АРХИМАНДРИТ СЕРАФИМ

Из књиге архимандрита Тихона (Шевкунова) «Несвети а свети»

***

Архимандрит Серафим (Розенберг)

Најзагонетнији човек у Псково-печерском манастиру за мене је био отац Серафим. Потицао је од остзејских барона. У манастир је дошао тридесетих година, где је постао послушник великог старца јеросхимонаха Симеона. Отац Серафим није много контактирао с људима. Живео је у страшно влажној и мрачној пећини прилагођеној за становање. На богослужењу је био дубоко погружен у молитву. Стајао је погнуте главе, а прекрстио би се ретко, необично брзим покретима руке, али веома побожно. Исто тако дубоко замишљен био је и док је пролазио кроз манастир. Нама искушеницима чинило се да би био прави злочин скренути му пажњу на нешто друго. Истина, понекад би нам се сâм отац Серафим кратко обратио. На пример, кад би се с Литургије враћао у своју келију, увек би давао просфору ономе ко је дежурао у порти. Кад је искушеник Саша Швецов једном приликом размишљао о свом одласку из манастира, изненада му је пришао отац Серафим и строго подвикнуо: „Нема ти одласка из манастира!” За шездесет година монашког живота никад није изашао из манастира и имао је обичај да каже: „Нисам излазио из манастира чак ни у мислима.” Додуше, наши војници су га 1945. године извели из манастира да га стрељају као Немца, али су се после предомислили.Иако је био повучен и строг, отац Серафим био је необично благ човек, пун љубави. У манастиру су га сви поштовали и волели, иако су се према њему односили са страхом и трепетом, то јест као према човеку који је на земљи живео са Богом, односно као према живом светитељу.

Сећам се једног свог запажања из тих година. Неко време био сам ипођакон нашег игумана, архимандрита Гаврила. Кад год би отац Серафим улазио у олтар, приметио сам да је игуман брзо устајао са свог места да га дочека и поздрави с посебним поштовањем. Тако се понашао једино према оцу Серафиму.Отац Серафим је свако јутро, тачно у четири сата, и то без обзира на то да ли је зима или лето, излазио из своје келије и обилазио манастир проверавајући да ли је све у реду. Тек након тога би се вратио у келију да наложи ватру, а због влаге у келији чинио је то скоро током целе године. Мислим да је отац Серафим доживљавао себе као нарочитог чувара манастирске обитељи, а можда му је тај задатак заиста и био поверен. У сваком случају, реч тог немачког барона, изузетног монаха, аскете и прозорљивог подвижника увек је била одлучујућа при решавању најсложенијих манастирских проблема.

Отац Серафим је ретко давао неке посебне поуке. На зидовима ходника његове суморне пећинске келије налазили су се листови са цитатима из дела светог Тихона Задонског па су они који су долазили код њега морали да се задовоље тим цитатима или пак саветом оца Серафима: „Читајте што чешће Светог Тихона.”

Током свих година живота у манастиру отац Серафим задовољавао се минимумом, и то не само кад је реч о храни, спавању и контакту с људима, него и свим осталим стварима. Тако се, на пример, никад није туширао, него су му биле довољне две-три кофе воде. Кад су га искушеници питали зашто не користи туш, будући да тамо воде има колико ти душа жели, промрсио је да туширати се значи исто што и јести чоколаду.

Имао сам прилике да 1983. године посетим Дивјевски манастир. Тада је то било много теже јер се близу манастира налазио војни град затвореног типа. Старе монахиње Дивјева поклониле су ми делић камена на којем се молио преподобни Серафим Саровски. По повратку сам пожелео да оцу Серафиму поклоним ту светињу која је била повезана с његовим духовним покровитељем. Пошто је примио тај неочекивани поклон, отац Серафим је дуго ћутке стајао, а онда ме је упитао:

– Шта могу заузврат учинити за вас?

Био сам искрено запањен па сам одговорио:

– Ма, ништа…

А онда ми је излетело оно што је било дубоко скривено у мојој души:

– Помолите се да постанем монах!

Сећам се како ме је пажљиво погледао, а онда ми тихо рекао:

– Најважније је да ви то истински желите и да о томе одлучите својом слободном вољом.

