Оно што је за „да“, нека буде „да“, а што је за „не“, нека буде „не“!

За Митрополита и његову сабраћу тобожње Јустиновце(Атанасија и Иринеја Буловића), наш народ каже да су као они који „на три вјере оком намигују, ал’ ни једну право не верују“(Св.Николај Жички).
Дипломатија којом су се у Ватикану научили као студенти и касније, своди се на: „Добро јутро чаршијо на све чет’ри стране“.

Да ли митрополит помисли некада(када остане сам са собом, када ваљда сорзецава, када нема оних који му држе хвалоспеве да је већи од Његоша, када нема око себе улизица), шта је донела та његова „дипломатија“, којом се одрекао православља зарад неког хуманизма који је носио у себи и док је седео поред Светог Јустина?

Да ли некада помисли, док су Његош и Свети Петар Цетињски били Срби и исповедници Православља, да је Црна Гора ослобађала, побеђивала и била најсрпскија српска држава.

Да ли некада помисли да су трули компромиси, лажљива и лицемерна пропапистичка политика коју води(па му „Светигора“ више личи на „Глас Концила“, по чланцима римокатоличких квази телога), довели до тога да Црна Гора није била никада ни црња ни гора, да је Срба све мање и мање, да се утапају у националне Црногорце, да је ћирилица искорењена чак и на националним симболима попут листа „POBJEDA“, да се на Светом Цетињу ори „Уби Србина“, да је атеиста све више, да су најутицајнији новинари у Подгорици хомосексуалци који ће медијским „спином“ организовати „Геј параду“ у сред некада Српске Спарте?

Да ли некада помисли да су то знаци и последице које је и Грчка Црква преживела(саслужила литургију са папистима 1452 год, а 1453 год. пао Цариград), или када су прихватили Нови календар(недуго после Грци истерани из Антиохије и изгубили Цариград са 2 милиона избеглица).

Цитат испод фотографије од професора Георгија Металиноса је реч старца Пајсија и односила се наравно на Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Позната је чињеница да је Митрополит Амфилохије провео неко време код старца Пајсија на Светој Гори. Та аура сигурно је у великој мери допринела учвршћивању његовог ауторитета у Српској Цркви. То је међутим била и прилика за старца Пајсија да га упозна.

Познато је такође и сведочење протопрезвитера проф. Теодора Зисиса којим наводи речи старца Пајсија, да је од четворице који су знани као ученици светога Јустина Поповића заправо само један прави, аутентичан − Артемије Радосављевић.

Интересантно је погледати приче, тј. фаме, које круже о Митрополиту Амфилохију, и које личе као да су произведене у неким радионицама:

– васкрсао је Православље у Црној Гори,
– говори седам страних језика,
– написао томове квалитетних књига,
– спасао на десетине Срба на КиМ,
– о. Јоил, који га исповеда, каже да Митрополит нема ни једнога греха,
– игуман манастира Велика Ремета својевремено је говорио за Митрополита Амфилохија и бившег Епископа херцеговачког Атанасија Јевтића да ноћу не спавају, него се моле Богу,
– о. Тадеј је за њега говорио да је велики човек,
– води се рат старог и новог ДБ против Митрополита Амфилохија, итд. итд.

Или пак приче попут ових:
„Једном приликом, када је ишла литија, један човек револтиран нечим узео је овећи камен и погодио с леђа Митрополита Амфилохија. Митрополит се окренуо, смирено закрстио тога несрећника и са болном гримасом изустио: Опрости му Боже, јер не зна шта ради. Тај несрећник, што га је погодио каменом, ту исту ноћ је напрасно умро“.

Цитат на врху фотографије из априла 1851 године, настао је приликом случајног сусрета Његоша и папе и казује нам, да је Његош пред странцима, као и пред својим народом имао само једно лице, он који није учио богословију, ни теолошке високе школе, руководио се Христовим речима из Јеванђеља. Оно што је за „да“, нека буде „да“, а што је за „не“, нека буде „не“!