БРАТЕ, ДОНЕЛА ТИ СЕЈА КОМАДИЋ ЗЕМЉЕ СРБИЈЕ

Брод у тишини плови под грчком и српском заставом. После двадесетак минута вожње од Крфа, спушта сидро на Видо. Мало пристаниште сачувало је аутентичност из времена када су довде, сваки час, пристизале лађе са изнемоглим српским војницима. И отискивале се, одавде, према пучини одвозећи умрле.
Нема сирене, ни једне једине речи која би нарушила вечни мир јунака. А брод, пун. Путници само подижу камере. Сваки жели да понесе слику острва смрти.
Пред нама неми сведок српског страдања и славе. Шта би све могле да испричају столетни маслињаци, да којим случајем могу да говоре?
На обали је бели мермерни споменик, представља анђела који крилом дочекује и испраћа бродове. И велики, мермерни крст, симбол вере страдалих. Десно, уском стазом између маслињака и четинара, долазимо до маузолеја. У камену је, изнад улаза, исписано: „Српским јунацима – Југославија“. Маузолеј је подигао краљ Александар Карађорђевић Ујединитељ, 1923. године.
И сам је са српском војском прошао голготу Албаније. Иако тешко оболео, после операције у Скадру, није хтео да оде на опоравак док и последњи српски војник није укрцан на брод за Крф.
Враћамо сећање, које је у Монографији о Александру Карађорђевићу записао Бранислав Глигоријевић:
– Као и већина његових војника, регент Александар је на путу кроз Албанију преживео велике физичке патње. Био је упоран, баш као и они, и последњим делићима снаге настављао је да хода…
Црногорски краљ Никола га је у Скадру, после тешке операције, молио и наговарао да пође с њим у Италију. Да је боље за његово здравље да је тамо, где би му италијански краљ ставио на располагање један од својих замкова на мору. А доцније, кад буде потребно, може се придружити својој војсци. Александар му је шкрто одговорио: „Ђедо, хвала теби и италијанском краљу. Али се ја од својих војника не могу раставити. Судбина њихова је и моја судбина“.
Видо. Само се тишина чује. Иза тешких камених зидова маузолеја почива 1.289 српских јунака. Ходници костурнице, налик су на уске улице. Читав град мртвих! Свака касета са костима, једна је судбина. Сатрто огњиште, тамо, у отаџбини. А они, овде, у далекој земљи нису стигли ни да осете њену лепоту. Цвет лимуна био им је венац, уместо модре завичајне шљиве.
Читамо имена са касета: Милош Илић, редов, Драгутин Рељић, каплар, Јефтимије Стевановић… Васа Шајковић… Мирко Аћимовић, редов 8. пука, Глибовац код Смедеревске Паланке.
Имена… Имена, у белом мермеру. Свако име сложено ћириличним редом.
Хладно је у овим ходницима костурнице кроз које, на тренутке промичу сенке. Тако нам се, у тренутку, учине људи који тумарају, тражећи неког свог у дубини. Пружају руке, као да желе да их додирну.
– Кога тражиш? – пита Данијел Мачетић.
– Презиме Јовановић – стиже одговор.
– То ти је у једанаестом квадрату – допире глас.
– Је ли неко твој?
– Није… Обећао сам другу да ћу му потражити деду… И донесем му фотографију плоче са именом – каже Данило Вујичић из Београда.
У дну, на самом крају једног од ходника, на каменој полици, остављене свеће. Нису паљене. Босиљак и дрвени резбарени крстићи. У пластичним кутијицама остављено и грумење родне груде. „Брате, донела ти сестра комадић отаџбине за којом си чезнуо“. У потпису: Цвета (нечитко презиме), Јошаничка Бања. На другој страни, цигарете. Наслагане за читаву чету. Они који су их, овде, оставили ваљда су мислили да су их умрли били жељни у мукама.
У делу Маузолеја из ког се ходници рачвају у дубину, испод мозаика Христовог распећа, иконице и везени пешкири. Ко их је оставио? Нема потписа, али је вез очигледно настајао под прстима некога веома блиског. Сестре? Кћерке?
Неко је исплео и венац од кадифа, онакав, какав се ставља око иконе, уочи крсне славе. Неко, у флашици донео воду са завичајног извора. Мислио је, вероватно, да су умирали жедни.
