим Хиландаром“ због њене архитектуре специфичне за Атос“, каже Вучковић.

„Црква, заштићени споменик културе, није се видела од шикаре док је Забрежани, од најстаријих до деце, нису сами очистили.“

Од Петруше води стрема стаза до врха брда кроз жбуње које крије тврђавске зидине дебљине и до 2,5 метра. Пут се завршава на платоу где се налази дивовски мегалит звани Крстата стена окружен остацима кула стражара над понором. На самом врху брега су остаци велике властелинске цитаделе, зарасле у шипражје и пуне рупа које су ископали трагачи за благом. О овој важној тврђави, која је чувала границу српске државе од упада из моравске долине, мало је писаних података, а систематска археолошка истражовања никада нису обављена. Прво сигурно сведочанство је повеља цара Душана који поклања „Петрушку пустињу“ на управу властелину Вукославу и његовим синовима Држману и Црепу, кога доцније Кнез Лазар именује за војводу. Вукославићи су од несигурне крајишке области створили безбедан простор где су уточиште нашли монаси синаити који обнављају и граде манастире и испоснице.

„Средњовековни град прекопавају дивљи археолози, а и оно мало обављених правих истраживања направило је много штете, јер откривени зидови нису конзервирани и руше се“, каже Вучковић.

„Највећа штета што мало Срба зна за град војсковође Црепа који је на Божић 1381. код Дубравице поразио Турке у њиховом првом походу на Србију после Маричке битке.“

Највећи део синаитских насеобина формиран је у безбедној клисури узводно од тврђаве, којој је најближи Манастир Јована Главосека, како народ назива Светог Јована Претечу. Утемељен је још у доба раног хришћанства, а од његове цркве рашког стила данас су остали само зидови поцрнели од чађи безбројних свећа које вековима пале верници.

„Сећање на ову светињу такође је вековима одржавао сабор“, каже Вучковић.

„Друштво „Петрус“ је 2010. нашло донаторе и заједно с општином Параћин дало новац Заводу за заштиту споменика у Крагујевцу да ископа остатке манастира.

„Желели смо да га потпуно обновимо и ставимо под кров, али сад кажу да не може, јер је реч о споменику културе.“

Забрежани су, чекајући институције, сами уредили манастирски плато и саградили мостић преко Црнице, па из села сад лако стиже до Петруса. Обновили су и средњовековну сеоску цркву Петковицу рашког стила, од које се забрешки амфитеатар међу бреговима поново сужава у клисуру која почиње код рушевина манастира Намасије, великог средњовековног духовног и занатског центра. Од њега су остали само делови зидова, црквица посвећена Светом Николи и последњи сачувани средњовековни мутвак – вишенаменска пећ висине једноспратнице, коју опасно угрожава влага.

„Ипак ми не одустајемо, после неколико векова пробили смо стару монашку стазу кроз горњи део клисуре“, наглашава Вучковић.

„Она води поред остатка још неколико цркава које уопште нису истраживане до манастира Сисојевца, где је игуман био Свети Сисоје синаит, по предању духовник кнеза Лазара.“

Ватре за узбуну

Петрус је подигнут на брду где се од гвозденог доба подизана утврђења са задатком спречавања војски које су марширале долином Мораве да кањонима прођу ка црноречком крају ка Зајечару или долином Млаве стигну до Дунава. Реч је о једној од највећих брдских тврђава средњовековне Србије, био је практично непознат широј јавности док ентузијасти из Забреге нису сами рашчистили шумске стазе и почели да доводе госте који су остајали без даха на остацима кула које се надносе над понором клисуре. Легенде каже да су пламенови паљени на њима били сигнал за узбуну који се преносио преко Градине на планинини Бабе, куле Тодора од Сталаћа и града Козника дижући Србију на оружје.

Извор: Васељенска