ПИСМО ИЗ БЕРЛИНА ИЛИ ИСПОВЕСТ СРПСКОГ ЛЕКАРА У НЕМАЧКОЈ

Пре неколико дана примио сам позив да се јавим у оближњу берлинску полицијску станицу. Речено ми је да је „реч о српском држављанину“ (у Београду би државна бирократија казала: „државаљанин Србије“) и да би требало да симултано преводим око један час. Радо сам се одазвао. Тај посао није уопште лоше плаћен. Сасвим сам заборавио да сам пре неких двадесетак година положио испит „заклетог судског тумача“ и одавно сам престао да се бавим тим послом.У полицији са срео младог човека, лекара по струци, који је из Србије пре два месеца стигао у Берлин. Одмах је добио посао у једној берлинског болници. Испоставило се да је у питању неки безначајан административни пропуст и цео проблем веома је брзо решен. Оно што ми је одмах упало у очи била је чињеница да се немачки полицијски чиновник са уважавањем односио према српском лекару. Вероватно је и он свестан да такви људи придоносе благостању његове земље.

Пошто ми се његов случај учинио веома интересантан, замолио сам га да попијемо кафу у оближњем италијанском ресторану. Веома радо се одазвао мом позиву. Пре неколико дана из Београда је стигла његова жена са троје деце. Син је већ уписан у једну берлинску основну школу а кћерке иду у обданиште.

НИСАМ МОГАО ДА ПРИЂЕМ ОД НЕПОТИЗМА
Ево његове приче:

Зашто сам напустио Србију? Зато што не видим да ће ускоро бити боље. А ја немам времена да чекам. Син ми је већ кренуо у школу. Желим да ми деца расту у нормалном друштву. Уморио сам се од чекања. Просто ми је постало јасно да је наш политички систем утемљен на миту и партијској послушности. Но, оставимо „велику политику“. Како изгледа мој лични свакодневни живот? Био сам међу најбољим студентима на медицинском факултету у Београду. Жеља ми је била да се бавим науком. Кандидовао сам се за упражњено место асистента. На основу оцена био сам у самом врху на листи кандидата, и то на другом или трећем месту. После кратког времена дознали смо да је на место примљен студент који је био убедљиво слабији и од свих осталих кандидата. Убрзо смо дознали, да је тај студент поседовао једно преимућство: његов отац је „угледан професор медицинског факултета“, док је, рецимо, мој отац „само висококвалификовани машински радник“. Мој професор који ме је „гурао“ и ценио моје способности просто није имао потребног утицаја. После првог шока, ипак сам некако после пола година чекања, добио радно место у једној београдској амбуланти. Место је било бедно плаћено, па ипак нисмо били сасвим незадовољни, јер је некако у исто време и моја жена добила место професора у једној београдској гимназији. Тако смо са две плате ипак могли да водимо, хајде да кажем, нормалан живот.

А како да останемо равнодушни према чињеници да, на пример, министар здравља у четири мандата Томица Милосављевић, прозиван јавно због корупције, јер је нанаео велику материјалну штету српском здравству, није одлежао ни један дан у затвору. А полиција у мом дому здравља хапси медицинску сестру због две стотине евра! Постоје међу лекарима неколико кланова и они се међусобно помажу. Заузимају сва руководећа места на Медицинском факултету, у највећим болницама и у САНУ. Имају одличне везе са политичким врхом у држави. Организују тендере, где узимају огромне провизије. Продаје се све, од уписа на Медицински факултет до полагања испита. Продаје се и докторске дисертације и лекарске дипломе. Једном речју, чланови лекарских династија раде како хоће, уживају сва права, а немају никакве одговорности.

А шта је са пацијентима? Па ко још о њима води бригу? Сиротиња се лечи у државном здравству. На специјалистички преглед чека су просечно пола године, па и више. А, када човек озбиљно оболи, онда читава породица мора да сакупи последње резерве новца како би се болесник прегледао у некој београдској приватној клиници. Но има и оних који немају резерве. Шта им преостаје? Да оду код неког познатог травара са Хомољских планина или са Романије. Они су, истина, много јевтинији од „угледних београдских лекара“. Проблем је једино у томе да је и тих „народних лекара“ све мање.