У сећању доктора Владимира Станојевића, лекара српске војске, санитетског ђенерала, који је на Виду видао ране умирућих, остало је забележено:
– Овде су стизали они којима није било спаса. Ни воду, ни храну, нису могли да примају. Довезени су, само да овде умру… Стотину и више умирало је у једном дану. Гомила људских лешева, наслаганих као метарска дрва. У висини више од човечијег раста. А у дужини пружала се на десетину метара и више.
Сахрањивани су плитко, а кад ни у земљи више није било места, француска лађа их је, у зору, носила на југ острва и тамо их спуштала у море. Сваког дана долазила је лађа са гробарима да их потоваре и пренесу у Плаву гробницу, на чијем је дну вечни мир нашло најмање десет хиљада душа.
Излазимо из дома мртвих душа и, таман да се запитамо како то да овде, осим посетилаца, никог живог нема, пред нас је изашла девојка, која је управо очистила стазу од пристаништа. Сваки листић, сваку осушену иглицу четинара је покупила.
Ја сам Василика Петровић – пружила је руку.
– Петровић? Јесмо ли добро чули?
– Да, Петровић. Мој деда је Србин. Дошао је на Крф са војском. Оженио се мојом баком, Гркињом. Ја сам њихова најмлађа унука.
– А, из ког краја Србије је твој деда?
– Живота! Шумадинац! Само ја никада нисам била тамо – говори Василика више на грчком. – Поверено ми је да се старам о Маузолеју. Вероватно је то и због деде.
Девојка прича да нема дана да, током летњих месеци, овде, неко из Србије не дође. Још бисмо с њом причали, али је већ време за договорени пут на пучину. Тамо, где су лађе одвозиле умрле.
(Милена Марковић, „Вечерње новости“, 25.08.2013.)

ЖИВИ СКЕЛЕТ

(Казивање Чедомира Поповића)

… У то време, од јануара 1916. године, једна слика је обилазила свет. Преносиле су је новине, свуда је изазивала сентиментално расположење, јер је уз слику ишао овај потпис: „Овај војник је симбол патње и страдања српског народа . Речено је, при том, да је слика начињена на острву Видо, које ће убрзо добити још један назив – Острво смрти…
… То је била слика авети: на гомили костију комади одеће, шињел допире до земље, о рамену торба… На глави велика, ко зна чија, шајкача, покрила чело, допрла до обрва. Лице испијено, мученичко, сломљено недаћама… На том лицу огледала се историја патње народа. На рањавим ногама које клецају од глади и умора, опанци везани опутом…
… Име тог младића који није имао ни двадесет година, није објављено. А и да јесте, свету не би ништа посебно значило, јер аветињски лик је – рекао све. Ту слику је начинио један француски лекар…
Чедомир Поповић, земљорадник из села Барзиловице код Лазаревца, чувао је своју фотографију, али је никоме није показивао. Преживео је све недаће, напустио је острво Видо, отишао на опоравак у Бизерту и одатле на Солунски фронт, где је у првим борбама, у септембру 1916. године био рањен. Једанаест година по завршетку рата, на једном скупу ратних војних инвалида у Лазаревцу, кад му се учинило да и највеће људске муке падају у заборав, Чедомир је извукао своју годинама чувану фотографију и узвикнуо:
– Овако смо изгледали! Ово сам ја, да знате, на острву Видо. Сликао ме један француски лекар, више са жељом да има успомену на страшне дане, него да њоме гане свет…
… Кад је оне несрећне 1915. године почело повлачење војске и народа, кренули смо и ми регрути. Неки још нису били стасали за војску, али су морали да крену да не би пали непријатељу у руке. Водили су нас резервни официри. О нама се није бринуло као о борачким јединицама. Ми никоме нисмо могли да пружимо отпор. Нисмо имали ни оружје. Једини наш задатак био је да сачувамо главе, како би несрећна земља, касније, ако јој се укаже прилика, могла да рачуна на нас…
… Колико нас је било? Ко би то могао да зна. Можда историчари. Они који и сада претурају по папирима и трагају за детаљима који много говоре. Прича се да је око двадесет хиљада младића заувек остало у албанском кршу… Завејали су их снежни ветрови. Био сам сведок њиховог нестајања, њиховог тихог умирања…
