Чекао сам да државни органи ,,ослободе“ ДПС-овог ,,упијача“ и ,,трансформатора“ народне енергије Андрију Мандића који увијек одигра симултанку са режимом на начин да понављање неког подухвата постане бесмислено најмање пет година. Славена Радуновића је грозница суботње вечери избацила на површину као морски талас набреклу празну пластичну флашу. Помислих да је непримјерено да пишем о њима док су цвркутали у МУП-у и Тужилаштву…
И таман када сам одлучио да испружим прсте по тастатури и напишем још једно предвиђање будућих догађаја, а да прије тога последњи пут изанализирам све оно што се десило пред Скупштином и МУП-ом неколико дана раније, десио се филмски заплет кога не могу да пропустим. Посластица за анализу која просто сугерише да се пође од самог краја.
Демократски фронт је оптужио Веселина Вељовића и Душка Марковића да стоје из криминалних група, односно људи са фантомкама, које су направиле нереде у Подгорици. Као да се вријеме вратило скоро 18 година уназад, сјетих се да је протекло комплетно нечије пунољетство. Осамнаест година након догађаја пред Владом Црне Горе 1998. године, Предраг Булатовић је и даље посланик са изгубљених седам државних изборних циклуса: 1998, 2000. године (савезни избори), 2001, 2002, 2006, 2009 и 2012. године. О локалним изборима да не причамо, али ваља нагласити, и осми, најстравичнији губитак српског народа у Црној Гори од погибије на Скадру до данас – референдум о државно – правном статусу 2006. године.
Без обзира на то што је улога треће странке коју је Булатовић од тада промијенио, Демократске народне партије – највише опозициона када су у питању сви они који су предводили ,,црногорски Мајдан“ 2015. године – они са бољим памћењен нису пропустили да је и 1998. године Булатовић сумњичио Ђукановића, Марковића и Вељовића за идентичне ствари за које, данас, по ко зна који пут, упире прстом у њих. Биће да: или су они надљуди, а он неспособан, или су мађије, или нешто горе од обоје.
У међувремену су њих тројица ротирали државне функције и српском народу разбили заједничку државу са Србијом, а Булатовић је признао и њихов референдумски процес и посланик је након свих ,,нелегитимних“ избора које су они организовали, без осјећаја да је дошло вријеме да се повуче.
Не сумњајући да су Вељовић и Марковић вјероватно најобавјештенији људи у Црној Гори са пуном контролом над бројним парадржавним механизмима, отвара се коначно, судбоносно, односно суштинско питање. Како то да Булатовић, након најновијих 18 година, не може да дешифрује механизме којима би се стало на пут Вељовићу и Марковићу, кога веома добро познаје? Уколико је тачно да су најпознатији Мојковчани организовали људе који су дошли пред зграду Скупштине и направили инцидент ширих размјера, онда је јасно да је под директном контролом Вељовића и Марковића прије свих Славен Радуновић који је прецизно и реторички срачунато, колико му је Бог дао језика и памети, ,,пустио духа из боце“ и изазвао сукобе демонстраната и полиције! Да будем врло прецизан – Радуновићева напрасна ,,храброст“ поклапа се са термином кога Булатовић потенцира као вријеме изласка ДПС-ових провокатора из зграде старе Владе. Радуновић је свакакав, само није храбар и са јасно видљивим је граничницима интелигенције. Ипак, толико је прорачунат када је у питању интерес његове задњице, да се вара свак ко мисли да му се омакло да даје десетоминутни ултиматум, а након тога увуче масу у сукобе као покојни Че Гевара и краљ тргова Вук Драшковић. Наздравље духу Че Геваре који је ипак изгледао као револуционар и интелигенцијом дарована особа. Радуновић наводно не може да контролише масу која је себе достојанствено контролисала цијели мјесец дана прије тога!
Даље, ако сте дали потпуно примјерен ултиматум Ђукановићевом режиму, какав је дефинисао Милан Кнежевић, зашто након истека 45 минута неко има потребу (читај: Мандић и Радуновић) да оде у зграду Скупштине коју су трајно напустили посланици Демократског фронта и о чему уопште могу да преговарају са Ранком Кривокапићем који је врло прецизно чуо њихов јавни ултиматум и оглушио се о њега? Са сваким ставом кога је саопштио Милан Кнежевић и лично се слажем и мислим да су, након 45 минута, организатори протеста требали да на миран начин објаве да се не разилазе до испуњења захтјева, али да, истовремено, нагласе да немају никакву намјеру да направе ни цент материјалне штете у граду кога сви волимо без обзира на политичку опцију, нити да падне кап људске крви. О последицама, типа сакаћења Мија Мартиновића, да и не говоримо.
Међутим, када Славен Радуновић најави да нема разлога за контролу и буквално одмах након тога све утоне у хаос, очигледно је да је искључиво он на вези са појединцима или групама који су послали или довели хулигане, ко год да су они. Дакле, Радуновић зна тајну, он је нечији пипак, одашиљач; у кога су изазивачи нереда гледали као ошамућен човјек у концентратор. Уколико је Радуновић командовао онима који са снимка излазе из зграде ДПС-а, онда је јасно да Нова српска демократија као политичка странка у суштини не постоји и да представља искључиво пониженији и прљавији привезак ДПС-а него што је то Социјалдемократска партија. По тој логици ствари – Славен предводи коњицу Мила Ђукановића.
Већ сам најавио да ће прекид протеста условити полицијска акција. То сам писао у вријеме када је на протесте долазило по стотину педесет људи. Ко не вјерује, нека прочита претходни везани текст: ,,Зашто ће пропасти потести (3): Да ли ће лидерима ,,демонстрација“ помоћи Столтенберг и дати им НАТО подршку?“.
Да ставим на увид и трећи аргумент кога неће прихватити искључиво они који наивно вјерују лидерима Фронта колико и Цетињани ДПС-у. Ту је проблем или IQ или реликт комунистичког времена да се вјерује ушима, аналогно томе колико се не вјерује очима. На претпоследњем протесту, прецизније ономе који је претходио хаосу од 24. октобра, у недјељу увече, шест дана прије ,,дана Д“, најмање пет хиљада демонстраната се појавило на улицама Подгорице са оправданим циљем да мирним путем смјењују државну власт. Подгријана је антирежимска атмосфера и друштвена солидарност. Скуп протиче без и једног инцидента, а онда Андрија Мандић, на опште изненађење, најављује паузу од седам дана током које је ДПС-у (прецизније: држави, са свим механизмима и ,,механизмима“!) дао довољно времена да се припреми за сваки могући сценарио. Како год, ДПС-ов ,,проточни бојлер“ функционише!
Полицајци су имали довољно времена да одморе, а тајне и јавне службе да се припреме, све са Мандићем. Изазивачи инцидената, било да их је организовао Мандић или ДПС, или Радуновић и ДПС заједно, недјељу дана су могли да вјежбају по росним ливадама.
Поентирајуће: као што је Андрија Мандић енергију против Владине одлуке о признању Косова преусмјерио на лични штрајк глађу, прије двије ноћи је захтјев за смјеном Владе обесмислио изненадним поривом да уђе у зграду Скупштине, као да је никада раније није видио, сугеришући тиме да је важно нешто освојити, а не некога смијенити. Тиме је два пута у року од шест дана ,,масно“ одиграо за ДПС. Ко то не види, испале му, да Бог да.
Добрило Дедеић, предсједник Српске листе
У следећем наставку: Пут од Скупштине до ,,Кристала“
