Почео је ЕКОНОМСКИ СМАК СВЕТА

Након великог страха у августу, инвеститори су се вратили свом опуштеном лудилу. Закључили су да не треба ни о чему бринути. Можда су у праву. Никада се не зна, али наша процена је да је смак света већ почео… и они нису у стању да му се одупру.

Овако почиње ауторски текст Била Бонера из „Бонер и партнерса“ који је објавио „Бизнис инсајдер“ и из којег преносимо занимљиве делове:

Привредни раст који нестаје

Од краја Другог светског рата, кредитирање се ширило по САД. На почетку, то је било здраво ширење. Младе породице из средње класе су кредите под хипотеком и правиле рачуне на платним картицама, попут „Дајнерс клаба“ и „Американ експреса“.

Онда су, крајем 50-их година прошлог века, стигле прве кредитне картице. То је пратило повећање броја потрошачких кредита.

До 70-их година све је било у реду пошто су и плате расле. Уз толико нових технологија које су се појављивале, људи су веровали да ће плате само наставити да расту. Дуг није био проблем – нити за нацију нити за домаћинства. Могли смо да га „прерастемо“.

Али, чудни, иако и даље не у потпуности схваћени, нови тренд започео је 70-их година. Након што је урачуната инфлација, приходи већине Американаца драстично су опали.

Деценију за деценијом, тренд пада бруто домаћег производа био је низак. У нејвећем делу САД, БДП по главни становника достигао је врхунац 70-их или 80-их година.

Невероватно је да просечни запослени Американац данас зарађује мање него што је зарађивао пре пола века – опет рачунајући промене у инфлацији потрошачких цена.

То није исто као када бисмо рекли да особа са добрим послом зарађује мање данас него 60-их година. Према Статистичком бироу САД, просечна зарада с урачунатом инфлацијом код Американаца који спадају пет одсто оних који највише зарађују сада је већа за више од 75 одсто у односу на 1967. Жене такође више зарађују.

Али добри послови су постали ретки. Подаци о проценту запослених или оних који траже посао у односу на људе у радном добу, пали су на најнижи ниво од 1977.

Дуг постаје све гори

Иако је привредни раст опао заједно са зарадама већине људи, дуг – који је друго лице кредитирања, наставља да расте.

Питате се зашто би кредитори наставили да позајмљују новац људима који нису у стању да отплате дуг?

Одговор: Игра је намештена.

Бивши председник САД – Ричард Никсон

Ричард Никсон, председник САД, 1971. је драматично променио глобални монетарни систем. По дпретходним Бретон Вудс системом, долар је имао залеђину у злату. И највеће светске валуте мењане су по фиксним ратама у односу на долар… и шире у односу на злато.

То је значило да нација не може превише да се задужи… поготово не код својих трговинских партнера. Нације са трговинским суфицитом – које су нагомилале доларе у замену за извезену робу – могле су да траже замену долара за злато. Због овога је злато из руку нације која је превише трошила прешло у руке нације кредитора.

Тако су САД и дошле до толике количине злата. Француска и Велика Британија су за потребе Првог светског рата трошиле преко својих могућности. САД су им продавале храну, оружје и гориво… и заузврат тражиле злато.

До 60-их година прошлог века, ствари су се промениле. САД су почеле да троше новац на „пушке и путер“ – за напредно друштво код куће и рат у Вијетнаму.

Већи део новца утрошеног на финансирање рата у Вијетнаму завршио је у вијетнамским подружницама француских банака. А када је 1965. Шарл де Гол, председник Француске, послао француску морнарицу преко Атлантског океана да преузме 150 милиона долара врено злато замењено за доларе, дочекан је као давно заборављени рођак који је дошао на читање тестамента.

Када је злато кренуло да напушта Форт Нокс како би задовољило захтеве за исплатом из иностранства, уместо да се држи обећања Џорџа Вашингтона да ће мењати доларе за злато, Никсон се упаничио и престао да извршава обавезе.

Тако је свако ко је имао код себе доларе био препуштен самом себи.

„Високи Пол“ преузима функцију

Урзо је кренуло по лошем. До априла 1980. годишња инфлација потрошачких цена достигла је скоро 15 одсто.

Злато је скочило на чак 800 долара за унцу. Изгледало је да ће Никсонов декретом уведени монетарни систем брзо излетети из шина – као и сви претходни експерименти са папирнатим новцем.

Пол Вокер на насловници магазина Тајм

Међутим, 1979. је председник Џими Картер поставио Пола Вокера на чело америчких Федералних разерви (Фед). Вокер је стао право пред воз који се отео контроли и наредио му да стане. И он је стао.

До јануара 1981, „Високи Пол“ је подигао каматну стопу федералних фондова – главну каматну стопу за позајмљивање у привреди САД – не на два одсто, нити на четири нити на осам одсто. Поставио ју је на 19 одсто и вратио воз на шине.

Када је Роналд Реган започео мандат у Белој кући 1981, подржао је Вокера. Вокер је најавио да намерава да истисне инфлацију из система убрзо након што је постао шеф Фед-а.

Вокер је спасао систем. Приход од обвезница – и каматне стопе – од тада опадају. Штета што није спасао бољи систем. Не може много људи да одоли зову новца. Американци су доказали да у томе нису бољи од осталих.

Падајуће каматне стопе и папирнати долар дали су им прилику да осиромаше себе трошећи новац који нису зарадили.

Искористили су шансу која им је понуђена. Позамљивали су и трошили… и уводили цео свет у лудачку трку.

Али, сада је представа готова.

Извор: Блиц