… И ја сам посустајао, заостајао, вукао се, спавао у ходу, грицкао зрневље кукуруза. Ледило ми се тело, ледила ми се душа, уста сам пунио снегом да бих заварао глад… Али, ишао сам даље. Ложили смо уз пут ватре – да се мало огрејемо и да, кад смо имали ретку срећу да добијемо мало брашна, замесимо тесто кишом и запретемо га у ватру. Како је то било страшно! Једне вечери, сећам се, после тродневног гладовања, добили смо мало брашна. Прегршт на четворицу. Искупили смо се поред ватре, док је киша помешана са снегом сипала. Један је замесио тесто, а ми смо буљили у ватру, чекајући да се испече. Мљацкали смо устима и унапред уживали у залогајима врућег хлеба… Скрхани умором, заспали смо… Пробудили смо се узору. Вагра је догоревала. Наш хлеб се претворио у угљевље… Ишли смо све даље и даље, ношени само једном мишљу: има ли краја нашим патњама…
… Кретали смо се споро вукући се по снегу, и ја сам, не знам зашто ни како, мислио о зеленим ливадама Барзиловице. Причињавало ми се да видим јагањце како се играју крај једног бунара. Проверавао сам у таквим приликама себе – да ли сам при чистој памети. Гласно сам изговарао своје име, презиме, годину и место рођења, помињао име мајке, оца, својих другова… После сам схватио зашто то радим. Многи од ових младића који су били у тој немој колони, били су толико изгубљени да ни своје име нису знали да кажу. Тако су остали у снегу као незнане жртве глади и зиме…
… Знате ли колико сам пешачио од Лазаревца до Валоне, где су нас укрцали у бродове? Тачно три месеца и шеснаест дана! Али, морам да испричам један детаљ, један догађај који ме и данас мучи. Били смо у варошици Фијери. Сећам се: Божић… Добили смо на тај дан – качамак. Очима да једеш… Топао, па још са маслом… Како је све около мирисало, као да смо се одједном нашли у некој раскоши… Замислите: качамак са маслом, па још врућ, пуши се… Смажем једну порцију… Знам, немам право да поново станем у ред, али – гладан сам… Види се то, чини ми се, из мојих очију, по покрету руку. Гладан сам… Станем у ред… Примети то један официр, па мени – шамар! Пао сам као свећа, нисам могао да се подигнем дуго… Лако ме је тада било срушити, био сам кост и кожа… Нешто касније, управо који дан наког тог догађаја, сликаће ме онај Француз… Никад тај шамар нисам могао да заборавим… Ипак, погрешио сам: то је било туђе следовање. Да сам га узео, други војник би остао гладан. А да није било шамара, сигуран сам да би још неки изгладнели војници следили мој пример…
… Зачудо, можда, све сам запамтио. Знам да су нас укрцали у лађу, памтим чак и погледе француских морнара – били су пријатељски. Можда су нас жалили, можда су мислили да је наша младост заувек угашена, да никад више нећемо моћи да будемо људи и војници, да је у нама сломљена снага… А ми се нисмо дали… Памтим и долазак на Крф, па краћу пловидбу до Вида… Боже, шта сам све видео на Виду – какве слике ужаса и несреће… Како су умирали моји другови, двадесетогодишњаци, који још нису научили ни да рукују оружјем, никога нису убили ни уцвелили… Сваког дана на стотине мртвих… Причали су нам да су их сахрањивали ту, на обали, на малом гробљу… А гробље је било мало, више није било места, па су их бацали у море…
… Оног дана, кад сам стигао на Видо, заустави ме један Француз. Хтео да ме слика. Нисам се противио, мада сам једва стајао на ногама. Чудио сам се зашто ме слика – шта је то на мени необично. Нисам имао огледало, па нисам могао да видим како изгледам… После неколико дана, док сам лежао у шатору, у некој болници, донео ми је слику. Нисам је ником показивао…
… А тај Француз је био добар човек, био је лекар и сваког дана сам га виђао. Долазио је до мог кревета, загледао ме, гледао како једем… Сваког јутра се осмехивао, било му је мило што се опорављам. Доносио ми је поморанџе…
