ДУЖНОСТ КОЈА ПРОИСТИЧЕ ИЗ ВЕРЕ

Када вером у Бога, спознамо наше дужности, потребно је да их извршујемо како би смо добили оно што нам је обећано. „Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби“ (Јн. 14, 21) и „неће се спасити сваки који ми говори Господе, Господе“ (Мт. 7, 21). Вера није просто некакво знање, већ је она незаобилазан и неопходан задатак. „Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен у срцу“ (Мт. 11, 29) и „не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је послао“ (Јн. 5, 31) и „наћи ћете покој душама својим“ (Мт. 11, 29).

Из откровења које нам је предато, знамо и уверени смо, у спасење наше природе, коју је Он разрешио трулежности и смрти. Нема више других могућности осим послушности и извршавања. Тада ће нас света Благодат, коју смо изгубили непослушношћу и падом, и која нам је доласком Спаситеља нашег поново причасна, поново одвести у спокој, у васкрсење у живот. И тада „онима који га приме, даће власт да буду чеда Божија“ (Јн. 1, 12). Не, дакле, онима који га чују, него онима „који га приме“, тј. онима који у Њега поверују, који му следе, који Га љубе.

Небројена војска ученика Христових, која без икаквих искривљења следује светом узору ( = Христу), од тада до данас, држи се два правила послушности. Тиме што су у томе добро успели, они и нас подстичу – а и истина Господња – да и данас следујемо том путу, који није само за „време оно“. Та два правила, које смо примили од Отаца наших, јесу „пракса“ и „теорија“.[3]

У стварној борби и подвигу, сваки човек се на почетку сукобљава са страстима и навикама и супротставља им се. Надаље, у делатном виду подвизавања, употпуњава се исповедање ( = изражавање) здравог погледа верног да „ђавола одбацисте заувек, и прионусте уз Христа“. Тада божанска благодат, попут мајке, ослобађа човека од древног ропства закону пропадивости, и води га „новом човеку, у Христу сазданом“. Тада човек постаје „чист срцем“. Сада је испуњена служба коју смо назвали „пракса ( = дело)“, и почиње она коју смо назвали „теорија ( = созерцање)“. „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ (Мт. 5, 8). И не само да ће Га „видети“, него ће Га и задобити, и у Њему ће починути и у Њему ће се радовати „и нико неће моћи да им одузме радост њихову“ (уп. Јн. 16, 22).

Овим дужностима ћемо се бавити у наставку, а читаоце молимо за благост. Као што је приликом стварања човека, тело створено прво, тако су телесна дела та која свагда претходе. Због тога, и када су у питању страсти, претходе грешке везане за чула. Прво се јављају страсти које зависе од чула, од којих опет ( = од чула) зависи наш биолошки опстанак. Пошто су „храна и одећа“ (1Тим. 6, 3) према Павлу, потребни за наш живот, чула – притиснута бесловесним жељама – погрешно се употребљавају и тако настају страсти и „неприродне“ навике. То је „пали човек“, то је „тело смрти“ (Рм. 7, 24).

У овој страшној пропасти човековој, своју улогу има и „стара змија“, Ђаво. Овде му је Бог допустио да борави, пошто је преварио првосаздане. Ово, метафорички, значе речи: „и земљу да једеш у све дане живота свога“ (Пост. 3, 14). Ђаво тако, свагда неуморно мотрећи на главне законе и правила нашег одржања, непрестано врши насиље над сваким нашим биолошким покретом, преувеличавајући недостатке, и помућујући сваку смиреност и поредак у нашим животима – како код сваког појединца тако и у друштву у целини – и покреће нас на отпадништво од наших дужности и на противљење себи самима и нашем Творцу Богу. Због овог нашег стања, јадикује и Павле говорећи: „ја јадни човек, ко ће ме избавити од тела смрти ове“ (Рм. 7, 24)? Подвиг је, дакле, нешто што нам је потребно, и никако није нешто што угрожава нашу слободу.

Потребу да стално будемо спремни, наглашава и Господ наш, говорећи: „нека буду бедра ваша опасана и светиљке запаљене“ (Лк. 12, 35). Павле нас подстиче да се потпуно обучемо у свеоружије Благодати, да би смо се у дан боја могли одупрети „и одолевши свему, одржати“ (Еф. 6, 13).