Вољу за монаштвом поменуо ми је још једном, и то након много година и у потпуно другачијим околностима. Тад сам већ био у Москви, на послушању код владике Питирима, а отац Серафим је проживљавао последњу годину свог овоземног живота и скоро да није ни устајао са постеље. Кад сам стигао у манастир, свратио сам у пећинску келију да га видим. Изненада је заподенуо разговор о манастиру и о данашњем положају монаштва. Било је то веома необично за њега и самим тим за мене изузетно драгоцено. Запамтио сам неколико најважнијих мисли из тог разговора.

Као прво, отац Серафим говорио је о манастиру с огромном, просто неизрецивом љубављу, као о највећем благу које имамо:

– Не можете ни да замислите шта је то манастир! То је прави бисер, невероватна драгоценост у овом нашем свету! Схватићете то касније.

А онда је навео и највећи проблем данашњег монаштва:

– Невоља данашњих манастира састоји се у томе што људи у њих безвољно одлазе.

Сад све више схватам колико је дубокоумно било то његово запажање. Код нас су све мање присутни пожртвовање, самоодрицање и решеност да се посветимо монашком подвигу, што је и тиштало оца Серафима док је посматрао младе чланове монашке обитељи.

Напослетку је рекао оно што је за мене било најважније:

– Прошло је време великих манастира. Сада ће плодове доносити мале монашке обитељи у којима ће игуман бити кадар да се стара о духовном животу сваког монаха. Упамтите то и ако будете игуман, не примајте много братије у манастир.

Те 1989. године био је то наш последњи разговор. Тада чак нисам ни био монах, него само обичан искушеник.Моји манастирски пријатељи и ја уопште нисмо сумњали у то да је отац Серафим прозорљив. На разговоре о прозорљивости и чудесима отац Серафим је гледао мирно и помало скептично. Тако је једном приликом рекао:

– Сви говоре о томе да је отац Симеон био чудотворац, а и прозорљив. Дуго сам живео поред њега, али ништа од тога нисам приметио. Он је просто био добар монах.

Но ја сам неколико пута на својој кожи осетио снагу духовног дара оца Серафима. У лето 1986. године, једном приликом сам пролазио поред старчеве келије и приметио да се спрема да замени сијалицу на трему. Донео сам хоклицу и помогао му да то уради. Отац Серафим ми је захвалио и рекао:

– Архијереј је одвео једног искушеника у Москву на послушање. Мислили смо да је то накратко, али он је тамо остао.

– И шта с тим?

– Ништа! – рече отац Серафим, окрену се и уђе у своју келију.

У недоумици сам наставио својим путем. Каквог искушеника? Који архијереј?

Након три дана позвао ме је архимандрит Гаврило и рекао ми да му је управо из Москве телефонирао Архиепископ волоколамски Питирим, председник Издавачког савета Московске патријаршије. Владика Питирим је сазнао да се у нашем манастиру налази искушеник с високим образовањем за филм па је нашег игумана замолио да му тог искушеника пошаље у Москву. Хитно су им били потребни стручњаци који би припремили филм и телевизијске програме поводом хиљадугодишњице крштења Русије. Та прослава је требало да се одржи за две године. Ја сам био искушеник о којем су разговарали. Не сећам се горег дана у свом животу. Молио сам оца Гаврила да ме не шаље у Москву, али он је већ био донео одлуку. Моје молбе је одлучно пресекао:– Нећу се ваљда због тебе свађати са Питиримом!

Тек сам касније сазнао да је моја мајка одавно молила да се вратим у Москву, а све у нади да ће ме одговорити од монашког пута. Оцу Гаврилу је било много жао моје мајке па је једва чекао повод да ме врати неутешној мајци. Начин на који је то рекао, био је његов уобичајени стил.

Наравно, одмах сам се присетио разговора с оцем Серафимом о искушенику, архијереју и Москви, па сам одјурио у његову келију.

– Таква је воља Божја! Не тугујте. Видећете да ће све изаћи на добро – нежно ће старац.

Било ми је веома тешко да поново живим у Москви, посебно у прво време. Најтеже ми је било кад се ноћу пробудим и схватим да је стотинама километара далеко чудесни и ни са чим упоредив свет манастира с оцима Серафимом, Јованом, Натанаилом, Теофаном и Александром, а да сам ја у Москви у којој ничег сличног нема.