… После, кад сам мало ојачао, отишао сам у Бизерту. Ту смо, најпре, били под шаторима, па после у лепим зградама. Храна је била одлична. Вежбали смо, марширали, учили гађање, спремали смо се за позив ратника. Наша жеља да се нађемо на фронту била је јача од свега, чак и од оних слика страдања које смо носили у себи… До нас су допирале приче с фронта о тешким борбама које воде наши војници и ми смо желели да у њима учествујемо…
… После опоравка стигли смо на Солунски фронт. Нашао сам се у првој чети другог батаљона 14. пешадијског пука. Ону фотографију нисам хтео да покажем ником, чак ни командиру чете Алекси Ружичићу, који је био диван човек и који ме је много волео. Слику сам умотао у марамицу и нисам је вадио. Учинио сам то само једном, кришом, уочи битке на Горничеву. Гледао сам слику и говорио себи: кад си преживео Албанију и Видо, преживећеш све битке… А ова на Горничеву била је страховита. Јуришали смо на бајонет, и ја сам, другог дана битке, био рањен у руку…
… После опоравка и лечења у болници, нашао сам се поново на фронту. Али, судбина ми није била баш наклоњена. На положају Старков Гроб био сам поново рањен у руку: шрапнел ми је однео део шаке – и нисам више могао да се служим пушком. Био сам инвалид. Моје ратовање је било завршено…
… Нисам имао срећу да са борцима делим радост пробоја Солунског фронта. Нисам био међу онима који су јуришали у отаџбину, разбијајући и гонећи оне који су говорили да је српска војска заувек уништена, да је њен подмладак остао у беспућу албанског крша… Дошао сам касније, у конвоју инвалида…
… Не треба се чудити што сам ону фотографију са Вида годинама чувао, не показујући је ни својим укућанима. Па, знате, ја сам имао двадесет три године, био сам момак, и бојао сам се – хоће ли ме хтети девојке кад виде како сам раније изгледао… Али, кад су људи почели да заборављају муке које смо претрпели на путу кроз црногорски и албански крш, кад је Видо почео да тоне у заборав, извадио сам ту аветињску слику и показао је.
(Антоније Ђурић, „Солунци говоре“, Просвета, Београд, 1988.)

ТАКВА ЈЕ БИЛА СВА ТА НАША ОМЛАДИНА

(Казивање ђенерала Стевана П. Бошковића)

Крагујевац, новембра 1914. године
Нестало муниције, кажу; омалио старешински кадар; много, много надмоћнији непријатељ; време јесење – очајно, сури се густи облаци спустили до земље а из њих сипи, сипи и пробија све до костију! И дух наравно попустио! Треба спасавати ситуацију. Шаљу на фронт цвет наше интелигенције, ђаке подофицире целог Ђачког батаљона од преко хиљаду и двеста кршних младића, до зуба наоружаних родољубљем, да тим непобедивим оружјем подигну поколебани морал наше војске и протерају мрског непријатеља с родне груде.
Трешти и пршти неравна крагујевачка калдрма под крепким маршем дивних младића Ђачког батаљона с родољубивом громком песмом, као да иду на весеље! Ту застају на мали починак, па да наставе пут ка Горњем Милановцу и даље, у планину, ка Ваљеву, где се и снег помешао с кишом и с непријатељским куршумима, шрапнелима и гранатама!
Кроз који часак створи се, неочекивано, код мене један од тих младића, за кога никад нисам могао ни замислити да може бити војник. Сувоњав, блед, нежан, са силном срчаном маном, једва дише – „душа му у носу“, како каже наш народ. И он оран за борбу, понесен општим еланом тадашње славне наше интелигентне омладине, да да све од себе „за Краља и Отаџбину“.
– Откуда Ви овде, Пеетровићу? Зар сте и Ви, побогу, војник? Ко Вас је примио таквог?
– Па треба и морамо сви да спасавамо Отаџбину, – одговара ми он тихо, али и одлучно. – Пре него што ћемо даље, ка фронту, дознавши да сте овде, дошао сам да Вас упитам за неки савет и да се с Вама опростим.
– Први Вам је савет да идемо лекару, ту, овде, одмах до нас, да видимо шта ће он рећи.
