(Квази)правне последице евентуалног чланства “Косова“ у Унеско – Душко Челић

У бројним јавним реакцијама поводом настојања сепаратистичких de facto власти на Косову и Метохији, да “Косово“ постане члан Унеска, чини се да је недовољна пажња посвећена правној димензији и последицама у случају да се то заиста и догоди. У предвечерје заседања Генералне конференције УНЕСКО, која ће се одржати од 3. до 18. новембра ове године, а која ће одлучивати о предлогу Извршног савета Унеска да “Косово“ постане члан те организације, шира јавност требало би да буде упозната и са правним аспектом такве евентуалне одлуке.

Париском конвенцијом прописано је, између осталог, да је “брига о културној и природној баштини која се налази на територији државе чланице (потписнице) Конвенције (која се назива национална културна баштина), њено право и дужност“ (чл. 4. Париске конвенције).

Основна правна последица евентуалног учлањења „Косова“ у Унеско огледа се у  приступу Конвенцији о заштити светске културне и природне баштине, коју је Генерална конференција Унеска усвојила на XVII заседању, одржаном у Паризу 1972. године (у даљем тексту: Париска конвенција). Париском конвенцијом прописано је, између осталог, да је “брига о културној и природној баштини која се налази на територији државе чланице (потписнице) Конвенције (која се назива национална културна баштина), њено право и дужност“ (чл. 4. Париске конвенције). Надаље, овом конвенцијом је предвиђено да “национална културна баштина, поштујући у потпуности суверенитет државе на чијој територији се налази и не кршећи власничка права, представља истовремено универзалну баштину, на чијој заштити треба да сарађује читава међународна заједница“ (чл. 6. ст. 1. Париске конвенције).

Оног часа када би “Косово“ постало члан Унеска стекло би право да потпише Париску конвенцију, у складу са њеним чл. 31; тиме би, не само de facto, већ и de iure, стекло суверено право да културну баштину на тој територији назива онако како суверено одлучи, па дакле и “косовском националном баштином“, као и суверено право да се о њој стара. Свака друга власт (па и власти Србије), биле би у том случају дужне да, у домену на који се односи Париска конвенција, поштује суверенитет „Косова“. Другим речима, ниједна институција Републике Србије, па тако ни Републички завод за заштиту споменика културе, не би могла да предузме ниједну заштитну радњу на било ком споменику културе на територији Косова и Метохије, без изричите сагласности самопроглашених власти „Косова“.

Искључиво право на заштиту свих споменика културе на територији Косова и Метохије, па дакле и српске културне баштине, имали би “органи и нституције“ сепаратистичких de facto власти “Косова“. И не само у погледу заштите, већ и у погледу читаве културне политике према и у односу на српску културну баштину на тој територији (укључујући, али не ограничавајући се на јавну презентацију и валоризацију), постало би суверено право “Косова“. То право, у случају добијања статуса члана Унеска, односно, у случају потписивања Париске конвенције, било би међународно-правно “запечаћено“  ауторитетом Унеска, без обзира на то што је на снази Резолуција СБ УН 1244, која гарантује територијални интегритет и суверенитет СР Југославије (односно Србије, као државе сукцесора), и без обзира на то што “Косово“ није чланица УН. Истина, од 17. фебруара 2008. године, сепаратистичке de facto власти на Косову и Метохији су се у свим областима, па и у области културне политике, понашале као de facto држава; ствар је у томе да би, у случају учлањења у Унеско “Косово“ и de iure, у области заштите природне и културне баштине на тој територији, добило сва права и обавезе као и свака  међународно призната суверена држава.

Упоредо са вишегодишњом агресивном кампањом сепаратистичких de facto власти на Косову и Метохији и њених спонзора, усмереном ка учлањењу у Унеско одвија се квазиправно и квазиинституционално насиље на српској православној културној баштини. Посебно је у том погледу актуелно поступање “Врховног суда Косова“ поводом дела својине на земљишту манастира Високи Дечани, као и доношење “нацрта косовског закона о културном наслеђу“, и “нацрта косовског закона о изменама и допунама закона о верским организацијама“. Тако,  у чл. 5.5 „Нацрта закона о културном наслеђу“, предвиђено је да: “имовина археолошког наслеђа,  која се налази унутар простора Косова, припада држави Косова“.

Оно што додатно забрињава је то што би, у случају чланства „Косова“ у Унеско, овакав сценарио добио и неку врсту међународно-правне легитимације?!

