Шта је крсна слава? Шта добијамо ако славимо? Како треба славити, како је правилно?

О крсној слави се код нас у новије време доста писало. Појавило се и пар опширнијих публикација, као „СРПСКЕ СЛАВЕ“ (Литера, Београд 1988.Г.); „СРПСКЕ СЛАВЕ И ВЕРСКИ ОБИЧАЈИ“ у издању „Гласа Цркве“, Ваљево 1995.г. и др. Па ипак, још увек је много оних који недовољно знају сав смисао и значај Крсне Славе, јер те публикације не стижу до свих верника. То доказује и горње питање, због чега ћемо покушати да још једном осветлимо то питање са посебног аспекта, ма и у најкраћим цртама.

Већ је мање-више познато, и то се често понавља, да је СЛАВА једна од битних одлика нас православних Срба. Јер други народи (Грци, Бугари, Руси) углавном славе своје имендане, тј. оног светитеља чије име носи, (они углавном деци на крштењу дају светитељска имена), па у једној породици годишње буде онолико „слава“ колико чланова породица има. Те славе (имендани) ни издалека не личе на наша Крсна Имена. Њихово „славље“ је углавном у томе да се слављеник на тај дан ПРИЧЕСТИ светим Телом и Крвљу Господњом, да мајка спреми мало бољи ручак, и евентуално да детету дођу у посету неки његови школски другови, који ће бити послужени колачима.

Други је случај са нашом СЛАВОМ. Ово је већ једно веома свечано домаће славље, које се дочекује једном у години, и у њему учествују сви чланови породице. Припреме за славу трају данима, па и седмицама (кречење куће, чишћење, набавка потребних намирница и тд).

Светитељ који се слави, заштитник је целога дома и свих његових чланова, те се стога по- себно поштује. Можда и због тога што је он не само наш посредник и молитвеник пред Богом нашим, него и што служи као једна жива спона са свим нашим породичним прецима од времена примања хришћанства, са којима нас повезује у једну живу породицу, која траје стотинама и хиљадама година. Јер, опште ј е прихва- ћено мишљење да Срби славе онога Светитеља начији су дан наши преци примили свето Крштење, што потврђује и сам назив Крсна Слава. Ту традицију православни Срби су чували и очували кроз сву своју мукотрпну историју, чак и у време тешког и мрачног турског ропства, па и у најтежим условима у рововима на фронту (у току I Светског рата). Тек у новије време, од 1945. године, па на овамо, многи Срби су, нажалост, изневерили ту своју вековну традицију, па су ради „сналажења“ и „незамерања“ безбожној власти, ради напредовања на послу и положају, ради неке материјалне користи и славе људске, напуштали своје Крсне Славе, гасили славске свеће, лишавајући тиме своју децу незаменљиве и топле домаће радости, која је увек о слави присутна, а себе и свој дом благослова Божијега.

Срећом, времена се мењају. Многи данас покушавају да повежу покидане конце своје прошлости и своје традиције. То не иде увек лако. Али, ако се жели, све се може надокнадити. Важно је стећи добру вољу и жељу да се вратимо својим коренима, без којих нам нема будућности.

Шта, дакле, добијамо ако славимо? Све оно што губимо ако не славимо, о чему је већ по- 98 нешто и до сада речено. А најкраће могли бисмо казати: Добијамо осећање сигурности, осећање да нисмо случајна појава у овом свету, него да имамо своје корене у нашим прецима. Добијамо у нашем Светитељу кога славимо сигурног заштитника и молитвеника пред Богом, коме се некако непосредније обраћамо у молитвама, као „некоме своме“. У њему имамо верног путовођу и учитеља како у овом свету треба да живимо да бисмо постигли своје људско назначење, и постигли душевно спасење, кроз сједињење са Богом нашим и обожење. Стога се Светитељ најбоље прославља ако се угледамо на његов живот и трудимо се да га подражавамо у његовим врлинама, којима је он Богу угодио.

Све то и много другог неизмерног блага духовног добијамо ако је наше прослављање Крсног Имена онако као треба да буде. А треба да буде онако како је света Црква прописала и како нам је од старих остало. Дакле, да бисмо правилно прославили своју Крсну Славу, шта је потребно?

Најпре, благослов Божји, који нам у кућу доноси слуга Божијег олтара – наш свештеник, када на неколико дана пре Славе долази у кућу да нам освети славску ВОДИЦУ. Са том водицом треба замесити славски КОЛАЧ, од чистог пшеничног брашна, квасца и соли, без икаквих других додатака (млека, јаја и сл), јер то треба да буде онај наш насушни хлеб, којег смо од Бога добили, и коме исти приносимо на жртву у славу и част нашега Светитеља.

Поред Колача, за славу се спрема и кољиво – СЛАВСКО ЖИТО. Уствари, кувана пшеница која се припрема са разним другим плодовима (шећер, ораси, суво грожђе и сл.), а које свештеник на дан Славе освећује посебном молитвом, којом приликом врши и резање славског колача. Много греше они верници који славе светог Пророка Илију или светог Архангела Михаила не спремај ући славско жито, јер сматрају „они су живи“ и то њима не следује. То је плод само дубоког непознавања значаја и смисла славског жита. То жито није исто као када спремамо жито за покој душе нашим драгим умрлим сродницима, над којим свештеник врши парастос. Славско жито се приноси у славу Божију, у част Светога (који се слави) и у спомен оних наших драгих сродника „који преминуше у благочестивој вери“, а никако за покој душе Светитеља. Према томе, жито следује било која слава да је у питању.

Приликом тог обреда (у Цркви или дому), поред Колача и Жита, потребна је још чаша црвенога ВИНА и славска СВЕЋА, по могућству од чистога воска. Потребно је још да на дан славе домаћин или неко из куће обавезно присуствује у Цркви 100 светој Литургији, и да се на њој причести, припремивши се најпре за то онако како је прописано.

На дан славе у дому се са изузетном радошћу дочекују гости: сродници, пријатељи, али и сваки путник – намерник, јер тога дана врата дома никоме нису затворена. За госте се припрема традиционални славски ручак (или вечера, како је где обичај), али увек саобразно дану и времену. Ако је дан посни (среда или петак) или пак период вешедневног поста, ручак се састоји обавезно само од ПОСНИХ ЈЕЛА. Нажалост, у новије време има не мали број оних који, да би госте што боље „дочекали“ и „угостили“, нарушавају тај свештени поредак. Но тада, они у самој суштини не славе, него припремају ГОЗБУ, којом свога Светитеља и самога Бога руже. Таквима је много боље не славити, јер гозбу могу спремати у свако доба године, када се црквени поредак не нарушава.

Има и других ружних обичаја који прате Славу. То је неумерено коришћење алкохолних пића, што доводи до ружних речи, неприличних разговора, псовки, па чак и туче међу гостима, као и ружни обичај пушења поред славске свеће и славске иконе. Све то оставља на посматрача ружан утисак, а у души како домаћина, који то дозвољава, тако и оних који то чине, тежак грех. Нека нас Господ и Крсна Слава од тога сачува.

Мир ти и радост у Господу.

Извор: Практична веронаука – Владика Артемије