Поводом текста „Ви идите, ја нећу“ објављеног на сајту СПЦ 30. септембра 2015. године
На сајту СПЦ 30. септембра 2015. године под насловом „Ви идите, ја нећу“, појавио се текст о најновијем филмском сведочанству о страдању српског народа на Косову и Метохији премијерно приказаном у Дому Синдиката у Београду. Филм је заснован на књизи „Љетопис Новог Косовског распећа“ Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и открива нам неиспричану истину о косовско-метохијском страдању српског народа, његовог верског и културног наслеђа кроз целу историју, а посебно 1998. и 1999. године с освртом на породичну драму несталог Милоша Ћирковића, који је бранио своје огњиште на Косову и Метохији.
У тексту који се налази на сајту СПЦ читамо да у филму говоре Патријарх српски Иринеј, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, будимљанско-никшићки Јоаникије, крушевачки Давид, Епископ Теодосије, игуманија Пећке Патријаршије мати Февронија (која у филму изјављује да ни по коју цену неће напустити манастир), протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и протојереј Миљко Корићанин, јереј Петар Церовић и Ђурђина Ћирковић, мајка Милоша Ћирковића који се вратио на Косово и Метохију и о чијој се судбини, (као и о судбинама многобројних Срба који се воде као нестали током 1999. године) и данас ништа не зна.
Потпуно збуњени, читамо текст и покушавамо да нађемо, макар на једном месту, у негативном, позитивном, неутралном контексту, име Епископа рашко-призренског Г. Артемија. И не налазимо га. Из текста би се могло закључити да је неки од поменутих архијереја у то време био епископ рашко-призренски. А ми добро памтимо да је тада Теодосије био само један од многобројних свештенослужитеља у епархији, да је Сава Јањић био секретар Епископа епархије рашко-призренске Г. Артемија, а сви остали (осим игуманије Февроније и мирјана) нису имали везе са тадашњим дешавањима на Косову и Метохији. И знамо да се непомињање имена Епископа рашко-призренског Г. Артемија своди на неистину, на примитивни фалсификат или, мекше речено, на прекрајање историје.
О таквом фалсификату мора се проговорити и то не због одбране личности Владике Артемија, него због одбране Истине. Истина је овде ошамарена, а кроз њу и сам Господ Христос, који за себе рече: Ја сам пут, истина и живот (Јн. 14, 6). Бранећи Истину=Господа Христа, смирено подсећамо Митрополита Амфилохија, ауторе поменутог филма и целокупну српску јавност на следеће две необориве чињенице:
1. Једина институција која је остала уз народ после уласка КФОР-а, боље је рећи- после окупације 1999. године, била је Српска Православна Црква, тј. Владика Артемије са својим свештенством и монаштвом. За све време страдања српског народа на Косову и Метохији, владика Артемије био је уз своју паству. Он јој је, милошћу Божјом, као духовни отац и лекар, са својим свештенством и монаштвом, ране лечио и живот одржавао. Да није било њега, данас на Светој српској косовско-метохијској земљи не би било ни Срба. Као прави Христов пастир Владика Артемије своју паству чувао је од духовног и физичког уништења, тј. екуменизма и шиптарског тероризма.
2. Владици Артемију, у његовом многотрудном и крстоносном послушању, Митрополит је само повремено и краткотрајно асистирао (што је и логично с обзиром на његове пастирске обавезе). Као своме брату у Христу, наиме, Владика Артемије допустио му је да понеки мелем повремено привије на намучену народну душу (кроз богослужења у епархији) и на народно тело (кроз другу врсту краткотрајне помоћи). Због тога је, када се говори о страдању српског народа на Косову и Метохији, право пред Богом и људима, да се чује и глас најпоузданијег сведока страдања, лекара, чувара и заступника народног, од Бога постављеног – Владике Артемија, а не само глас повременог асистента или посматрача страдања. Право је пред Богом и људима да се чује и реч оца коме је мач туге и састрадавања са својом децом све време пробадао душу и још увек је пробада.
Чини нам се да је намера лукава – брисање имена Владике Артемија из црквене и народне историје, што је дело нечасно, лукаво=ђаволско и, на крају крајева, немогуће. То је управо злочинство, и то веће од свих злочинстава о којима говори поменута књига Митрополита Амфилохија и филм заснован на њој. То је најновији стравичан масакр Истине=Господа Христа. Господ да им опрости јер не знају шта раде.
Овакав фалсификат подсећа на фалсификат председнице Хелсиншког одбора Србије Соње Бисерко, која је за часопис „Вијенац“, који издаје Матица хрватска, рекла да је цела српска историја „једна велика лаж“… „ из непознавања чињеница створен је мит о Косову, о српском херојству и небеском царству. Цела српска историја је једна велика лаж“ – без пардона је рекла Соња Бисерко у опсежном интервјуу за тај часопис. (http://www.nspm.rs/hronika/sonja-biserko-srpska-istorija-je-velika-laz.html)
Ако знамо да је ђаво лажа и отац лажи (Јн. 8, 44) и ако се човека крвника и лукавог гнуша Господ (Пс. 5, 7), онда смо дужни да овакве фалсификате јасно жигошемо као ђавоље семе, а оне преварене ђаволом, упозоримо на душегубност и безочност подметања фалсификата народу.
