Косово је ушло у УНЕСКО пре 10 година када је Синод СПЦ потписао уговор са терористима

Да је истинита пословица да блудница најрађе говори о своме поштењу показују и последњи догађаји у вези уласка „Косова“ у УНЕСКО. Најгласнији „борци“ против уласка у УНЕСКО од стране режимских Срба били су Епископ липљански Теодосије и познати сајбер-монах, кога иначе Срби на Косову још зову и МИ6-монах, отацСава Јањић.

Отац Сава се често хваста уживајући у самокомплиментима да је он „дипломата у мантији“. Уколико себе тако доживљава, онда би било најпоштеније да призна икатастрофу његове дипломатије, јер је његовим неславним дејством и бесрамним рађењем иза леђа свога епископа (Артемија) спроведена обнова цркава на КиМ од стране шиптарског терористичког лобија, што је главна одскочна даска уласку терориста у УНЕСКО. Сви, који имало имају представу о догађајима на Косову и Метохији, знају за послушнички однос Теодосија Шибалића према Сави Јањићу, који се непрекидно пројављује као сива еминенција екумениста на КиМ. Теодосијева ограниченост у образовању, знању и реторици чини га зависним о свом заменику. Енглески студент Сава Јањић који потиче из латинског окружења из Дубровника вешто манипулише Теодосијем, као и подршком екуменистичког Синода и марионетске владе из Београда.

О умешаности екуменистичког Синода, као и самог Саве Јањића довољно говоре речи терористичког министра Астрита Харачије, који је споразум о изградњи цркава потписао са патријархом Павлом (погледати о томе):

„Не треба расправљати ни са ким! Данас је велики дан за Косово, јер приступа УНЕСКО-у. То је резултат рада који је урађен пре деценије, а не за неколико последњих месеци. У 2005. години, када је организована донаторска конференција за културно наслеђе на Косову, и у то време постојала је тенденција да се каже да су цркве на Косову српске. Али они су православне цркве и имовина Косова. Тако да не треба више да дајемо никакве додатне гаранције на нашу имовину. Оне су биле и биће православна црква Косова. Према овој логици, сутра неко може рећи да су ове џамије или арапске, или турске или можда јеврејске, јер су чак јевреји реновирали текије и џамије у Ђаковици.

Заборави ову ствар, више нема српских цркава на Косову,нити турских џамија, нити арапских, све је то имовина Косова!“ (Ботапрес)

О предаји српских цркава на Косову и Метохији за старо гвожђе сведочи и документ из 2008. године, по коме „брат“ Амфилохије у име Сабора СПЦ „умољава“ или заповеда епископу Артемију да прихвати „реалност ове обнове, те убудуће сарађује…“

Иако увијен у борбену реторику овај документ довољно говори да је митрополит који је са оце Савом први почео сарадњу са „институцијама незаконито самопроглашене државе Косово“ приморавао епископа друге епархије на престанак отпора и на прихватање реалности косоварских титулара задужбинарства. Главни ефекат документа је давање за право „реалности“ „задужбинарског потписа Астрита Харачије“, тј. преузимању под старатељство терориста са Косова над материјалном заоставштином Србије. Реал-политика је заменила Духа Светог.

Астрит Харачија, под чијим је потписом обнова почела, тим својим чином је учинио грандиозни подухват стварања Косоварске православне цркве. Главни „патријарси“ ове псеудоцркве чије ће се име писати црвеним словом у календару монструозне творевине могу бити само Сава Јањић, епископ Теодосије Шибалић, митрополит Амфилохије и други њихови помагачи.

На крају, можемо само поновити речи св. Јустина Ћелијског везане за МПЦ, које се сада остварују на примеру КПЦ:

Овако катастрофално неправославним и судбоносно кобним решењем питања Македонске православне цркве – Свети Сава је поново спаљен. А са тим: спаљени и сви свети догмати, и сви свети канони Православне Цркве Христове. Зато такозвана Македонска православна црква – у самом њеном поступку је њен нестанак … (Св. Јустин Ћелијски)