Пример Господа нашега, Који након Крштења „изиђе у пустињу… и би искушан од ђавола“ (Мт. 4, 1), постаде почетак победе наше смирене природе над злим, над грехом и над смрћу. Од тада, небројено мноштво хероја и подвижника, презреше лукавога и дела његова, и према предвечном плану, доведоше људско постојање у Очев загрљај.

+++

ДЕЛАЊЕ

Законитости и начини духовне борбе, према Светим Оцима

Имајући у виду духовно искуство Светих Отаца наших, ускоро ћемо покушати да укратко представимо, како су се и на који начин, они исправно подвизавали.

Врлине и страсти

Свети Јован Дамаскин, у свом спису “ О врлинама и злобама“, уводи нас у ову тему, пишући:

„Треба да знамо да је човек двострук, састављен из душе и тела, и да има двострука чула и да су и врлине његове двоструке. Душа има пет чула и тело има пет чула. Чула душе су: Ум, мишљење, знање, замишљање и осећање, које мудри називају још и силом. Телесна чула су ова: чуло вида, чуло мириса, чуло слуха, чуло укуса и чуло додира. Због тога су и врлине двоструке, а двоструке су и злобе ( = зла дела). Потребно је да сваки човек добро зна, које су душевне врлине а које су телесне. И које су душевне страсти а које су телесне. Душевне врлине су пре свега, четири основне врлине, а то су: одважност, мудрост, разборитост и праведност. Од ових настају следеће врлине душе: вера, нада, љубав, молитва, смиреност, чистота, дуготрпљење, незлобивост, негневљивост, божанско знање“ и уопште све што је у животу добро и врлинско.

„Телесне врлине, које представљају вршење врлина, настају познањем воље Божије, и далеко су од сваког лицемерја и човекоугодништва. Оне чине да човек напредује у смирењу и бестрашћу. Те врлине су следеће: стално уздржање, пост, трпљење глади и жеђи, бдење, коленопреклоњење ( = клечање), једење некуваног, сиромаштво, нестицање, ћутање“. Телесне немоћи у подвигу, спечавају се смирењем и благодарењем ( Богу).

„Сада је потребно да кажемо нешто и о душевним и телесним злобама, тј. о страстима“, што и јесте циљ нашег труда. „Душевне страсти јесу заборав, лакомисленост и незнање“, које се називају и великим страстима. „Ове три страсти помрачују очи душе, тј. ум, и владају над свима страстима, делимично подсећајући на ове: безбожност, зловерје, дакле, свака јерес, богохуљење, мржња, гнев, огорченост, човекомржња ( = мизантропија), злопамћење, осуђивање, безразложна жалост, страх, страшљивост, свадљивост, завист, убиство, уображеност ( = преузношење), лицемерство, лаж, безверје“, које воде душу у пропаст, те се тако личост човекова демонизује.

„Телесне страсти“ – ако их назовемо срамним делима нећемо погрешити – „јесу: стомакоугађање, угађање грлу[4], спавалаштво, пијанство, идолатрија спрам хране, страстољубље, блуд, прељуба, похота, крвосмешање ( = инцест), скотолоштво, зле жеље и све противприродне и неморалне страсти: крађа, светогрђе, отимање, убиство“ и свака друга телесна пошаст; „страсна злоупотреба ствари овога света, телољубиви живот који ум чини тромим и чини га земаљским и приземним и не допушта му да стане пред Бога и да чини врлинска дела.

Узроци свих ових ствари, најпре су страстољубље, частољубље и среброљубље, од којих настаје свако зло. Никада човек не греши, ако га претходно не покоре и њиме завладају моћни дивови, тј. заборав, лењост и незнање.

Ове (узроке) рађа уживање, удобност и љубав човека према слави, као и тешкоће у сучељавању са животним проблемима. Први узрок свих ових, и мајка сваког зла, јесте, као што смо већ рекли, себељубље, дакле, безумна љубав према телу и страствена приврженост према њему.

Треба, такође, да знамо да страстољубље има различите облике и да се пројављује на различите начине“ и због тога је и неуморни подвижник са тешкоћама избегава.

„Јер постоји веома много уживања која к себи привлаче очи душе“, и стога се сви ударци уједињују у страстима и жељама, душевним и телесним, и пропаст се спрема души у којој вене страх Божији и љубав према Њему. Јер из страха Божијег и љубави према Њему извиру врлине. Ако овога нема, због непажње настале услед немарности, тада душа бива поробљена и прилепљује се за земаљско неизрецивим уживањима и сваки спокој нестаје. Ако се то стање немарности задржи, тада – тешко нама! Ствара се навика, која има моћ као друга природа и која води у смрт.