Истине ради, правде ради, Христа ради, не смемо заборавити оклеветаног и лажно оптуженог Владику Артемија. Не смемо заборавити његову велику жртву, рад, труд, молитву, љубав и сузе. Онима који то желе, пре свега мислимо на Митрополита Амфилохија, њему сличне архијереје и ауторе поменутог филма, рећи ћемо само једно: Срамота!
Богу хвала што самохвале и самоистицање допиру до ушију само оних који не виде даље од јучерашњег дана и од свог џепа. Владика Артемије је и даље пред Богом чисте савести, миран и спокојан. Учинио је све што је могао и морао као архипастир словесног стада, борио се као прави Христов војник и на крају, од оних који су се у филму распричали, протеран са Косова и Метохије и проглашен лоповом уз недоказану и (не доказивану) кривицу (што се у историји много пута дешавало када се некога желело уклонити). То су му „браћа“ приредила као уздарје за труд и ране.
Онима, пак, који покушавају да избришу Владику Артемија из народног сећања поручујемо још и ово: Потцењујете интелигенцију српског народа и вређате га. Понижавате дело Владике Артемија – понижавате себе пред Богом и људима. Бришете дело Владике Артемија – бришете себе, кроз лукавство и лаж, из књиге живота. Да не буде. Амин.
На овом сајту у рубрици „Подсећања“ објављиваћемо све беседе, писма, обраћања, саопштења Владике Артемија, из којих се најбоље виде његова борба, улога, значај, сузе, крварење у протеклом тешком периоду страдања српског народа на Косову и Метохији. Својевремено је део тог материјала био објављен на старом епархијском сајту. Лукаво је избрисан после доласка првог администратора у епархију, фебруара 2010. године. Најновији злочинци мислили су да се брисањем са интернета брише човек и његово дело. Преварили су се.
Ко има очи да види – нека види, ко има уши да чује – нека чује.
У наставку објављујемо отворено писмо из 2007. године Епископа рашко-призренског др Артемија упућено Јоакиму Рикеру, шефу УМНИК-а, поводом Споразума склопљеног између УНЕСКО и УМНИК-а, о активностима на заштити културне баштине на Косову и Метохији. Писмо најбоље показује борбу Владике Артемија за заштиту српске црквене и кутурне баштине. Борбу која се лукаво баца у заборав. Писмо је објављено на старом епархијском сајту 4. јуна 2007. године.
Уредништво
Oтворено писмо Епископа рашко-призренског др Артемија упућено Јоакиму Рикеру
Oтворено писмо Епископа рашко-призренског др Артемија упућено Јоакиму Рикеру шефу УНМИК-а, поводом Споразума склопљеног између УНЕСКО и УНМИК-а, о активностима на заштити културне баштине на Косову и Метохији.
С обзиром да и УНМИК и УНЕСКО настављају са покушајима незаконитог деловања у домену заштите српске културне баштине, надлежни Епископ рашко-призренски г. Артемије предузео је кораке у циљу спречавања ових токова и успостављања регуларне процедуре.
Православни Епископ
Епархије рашко-призренске
и косовско-метохијске
31. 05. 2007. године
Призрен-Грачаница
ОТВОРЕНО ПИСМО
Joachim Rucker
SRSG UN
PRISTINA
Поштовани г-не Рикер,
Приликом нашег недавног сусрета у манастиру Грачаница известили сте Нас да сте 29. јануара 2007. у Паризу, у име УНМИК-а, потписали са УНЕСКО-м Споразум о реализацији првог пројекта обнове и заштите културног наслеђа на Косову и Метохији, истакавши притом наду да ће овај Споразум бити узор за друге сличне споразуме који ће уследити.
Такође смо сазнали да су УНМИК и УНЕСКО септембра 2006. потписали Меморандум о разумевању о обнови, обезбеђивању и очувању културног наслеђа Косова и Метохије.
На Наше питање „које то цркве УНЕСКО има на Косову и Метохији, на које се односи поменути Споразум?“, и констатацију да смо Ми надлежни Епископ рашко-призренски, те да се ни на једној српској цркви не може вршити било каква интервенција без Наше сагласности и одобрења, Ви сте Нам, заједно са Вашим сарадником г. Mikhail Krasnoshchekov, спремно одговорили да је то све већ договорено и потврђено од стране Светог синода из Београда.
