ПРЕПОДОБНА ЈЕФРОСИНИJА – ЈЕВГЕНИJА, СРПСКА ЦАРИЦА МИЛИЦА

Милица је кћи кнеза Вратка, потомка Немањина. Житије светог кнеза Лазара (1392) о кнегињи Милици вели: „Беше рода светла и славна и нарочита, од царског неког корена, племена светог Симеона Немање, првог господина Србима“. Кнез топличко-полимски Влатко, у народној традицији познатији као Југ-Богдан, води порекло од Вукана, најстаријег сина Стефана Немање.Милица је рођена око 1335. године, у време владавине српског цара Душана. Од родитеља добила је основне хришћанске поуке које ће током целога свог живота испуњавати. Као царева рођака често је боравила на двору; ту је упознала свог будућег мужа Лазара Хребе-љановића, српског кнеза, за ког се удала 1353. године. Са Лазаром је изродила пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добривоја; овај последњи умро је још као дете. Као хришћанка Милица беше, како сведочи биограф, „сваким врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена“. После Маричке битке, 1371. године, у којој је погинуо деспот Угљеша Мрњавчевић, његова жена Јелена, потоња монахиња Јефимија, нашла је на двору кнеза Лазара и кнегиње Милице склониште и уточиште и постала „друга мајка“ њиховој деци.

После Косовске битке 1389. године кнегиња Милица са своја два сина – дванаестогодишњим Стефаном и млађим Вуком  остаје да бди над крвавим Косовом и да као прамати Рахиља* плаче са српским народом. Недуго после ове свенародне трагедије, у јесен 1389. године, угарски краљ Сигисмунд, после дужих припрема, нападе Србију. Још увек је претила опасност од Турака, па је мудра Кнегиња прихватила савез са Турцима и уз њихову помоћ вратила пределе које је угарски краљ освојио. Цена тог савеза била је велика: утврђен је вазални (потчињени) однос Србије према Турској а Оливера, најмлађа кћер кнеза Лазара и Милице, удата је за турског султана Бајазита I. Кнегиња Милица и њен син Стефан, наследник на српском престолу, постали су „подручници“ Лазаревог убице, и како забележи стари српски писац Давид, бејаху „као виноград брани, и то не једном него сваке године“.

Са својим синовима и са српским патријархом Јефремом, српским свештенством и народом, кнегиња Милица је фебруара 1391. године пренела мошти косовског великомученика Лазара из цркве Светог Вазнесења у Приштини у манастир Раваницу, Лазареву задужбину. 0 тим тешким покосовским временима за Србију и њен мученички народ, а посебно о улози кнегиње Милице, оставио је писано сведочанство патријарх српски Данило, један од савременика, који каже:

„Али не треба, о вазљубљени, да ово пређемо ћутећи, и да не споменемо оно што се догодило после много година (…) Јер одасвуд се непријатељи подигоше и силно навалише. Не само Исмаилћани, него и многа господа Угарске земље са многобројним силама подигоше се да земљу нашу опустоше, потпуно заробе и разоре. И могло се видети како једне одводе у ропство, друге непоштедно муче, треће мачевима секу, па се тако мноштво крви проливаше. И беше свуда туга, беда, плач и ридање неутешно. А видевши ово благочастива Кнегиња, са сином својим Стефаном, да је и он и Српска земља у безнадежном удовиштву, и да их одасвуда непријатељ напада и разграбљује, и да нема никога да их у беди и тузи које су наишле помогне и утеши, она тада одбаци женску немоћ и узе на се ревност мушку. И шта учини? Сву себе у мисао сабравши, из дубине срца неутешним уздасима са болом душе себе пред Богом простире, и Њега јединог на помоћ призива и Његову Пресвету Матер.“

Слично говори о кнегињи Милици и Константин Философ:

„А достославна и веома мудра Милица, која превазилазише многе изабране матере, оставши сама, беше, као што вели Соломон, мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпели милостиње из њене руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и Одисеј мудри у многим стварима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и све свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, који су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилазише заповести, и иђаше напред на све веће и веће дело.“