Троделност душе и њено лечење

Богоносни Оци наши, да бисмо имали право знање о склоностима страсти, јасно су нам говорили о троделности душе.

„Душа човекова, састоји се из три дела (својства или енергије или силе), разумског, раздражљивог ( = афективног) и желатељног. Разумски греси су ови: неверје, јерес, немудрост, хула, неблагодарност и сагласност са грехом, и они настају у страственом делу душе. Лечење и исцељење ових зала, немогуће је без вере у Бога и истинитих и непреварних догмата Православне побожности. Надаље је неопходно и проучавање речи Духа, као и чиста и нелицмерна молитва и благодарење Богу.

Сагрешења афективног дела душе су следећа: неосетљивост, мржња, пакост, злоба, завист, убиство“ и све оно што чини љубав незамисливом. „Лечење и исцељење ових сагрешења, постиже се човекољубљем, љубављу, чистотом, братољубљем, незлобивошћу и добротом.

Сагрешења желатељног дела душе, су следећа: Стомакоугађање, угађање грлу, опијање, крвосмешање, неизрециве[5] нечистоће, похота, жеља за непотребним богатством и уживањима у којима се и налази основа поробљености човекове. Лечење и исцељење овога, постиже се постом, уздржањем, подношењем страдања, нестицањем, раздавањем новаца сиромашнима, жеља за будућим бесмртним добрима и чежња за Царством Божјим и за божанским усоновљењем“

Супротстављање помислима

„Сада је потребно да кажемо нешто и о страсним помислима, од којих настаје сваки грех. Постоји осам главних злих помисли: стомакоугађање, блуд, среброљубље, гнев, туга (светска – прим. прев.), униније, празнословље и гордост. Да ли ће нас ове помисли узнемиравати или не, то није у нашој власти. Али, да ли ћемо остати са овим помислима или нећемо, да ли ћемо се покренути према страстима или нећемо, то јесте у нашој власти. Ако им се не супротставимо и ако се против њих не боримо, ако нам се дакле оне (те помисли) допадну, и ако на њих пристанемо, сносићемо одговорност и за наше стање.

Оне пребивају у нама помоћу ума, кроз који улазе, као кроз врата. Међу овим помислима разликујемо следеће: Прилог, примање, борба, страст, сагласност на грех[6] (и ове се приближавају и личе на дела), дело, и поробљавање (греху).

„Прилог коју примамо је једноставно подсећање и дело ђавола, да би се показала наша намера и наша склоност. Ово не зависи од нас и не доноси нам осуду. Примање је прихватање помисли које нам даје непријатељ, и на један начин, то је удубљивање у помисао лукавог и њено страствено прихватање. Борба је супротстављање помисли које настаје, или због одбијања ( = супротстављања) помисли, или због саглашавања са њом. Страст је навика која настаје саглашавањем са помислима, и размишљањем и замишљањем ( = фантазирањем) истих. Сагласност је пристајање на страст која се јавља у помисли, као њена потврда. Дело представља остварење саме страсне помисли, са којом смо се сагласили. Поробљавање је насилно и нежељено, невољно заузимање срца, које бива тиранисано због ранијег несупротстављања греху, и због вишегодишње навике.

Онај, дакле, који се бестрасно супротстави првом, тј. прилогу, или који га одмах протера противстављањем и постојаношћу, пресеца на овај начин и све остало“

Ако у ова три дела душе, како је наведено – разумском, афективном и желатељном – човек исправно ходи, он постиже оздрављење и постаје учесник божаснких обећања. Ово преставља постигнуће нашег назаначења.

Као што дела навике имају снагу да владају нама, и да нас приморавају на дела зла и безакона, ако их искористимо да бисмо се учврстили у добродетељи и исправности, могу нам олакшати држање заповести, тако што ће нам помоћи да олакшамо тежину борбе. Из светоотачког искуства знамо, да се они који се боје Бога, и који у Њега верују, плаше пакла. А онај који се плаши пакла, држи заповести. А ко држи заповести избегава опасности, а ко избегава опасности стиче наду у Бога и ова нада одељује ум од сваког бесциљног лутања. Ако се ум од овога одвоји, задобија љубав према Богу.