Након консултација са Светим синодом сазнали смо да Ваша тврдња „да је било некаквог договора са Светим архијерејским синодом, не одговара истини“. И поред доброг познавања Вашег досадашњег деловања на Косову и Метохији, Вашег настројења и наклоности Шиптарима, супротстављеног деловања према Србима, као и Вашег снажног и упорног ангажмана на промоцији и реализацији безаконог пројекта независног Косова и Метохије, ипак смо били изненађени оваквом смелошћу и спремношћу на фалсификовање и кварење истине. Изрицање тако неистинитих тврдњи ни од Вас, г-не Рикер, нисмо очекивали. Али, тиме сте потпуно демистификовали Ваше намере и прошиптарску наклоност. Ако је до сада и постојао неки слој поверења, он је овим поступком избрисан.
Можда би Ваше деловање требало посматрати и у светлу изјаве Вашега земљака Цобела, који је са места амбасадора Немачке у Београду недавно изрекао неприличне и неприхватљиве увреде српском народу и српској држави. У Саопштењу за медије УНМИК-ове прес службе од 29. јануара 2007, наводи се и Ваша изјава да ће потписивање наведеног Споразума „омогућити почетак рада на очувању свих типова наслеђа на Косову“.
Заиста је невероватна Ваша претенциозност г. Рикер! Па зар су српска Црква, српски народ и српска држава чекали Вас да би започели рад на очувању културног наслеђа?
Зар су нама потребни такви безакони Споразуми и Меморандуми, да бисмо тек на основу њих почели са радом на очувању онога што су наши преци кроз векове стварали, чували и предали нама?
Одговор је јасан и недвосмислен – свакако да нису, г-не Рикер! На такав начин и под тим околностима, није нам потребна Ваша помоћ и Ваш ангажман на обнови и заштити српске културне баштине. Српска држава, чији је интегрални и неотуђиви део Косово и Метохија, и Српска Црква, способни су да своју баштину и чувају и очувају, како од насртаја и вандализма шиптарских терориста, тако и од оних који на безакони начин покушавају да је из наших руку преузму и узурпирају.
Такав модел, који Ви покушавате да реализујете, неће моћи да буде примењен, г-не Рикер. Осим, ако не желите да то учините силом, и тако дате свој допринос бескрајном мору насиља које се спроводи над Србима на Косову и Метохији.
Уосталом, не треба изгубити из вида, г-не Рикер, да Ваш мандат ускоро истиче, као што је и свим Вашим претходницима на месту шефа УНМИК-а веома брзо истекао. Ускоро истиче и мандат УНМИК-у. Ускоро, и нико се више неће сећати г-на Јоакима Рикера и његовог деловања на Косову и Метохији. Нестаће као прах то сећање, као и сећање на постојање УНМИК-а, a траг који буде остао неће бити пријатан и светао.
Али ће на Косову и Метохији остати и опстати Црква Божија. У вековима који су иза нас претрпела је многе освајаче и прокураторе, па ће претрпети и данашњу пошаст. Мандат и постојање Цркве Божије на Косову и Метохији мери се вековима, и у будућности мериће се вековима. И обнављаће се оно што је порушено, као што се данас обнавља Бањска, Ђурђеви Ступови, Свети Архангели… Али без УНМИК-а и УНМИК-ових Уговора и Споразума. И на крају, г-не Рикер, треба да знате да се на територији државе Србије, на Косову и Метохији, не може радити на тај начин и не могу се закључивати слични Споразуми без одобрења Српске Цркве и српске Државе.
Право власника, творца и чувара културне баштине, које се поштује и у Вашој држави, зашто покушавате да оспорите овде, на територији државе Србије? Из које историјске перспективе то треба посматрати, г-не Рикер?
За шта нас Ви сматрате, будући да сте потписали Споразум који се односи на нашу имовину и наше културно наслеђе, а Нас о томе нисте нашли за сходно да обавестите, него о томе сазнајемо из штампе, а од Вас тек после 2,5 месеца у случајном разговору, и том приликом уз покушај обмане? Наша жеља за обновом уништене и оскрнављене српске културне баштине је непоколебљива и недвосмислена. Ко би више од Нас, Епископа рашко-призренског, желео обнову 150 порушених цркава и манастира? Зар је могуће замислити да је рушење и уништавање толиких светиња нанело већи бол било коме странцу, него Нама и нашим верницима?
И ми се трудимо и чинимо све што је у Нашој моћи да до обнове што пре дође. Потврда тога је истинска и одржива обнова више манастира у Епархији рашко-призренској под Нашим руководством, који су вековима били запустели (Бањска, Свети Архангели, Ђурђеви Ступови…).
И овом приликом наглашавамо да је свака помоћ Нашем напору и Нашем ангажману у том правцу добродошла – али уз поштовање принципа власника, творца и чувара те баштине, кроз векове српске историје. И још нешто. Вероватно нисте навикли на овако искрен и отворен начин комуникације. Али шта да радимо. Такав је језик истине.
Од Вас очекујемо, г-не Рикер, да Нам што пре доставите интегрални текст Споразума потписаног 29. јануара 2007, као и интегрални текст Меморандума потписаног септембра 2006.
С поштовањем,
Епископ рашко-призренски
и косовско-метохијски
+ АРТЕМИЈЕ
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