Кнегиња Милица, са сином Стефаном и патријархом Данилом III, издала је 1392. године Повељу манастиру Хиландару, поклонивши му једну цркву и неколико села. Године 1395. даривала је руски манастир Светог Пантелејмона, такође на Светој Гори. Испоснику Сисоју Синаиту помаже да подигне манастир Сисојевац код Раванице. Помаже манастир Дечане кога су Турци опљачкали. У повељи коју је монахиња Јевгенија (кнегиња Милица) издала 1397. године овом манастиру, поред осталог, пише: „Дошавши у овај манастир (…) видех уистину тужан призор: толико труда и усрдности светог ктитора, од злочастивих народа исмаилћанских, беше попаљено и готово опустело“. Највеће њено задужбинарско дело је манастир Љубостиња код Трстеника, чији је главни градитељ био Раде Боројевић, у народној традицији „Раде Неимар“.Пре него што се замонашила 1393. године, кнегиња Милица је сазвала Сабор на коме је предала власт своме сину Стефану. Патријарх Данило III о томе казује: „Достохвалном Стефану, достигавши у узрасту мужа савршеног, по извољењу Божијем свише, родитељка уручује скип-тар, а свеосвећени патријарх све то молитвама и полагањем руку бла-госиља“. Убрзо потом кнегиња Милица прима монашки постриг и до-бија име Јевгенија. Прве монашке дане проводи у манастиру Жупањцу близу престонице у Крушевцу. По завршетку манастира Љубостиње, смирена монахиња Јевгенија са монахињом Јефимијом (Јеленом, женом деспота Угљеше Мрњавчевића) прелази у манастир Љубостињу; ту проводе време у молитви, сећајући се тешких и мученичких косовских дана, а стално мислећи на Србију и њен напаћени народ. Кад је год затребало, помагала је своме сину Стефану: ишла је са Јефимијом Бајазиту да брани сина од оптужби Порте (султанове владе), а том приликом (1398) добила је одобрење од султана да мошти свете Петке-Параскеве може пренети из Видина у Српску земљу. Слово о преносу моштију свете Петке написао је 1404. или 1405. године Григорије Цамблак; он казује да су у трагичним данима по Српску земљу две српске монахиње – Јевгенија и Јефимија – пренеле мошти ове Светитељке као залог спасењу Српске земље. Обезглављеној и рањеној Србији, у Григоријевом виђењу, потребна је заштита и помоћ Светитељке, чега је монахиња Јевгенија и те како била свесна.

У време Стефановог одсуства, за време битке код Ангоре 1402. године, скоро шездесетседмогодишња монахиња Јевгенија управља државом. Када је њен млађи син Вук устао на брата Стефана, она их мири и моли да живе у братској љубави. Била је посредница и мајка миротворка све Српске земље и савест напаћеног и мученичког српског народа.

Ова искрена молитвеница примила је пред смрт велики анђеоски образ – велику схиму (највиши степен монашких завета) и ново монашко име Јефросинија. Од тада предаје се најстрожијем подвигу, све до свог престављења 11. новембра 1405. године. Сахрањена је у манастиру Љубостињи, у својој задужбини и обитавалишту свога монажог тиховања.

Култ преподобне Јефросиније рано је развијен, а посебно је негован у манастиру Љубостињи. Њена Служба је новијег датума, састављена је тек 1942. године по угледу на службе преподобнима. У њеном Тропару испеван је и део њеног животописа: „Царску порфиру одложила си и у монашку ризу себе си обукла, Јевгенијо преславна: мач славнога Лазара сину своме Стефану Високом уручила си, а крст Христов – као духовни мач победе – узела си, за спас душе своје и рода српскога богоносног (…)“. Мошти преподобне матере наше Јевгеније, угоднице Божије, која „ничим није изостала у доброти иза свога супруга“, сада одуховљене и очудотворене, у великој цркви љубостињској точе миро, како казује црквени мелод у једној од песама у Служби преподобној Јевгенији – Јефросини.

Лик кнегиње Милице приказан је, око 1387. године, заједно са кнезом Лазаром и синовима, у ктиторској композицији манастира Раванице. Са своја два сина, преподобна Јевгенија приказана је у цркви манастира Љубостиње, њеној задужбини. Њен лик налази се у Добруну, Ораховици – на Лози Немањића – где је приказана као владарка, затим у олтару београдске Саборне цркве, где је представљена као света.