Постоје, разуме се, и добри лекари, иза којих стоји озбиљан научни рад. Но ти људи имају мало изгледа да заузму руководеће положаје у српском здаству. Они немају времена да прате бесплодне партијске састанке. Деца професора медицинског факултета одмах се запошљавају у најбоље клинике или уисују постдипломске студије и примају стиендије на престижним америчким и европских универзитетима. Проблем је, дакле, следећи: већ у току самих студија одиграва се негативна селекција. Зато многи најбољи студенти већ на самом почетку каријере напуштају Србију, јер су схватили да немају никакве изгеде да добију радно место у земљи.

500 ЛЕКАРА МАЊЕ У СРБИЈИ
Ја сам се, конкретно, спремао, после разочарења на Медицинском факултету, да пређем у Градску болницу Звездара. На челу те болнице пре отприлике две године нашла се једна способна енергична жена, интервентни хирург и професор Медицинског факултета. Она је буквално „оживела мртваца“: болница је била у очајном стању и многи су очекивали да ће се затворити. Царевала је отворена корупција. Многим лекарима болница је служила само као преподневно место где „лове“ пацијенте за своје послеподневне операције, које изводе у приватним болницама и ординацијама. Она је прекинула тај ланац мита, који је свима био познат, а који постоји пре свега на линији стране фармацеутске комапније и лекари. Довела је у Градску болницу неколико способних лекара и медицинских сестара. После две године „друштво“ се организовало и сменило директорицу болнице. И то им није било довољно. Нерадници су оптужили ту честиту и поштену жену хирурга – за криминал! Чујем да јој је полиција долазила и у стан. То је, ето, била последња кап, која ме натерала да напустим мој родни Београд. Шта да чекам? Ако сам добро обавештен, болницу су су већ напустили или се спремају да напусте најбољи лекари. Не би ме чудило да Градску болницу ускоро потпуно затворе. Нови директор нити представља неко иму у науци нити је нарочито цењен као лекар. Слично је прошао и мој колега, који је радио у РФЗО у време Александра Вуксановића. Сјајан лекар и човек. Заменио га је Момчило Бабић, који иза себе нема ни један озбиљан научни рад, али је зато променио све политичке странке, од ЈУЛ до напредњака. Тај мој колега, згађен поступцима Момчила Бабића, сада ради у Канади. Једном речју, најбољи одлазе. Јасно ми је да стварни господари Србије – Американци – подржавају овај систем јавашлука и корупције. Јер, када су нашој држави на челу министарстава, болница или фабрика људи који немају нити знања нити морала, са таквим људима много је лакше владати. Из круга мојих ближих познаника и пријатеља од њих, рецимо, десет, седам се спрема да напусти Србију, или већ раде у иностранству.

Када сретнем такве људе, увек ми буде тешко. Овај млади лекар, који нема ни 40 година, како ми на растанку рече, нема намере да се врати у Србију. Његова деца ће вероватно остати заувек у Немачкој. Наше сиромашно друштво троши много новаца за школовање академски образованих људи. Негде сам прочитао да је само прошле године запослење у Немачкој нашло пет стотина српских лекара. Одлазе углавном најбољи. Већ сама та бројка говори, да је наша помоћ Немачкој вероватно већа него што је најбогатија европска држава за исти временски период дала Србији.

Многе афере познате су ми из наше штампе. Но једна ствар не могу да разумем. Зашто високи државни функционери не „предузму нешто“ против очевидне злоупотребе положаја и корупције? Ако ни због чега другог, онда због сопственог интереса. Та министри и посланици такође имају породице. Зар и њима неће требати лекарска помоћ? Свако жели да га прегледа и оперише способан хирург.

О сусрету са овим младим српским лекаром, могао бих да испишем још много страна. Можда речитје од самог текста говори фотографија (види изнад) коју сам овог лета снимио у једном малом месту, у Владимирцима, смештено неких 80 километара од Београда. Верујем да она веома убедљиво говори о потпуној деградацији нашег образовања и високог школства.

Извор: Стандард