Добри чика Паја, Војвођанин, санитетски пуковник, чим га је добро прегледао, рећи ће:
– Драги синко, иако сам и сам усхићен Вашим патриотизмом, сматрам за своју обавезну дужност лекарску да Вам посаветујем да овде останете на лечењу, па ћемо даље видети шта ћемо и како ћемо с Вама јер је Ваше стање врло озбиљно.
Никакви савети ни разлози нису га могли убедити да он треба ту да остане, да се лечи, а, затим, и да послужи у штабу, болници или ма где у позадини, јер би и то била часна и патриотска дужност, можда и много кориснија него отићи и за који дан изгубити живот од неподношљивих штрапаца – и не видевши непријатеља.
– Хвала Вам, поштована господо, на пријатељском савету, али Вас ја, извините, послушати не могу. Идем ја тамо куда и сви моји другови. Идем тамо куда нас гони наша савест, наша патриотска дужност и дух националне гордости, помоћу ког се надам да ћу савладати своју физичку немоћ и одговорити своме високом позиву…
И још много, много, све у том духу, изговори он, и оде, опростивши се с нама.
И ја и оличени војвођански патриота, чика Паја Поповић, били смо замишљени и намах ожалошћени одлучношћу овог болесног младића; али, пренувши се мало затим, били смо усхићени духом који је владао нашом омладином и који је захватио чак и физички најслабије њене елементе.
Отишао је Ђачки батаљон на фронт с песмом: „За народ свој у свети бој“… И ми смо били после тога убеђени да ће тај силни национални дух и полет заиста и победити. Наш је народ паметан, родољубив и племенит. Видевши да се за спас Отаџбине приноси на жртву и цвет наше омладине, пренуо је духом, да се сви заједнички окоме на много бројем надмоћнијег непријатеља и да га у надчовечанском јуначком елану скрхају, одбаце и поробе, заплене огроман материјал, једном речју, да почине чуда нечувена и невиђена.
И, заиста, десило се чудо, да један мали народ српски, сасвим исцрпљен и изнемогао од ранијих балканских ратова, већ и по други пут туче до ногу знатно многобројнијег и опремљенијег противника, велику Ћесарову војску.
Тако је наша тадашња омладина часно извршила своју свету дужност још у првом свом ратном крштењу, подневши наравно и огромне жртве за то, како у тим окршајима, тако и у доцнијим.
Мада сам међу њима имао много познаника, нико ме од њих за време целог светског рата ни за какву олакшицу није замолио нити ми се ма за шта пожалио.
Свог познаника Светозара Петровића видео сам тек после свршеног рата. На велику срећу његову и моју радост, остварило се заиста његово предвиђање – да ће дух победити физичку немоћ.
Само ми се један од мојих познаника из Ђачког батаљона јавио, једном, у Солуну, али не да ме моли за нешто, него само да ме поздрави, журећи некуд послом, да би се одмах вратио на фронт у своју јединицу која се, као и све остале, спремала за пробој солунског фронта. Био је већ резервни официр чије је родољубиве, јуначке груди, красио орден Белог орла са мачевима. Ништа ме није зачудило што је мој драги комшија Миша, студент технике, оправдао наде својих родитеља, учитеља и учитељице, тих правих неимара нашег националног родољубља, као и наде нас свих његових пријатеља и познаника, јер „ивер не пада далеко од кладе“, а и „крв није вода“. И вратио се, хвала Богу, жив и здрав тај мој познаник, свршио је технику и постао вредан, енергичан и предузимљив инжењер наше општине, као што је био и храбар војник. „Прегаоцу и Бог помаже“, па нека би му и у том послу помогао за културни напредак наше престонице. То је писац „1300 каплара“, М. Јањушевић.
Таква је била сва та наша омладина. И они који су изгинули или помрли, они који су се вратили здрави или рањени и осакаћени, вршећи часно своју дужност према Отаџбини, заслужују сваку хвалу, славу, част и поштовање целог нашег народа…
Слава нека је изгинулим и помрлим херојима Ђачког батаљона 1914. године!
Живели на дику и понос наше војске и нашег народа преживели њихови другови!
Нека би послужили за пример будућим нашим генерацијама…
——
(Група аутора, „Скопски ђачки батаљон 1914 – Батаљон 1300 каплара“, Државна штампарија Краљевине Југославије, Београд, 1941.)