Према једном од највећих подвижника, Арсенију, тиховање је граница и начин избегавања греха. Када се Арсеније молио Богу да му открије сигуран пут спасења, чуо је од Њега:

– Арсеније, бежи, ћути, тихуј, јер су ово корени негрешења. Помоћу овога, човек спознаје људску подлост, и тако налази смиреноумље. Људска подлост је пород знања, а знање је пород искушења.

Седам телесних дела покајања

У пракси Отаца, налази се седам телесних дела, којима се учвршћује покајање.

Као прво дело покајања Оци наводе тиховање. То је непомућен начин живота. Тиховање је удаљавање од узрока, који ствара претпоставке за пад и невоље, и чије је обележје слабост, али и који (тј. узрок) „као лав ричући ходи и тражи кога да прождере“ (1 Пет. 5, 8). Тиховањем се подвижник удаљава од испразне и бесциљне бриге, и оно му омогућава да, ако жели, окрене своје мисли и дела Богу, Који га просветљава Својом благодаћу, којом открива ( = спознаје) себе самог, што је његова незаобилазна дужност.

Друго дело је пост. Овим се побеђује и свезује један од највећих узрочника наше пропасти – стомакоугађање – љути саборац природе и ђавола. Стомакоугађањем, ђаво поробљава велики број својих жртава. Колико је пост неопходан, показао нам је сам Господ, када га се, дошавши ради нашег обновљења, прихватио одмах након крштења у Јордану. Ко сада може да оспори неопходност оваквог покајања, пресаздања, васкрсења, спасења? Ако посте они који се уздржавају од греха и који су бестрасни – и то посте дуго времена – ко ће се оправдати сопственом немоћи? Нећу говорити о подвигу жеђи, који се у искуству уздржања показује као најбоље оружије против безаконих жеља.

Свети Оци препоручују и бдење, као треће дело. Оно је основа просветљења и рађа молитву. Насићеност сном, одмах умањује здравље ума. Такође умањује и добродетељну способност разумне природе да расуђује, просуђује, изабире и извршава оно што је за подвиг неопходан. Бдење, које су Оци свагда љубили, увек претходи подвижничкој борби. Познати су велики подвизи Отаца у бдењу. Пребивајући свагда у овој корисној врлини, која у себи сједињује најбоље од свих врлина и од које зависи како „ум види и чује“ и како изабире и како извршује.

Четврто и пето дело, је према Оцима молитва и псалмопојање. У ствари, разделили су дела молитве на два дела, толико важна за свеврлински живот. Именом молитве означили су унутрашње мишљење и разговор са Богом „насамо“. Тамо свако одбацује самога себе пред божанским умилењем и добротом, и са искреном исповешћу, молитвом, преклињањем, или благодарношћу, приноси свој бол и жељу за „моћним спаситељем“ Христом, Богом нашим. Псалмопојање се савршава на групним сабрањима верних. Појањем химни савршавају се најсвечанија молитвословља, и ово је најбоље и најподесније за народ.

Шестим делом, Оци називају читање и изучавање речи и заповести, које треба да извршавамо у нашем духовном животу у Христу. Реч Христова: „ко има заповести моје“, значе ово: да сазна и да разуме заповести моје, вољу моју и да потом то врши. Тај је „онај који ме љуби“. У Мојсијевом закону, Бог је нарочито заповедио изучавање воље Његове и њено познавање, да би се оно што је обавезно, правилно држало и вршило. „У закону Његовом поучава се дан и ноћ“ (Пс. 2, 1). Једна од најважнијих ствари за онога ко жели да се ослободи непријатеља који „као лав риче“, јесте, према Павлу, то „што нам његове намере нису непознате“ ( уп. 2 Кор. 2, 11). Пошто пријатељи и служитељи Божији „не својом вољом, него покретани Духом Светим говорише и писаше“ ( уп. 2 Пет. 1, 21), изнад свега смо дужни истраживати и испитивати речи и списе њихове, ради пуноће просветљења и упознавања са невидљивом борбом која се стално води.

Седмим делом, Оци називају испитивање сваке речи и дела. Помоћу овога утврђује се смирено мишљење. Тако нестаје самозадовољство и неискуство. „Смиренима“ па, Господ даје просветљење благодаћу Својом.

Циљ свих ових настојања и припрема јесте смирење, како се не бисмо „ни куражили ни очајавали“ због свега што нам се по навици дешава, било добро, било лоше.

+++

Старац Јосиф Ватопедски

Извор: Српско – Руско удружење Православна породица