Корак од реда према хаосу Украјина је направила зими 2013 – 2014, када се у тренутку из територије релативне стабилности претворила у полутрули леш државе који политички зомби покушавају да оживе. Скачући по Кијеву некада давно као неко друштванце блиских људи, данас су ти зомби, у најбољим украјинским традицијама, почели да се међусобно гађају час речима, час новинским провокацијама, свађама у парламенту па чак и гранатама које такође бацају онако, како се то ради у Украјини: кришом и под ноге.
Међусобна „махновштина“ је Украјину претворила у заверенички клуб. Некада, давно, у старом Риму, постојале су баханалије које су сматране за бич друштва. На тим догађајима се није само пило и развратно понашало, већ се и из све снаге шапутало. У Енциклопедији Брокхауса и Ефрона се каже да су се „та славља претварала у дивљи, невероватан разврат са најнижим животињским страстима и често су била праћена насиљем и убијањем“.
То је врло слично ономе што се данас ради у Украјини. Разлика је само у томе што су се у Риму борили против баханалија и при том користили најстроже мере, све до кажњавања смрћу оних који су учествовали у организованом разврату. Временом су баханалије почели да зову обичним пијанчењем. Слично ономе, што чине „ветерани АТО“ када се враћају са ратовања по туђим кућама.
Да се у Риму баханалије прекину захтевали су и народ и држава. Зато су оне прекинуте. Савремену свеукрајинску баханалију за сада нико нема намеру да прекине. Очигледно је на то мислио председник Путин када је све оно, што се дешава у Украјини, назвао „баханалије“.
Путин је обичним Украјинцима предложио да трезвено погледају на оно, што су са њима учинили у годину и по дана. Пре свега, дозвољено им је да пљују по закону и да крену са убијањем људи. Прво по кијевским улицама, па затим у Одеском Дому синдиката, па у Донбасу. Све што је било на дну ојачало је и сада апологете „ Европе као избора“ и „заједничкокрајинства“, тако да се гранате више не бацају на „сепаратисте“ и „ватнике““, већ на своје дојучерашње другове из партије преврата.
Затим су Украјинце померили из управе, констатујући да је њихов ниво развоја испод умећа и навика грузинчића, гајдарчића и литванчића“ којима су у руке дали повоце и узде. Они који су инсценирали мајдане Украјинцима су наменили улогу ћутљивих извршилаца који су покорно кулучили за Јацењука и Турчинова, или умно заосталих Љашка и Кличка, људи који нису имали своју отаџбину. Понекад, као изузетак, поједине функције управљања су предаване „припитомљеним Украјинцима“.
Претпостављајући извесно „национално незадовољство грузинско-литванске бироновштине (тј. најреакционаријег периода из тридесетих година 18.века, названог по грофу Бирону., које се огледало у потпуној самовољи и тежњи за најбезобзирнијем личном богаћењу – прим.прев.), као компензацију Украјинци су убеђивани да су они највећи на Земљи и да род воде од придњепровских дриопитека који су дресирали мамуте. Украјинцима је дозвољено и да себе назову победницима Другог светског рата и главним рушиоцима Совјетског Савеза, што они сада већ верују масовно. А верују и да само што им није дозвољено да без проблема и редова могу да путују да рибају ВЦ-е по Италији и да из пољских свињаца избацују ђубре.
Следећи степен при баханалијама је постало грозничаво присвајање свега што још није било разграбљено пре у тој, некада најбогатијој и потпуно ситој републици Совјетског Савеза. Сада се државна својина пред очима свих слаже по америчким и европским џеповима. А остатке су већ пробрали изузетно сналажљиви јацењуки и порошенки.
Најбогатији посед Украјинца представља телевизор који му саопштава како сада може слободно да дише, како је влада преварила потпуно извесно банкротирање, како се повећава стандард народа и како ће ускоро Украјинци своје самостијне ноге да перу на рту Фарос и у Јенисеју.
За сада значајан део Украјинаца верује телевизору мада, не кријући то, чашћава сопствену власт пробраним руским речима.
… До прелома у свести још није дошло, још се није пробудила национална гордост. Не она аморфно- округла (па на ћоше) „свидомост“ (тј. самосвест) која је код многих заменила и праву свест, а и савест, већ она која је доводила до „гајдамаштине и „колиивштине“ (тј. до устанака украјинских сељака у 18.веку), она која је истеривала Пољаке и унијате у време Б.Хмељницког, она која је водила у борбу против Турака и Татара, она која је 1943 – 1944.г. ослобађала украјинску земљу.
Још увек се многим Украјинцима јако допадају баханалије грузинских намесника, кошер-секташа Турчинова, обрезаног Украјинца Јацењука.
За сада се још увек многим Украјинцима допада да њихов живот уређују прописима туђини Арсен Аваков и Мустафа Најем, сексуално настрани Љашко, приглупи Кличко, болесници Тања Черновол, Иљја Кива, Андреј Парубиј, којима потврде о здравственом стању издаје психијатар.
За сада Украјинци сматрају за нормално да има „хероја мајдана“ који једноставно могу гранатом да сравне са земљом стотину људи, и да при том себе сматрају да нису криви ни за шта. За сада се украјинској милицији још увек допада да је праве лудим недоношчад из фудбалских радикала и убијају Галицијски слободовци.
За сада се Одешанима свиђа пајац-гувернер и „грузински хетманат Одеса“.
За сада је још увек становништво задовољно због раста цена хране и комуналија и не верује да ће им, уколико не буду плаћали месечне комуналне трошкове одузимати и станове.
За сада се украјинске мајке не плаше што њихови синови убијају доњецку децу и што све чешће оно што је остало од њихових синова довозе у поцинкованим сандуцима, којима плаћају порошенковске повластице и дневни оброк у новцу.
За сада се украјинским војницима свиђа да гину за „незалежну“ (независну) Украјину, мада њен председник тргује са „агресором“ и редовно уплаћује своје порезе буџету те исте „земље-агресора“.
Стварно, још увек Украјина трпи баханалије власти и експерименте који се врше са њом. А то значи да ће се труљење наставити и да ће смрад трулежи да обавија Украјину као дим од спаљених шума. Јер – баханалије се неће тек тако завршити.
Али када стрпљењу дође крај, када људи осете да је „дара превршила меру“ у Украјини ће се присетити искуства борбе са баханалијама у Старом Риму и свог искуства с козачким „сходовима“ (походима) и колиивштином. У сваком случају то више неће бити одлука народа, и неће бити Пајетова воља, а ни мађионичарски трикови Нуландове. Украјинска историја је пуна изненадних буна којих би требало да се често присети Порошенков клан и Коломојски са својом јеврејском општином у Пољској и најамним америчким менаџерима. Честа присећања могу да сачувају чак и живот!
Извор: Фонд стратешке културе
