Стари и нови греси грешног Милоја

Стари и нови греси грешног Милоја, који од 2010. живи и ради у Београду, остали су сачувани у његовој чачанској кући где је дуго боравио, у три фиоке на чијим рубовима су исписане ове поруке: „Живот бејаше борба. Слава Богу за све”; „Ко хоће часно, не може ласно”; „Чија сила онога и правда”.

„Тајна дедине фиоке“ подсећа да је рани грех овог правдољубивог човека био говор на конференцији Савеза социјалистичке омладине Србије („Сава центар”, новембар 1983) која је била посвећена теми „Зашто ћутимо”. Стевановић је са говорнице беседио о дојакошњој побуни на Космету:

„Ми, другови, знамо да је избила контрареволуција у делу наше земље и ником у Србији ни у Федерацији не отпаде ни длака с главе. Одговорни рекоше, и ја поверовах, да нису знали шта се на Космету догађа. Збуних се и питах на партијској кадровској комисији у краљевачком региону, да ли мене моја партија обмањује? Лажу ли људи, новине, или лаже Стане Доланц?”

Колико до следећег пролећа, био је избачен из партије, и ускоро се вратио „коренима прађедовским“, постао посвећени верник и приложник. Али, и у Српској православној цркви некако му се измакла поњава. Отуда је протеран 2011. године одлуком црквених судова СПЦ, јер је јуна 2010. „примио на своје имање у селу Лозница код Чачка одбегле монахе из Епархије рашко-призренске“ и што је после њиховог рашчињења „и даље наставио да пружа гостопримство“. Намесник трнавски из Чачка тражио је од Милоја да откаже бивак калуђерима црноречким, али је њихов домаћин овако одговорио на тај захтев: „Не могу, најпрво, јер сам дао реч, а потомцима сам у својој књизи ’Казивања’ оставио упозорење: ’И пази добро шта обећаш. Или заветујеш. Оно и да испуниш. Јер, во се веже за рогове, а чо’ек за реч’”.

На то др Зоран Чворовић у свом осврту у другом поглављу каже да је „Стевановић истински исповедник и боготражитељ”, те „једини мирјанин који је екскомунициран из СПЦ у њеној историји”. Стручњак за црквено-правну повест закључује:

„Једно је сигурно, православни Срби не смеју да подлегну искушењу да имају други избор од ’борбе непрестане’ за Српску православну цркву и слободну Српску државу. Све друго је лажна црква и лажна држава, где би да нас жедне преведу српски ’пријатељи’”.

Стевановић у овој књизи (његова тринаеста) око чијег је изласка је помогао унучадима, нимало не штеди ни себе ни друге. У једном тексту наводи да га је владика Атанасије „из миља“ прекрстио у удбаша, револвераша, цркворушитеља, патријарха, лажова, лудог Милоја, ситношићарџијског трговчића, самохвалисавог добротвора, комендијанта, ноторног комунисту и болесног мегаломанског ревнитеља. Зато је недавно он, Стевановић, саставио посланицу „драгом куму, Атанасију“ на чијем се крају вели:

„Знајући да је спасоносно да Ти окренем и други образ те тако ћутањем и трпњом спасавам душу своју, остаје ми да овде ставим тачку уз жељу да нас што пре препознају по плодовима нашијем, они што ће иза нас доћи”.

У једној од рецензија, академик Србољуб Живановић објашњава како је могућно вратоломно спојити дубоки комунизам и посвећено православље, и то у истом животу: „Ово је прича која показује како се један секретар комитета Савеза комуниста дубоко разочарао у партију, накарадне поступке и лажи, како се одважио да и по цену страдања каже истину. Дакле, истина је била тачка ослонца на којој ће атеиста постати велики верник и православац. О томе је писао и наш књижевник Добрица Ћосић, објашњавајући пут од комунисте, преко отпадника, до верника”.

Други рецензент, Радош Стевлић из Аризоне, поручује: „У дединој фиоци наћи ћете епопеју једног човека који је цео свој живот посветио борби за истину. У тој фиоци нема дуката. Тамо његови унуци нађоше бесцене бисере: Истину и Веру”.