Ако се има у виду да се према овом опскурном тексту, “археолошким наслеђем“ сматрају: “споменици, насеља, структуре изграђене човековом руком од историјске, уметничке, културне,  археолошке и архитектонске вредности, као и објекти овакве природе које су рушевине, старости више од 100 година“ (чл. 5.2.), јасно је шта су у погледу права својине на готово свом непокретном српским културном баштином, предвиделе de facto власти на Косову и Метохији. Као да ни то није било довољно, па се у поменутом тексту предвиђа да: “непокретна културна баштина може бити предмет експропријације, када власник, поседник или корисник није предузео довољно акција за заштиту и очувањевредности културног наслеђа“, као и “када се оцени да је то у националном интересу“ (чл. 36. 2.).

Дакле, Српска православна црква, као законити власник свих православних храмова на Косову и Метохији, могла би да буде извлаштена из нпр. Пећке патријаршије или Високих Дечана или из манастира Грачанице, односно, уместо власника ових светиња постати “подстанар“, и све то, “легално“ са становишта унутрашњег “правног поретка Косова“?! Оно што додатно забрињава је то што би, у случају чланства „Косова“ у Унеско, овакав сценарио добио и неку врсту међународно-правне легитимације?! Наравно, у истом духу, овај текст “прописује“ да искључиво право о старању над “културним наслеђем косова“, имају одоварајући “органи и институције Косова“.

Иако је поменути “нацрт закона“, услед противљења представника СПЦ и међународних фактора на Косову и Метохи (који су, узгред, креирали насилну и правно неутемељенуј сецесију косовско-метохијских Албанаца), “повучен из процедуре“, он се, још увек налази на званичном сајту “скупштине косова“ у облику “нацрта закона“.[1] Како ствари стоје, уколико би се догодило учлањење “Косова“ у Унеско, у одсуству одлучне акције власти Србије у одбрану (не само) права на националну и светску културну баштину на територији Косова и Метохије, самопрокламованим властима “косова“ не би стајало ништа на путу, да поменути “нацрт“ постане и “важећи закон“.

Квазиправно и квазиинституционално насиље над СПЦ, а тиме и над српском духовном и културном баштином на Косову и Метохији извесно је и у “нацрту закона о изменама и допунама закона о верским слободама“. Према тексту чл. 4.А  овог “нацрта закона“, који је усвојен на седници “владе Косова“ одржаној 9. 9. 2015. године[2] и са којим су се, по свему судећи, сложили представници  Листе Српска у “влади Косова“, тако да је овај “нацрт закона“ већ постао “предлог закона“ (и налази се, од 19. 10. 2015. године и на званичној интернет страници “скупштине Косова“[3]), Српска православна црква, заједно са још пет других верских заједница, одређује се као традиционална верска заједница са својством правног лица, али на начин да: “чини историјско, културно и друштвено наслеђе земље“ (“Косова“, прим. Д. Ч.)?!

Реч је, дакле, о томе да се део канонски јединствене Српске православне цркве, која делује на територији Косова и Метохије, проглашава “правним лицем“ и делом идентитета “Косова“.

Реч је, дакле, о томе да се део канонски јединствене Српске православне цркве, која делује на територији Косова и Метохије, проглашава “правним лицем“ и делом идентитета “Косова“. Према овом тексту, “власти Косова“ могу “регистровати нове верске организације“ (чл. 7. Б.). Како ствари стоје са тим “нацртом закона“ (а и са континуитетом негирања српског идентитета највреднијих и најстаријих споменика српске културне баштине на Косову и Метохији), неће постојати никакав “правни“ механизам који би могао да осујети регистровање рецимо “косовске православне цркве“, која би, као “легални правни субјект“, претпостављамо могла да постави питање “права“ на српским културним и духовним светињама.

У таквом евентуалном “спору“, који би се под плаштом “имовинског спора“ лако могао прогласити спором световне, а не духовне природе, можемо, без много напора, претпоставити ко би био пресудитељ – “косовско правосуђе“, које се већ безброј пута “показало“, када је у питању право на правично суђење, како Срба као физичких лица, тако и српских институција, као правних лица. Сликовит пример је управо поменути “спор“ поводом неспорне својине манастира Високи Дечани, на делу земљишта које им је комунистички режим одузео након Другог светског рата, а само симболични део, уочи рата 1999. године, вратио.[4]

Бојим се да у Србији не постоји општи ниво националне свести о  вредностима и значају националног културног и духовног наслеђа на Косову и Метохији, као и о погубним последицама њеног de facto, али још више (квази)правног присвајања и стављања под контролу албанског националног колективитета, који је доживљава као непријатељску и у историјском континуитету се према њој тако и односи. Без обзира на тешку ситуацију у којој се налазе српска држава и народ, мишљења сам да нема оправдања за одоцнело, несистематско, декларативно и политички контрапродуктивно делање  власти Србије, на плану очувања српске националне културне и духовне баштине на Косову и Метохији. Повлачење у питању од суштаственог значаја по српски национални идентитет, па самим тим и по будућност српске нације и државе, није нити може бити достојанствено, већ нешто сасвим супротно од тога.

Аутор је сарадник Правног факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици