Хоће ли нам тражити да се и Шумарица достојанствено одрекнемо?

Данас се навршавају равно 74 године од стравичног немачког злочина у Шумарицама у Крагујевцу, када је окупациона немачка оружана сила, у знак одмазде за 10 убијених и 26 рањених немачких војника, у једном дану стрељала, сада званично кажу, 2.264 људи. Међу 2.794-оро стрељаних тог и претходних дана, било је, утврђено је именом и презименом, 300 младића и ђака крагујевачких средњих школа, 40 деце од 12 до 15 година! Немац, мајор Паул Кениг, који је командовао стрељањем, надмашио је личном суровошћу и саму по себи монструозну и сурову наредбу генерала Франца Бемеа да се за једног убијеног Немца убије 100, а за једног рањеног убије 50 Срба! Уместо 2.300, колико је крвава рачуница износила, убио је скоро 2.800 људи!
Стрељао је четрдесеторо деце, 300 дечачића!

Крваве и тужне су српске годишњице обележаване овог, обележаване прошлих лета. Да човеку над њима памет стане! Почетак Првог светског рата, аустријски злочини у Мачви, у Подрињу, бугарски по источној Србији, немачки по читавог Србији, Други светски рат, стравични немачки злочини, масовна стрељања, вешања, прогони невиног народа по читавој Србији, Јасеновац, Пребиловци, Паг, херцеговачке јаме, невиђене патње, Козара, Кошаре, Олуја, Медачки џеп, Mартовски погром Срба на Косову…

Колико патње, колико смрти, колико ужаса, колико страдања једног народа, колико невиних жртава, колико прича од којих се подиже коса на глави…

У „Искри“ смо на сваки тај злочин, на сваку ту годишњицу подсећали, и, подсећаћемо докле год будемо трајали, не због мржње, не због распиривања мржње и злих страсти, не због позивања на рат, на нове патње, несреће, како смо понекад оптуживани, не, него због тога што мислимо да као народ немамо право, не смемо да заборавимо ни злочине и злочинце, и посебно патње невиних. И због нас, због наше будућности, због тога што су народи који забораве своју прошлост осуђени да је понављају, али и због тога, што негде у дубини душе осећамо да жртве из херцеговачких јама, из Јасеновца, стрељани крагујевачки ђаци, вапе ако ни за чиме другим, онда за незаборавом, барем за свећом воштаницом коју ћемо им упалити на тужне српске годишњице. То је наш дуг према њима, наша обавеза, дуг који са протоком времена не бледи.

Србија ће се данас, на кратко, тихо, и, опростите ако грешим, помало стидљиво сетити Шумарица, убијене деце, невиђених патњи и њих и њихових најближих. Оних страшних порука Крагујевчана који су у топовским шупама, затворени, свесни судбине која их чека, писали најближима: „Лебац сутра немојте слати…“, „Ја и Аца одлазимо заједно, љуби вас отац, живите у слози“, „Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати, љуби вас Лазар“, „Тата, ја и Мишо смо у топовским шупама, донеси нам неки џемпер, и у теглици пекмез…“

На дан у коме обележавамо још једно велико српско страдање, Европа и свет у Паризу ће гласати о пријему лажне државе Косово у УНЕСКО. И, ма колико ми бежали од те истине, крили се од ње, и ма колико нас у то убеђивали, гласаће да наше светиње, Грачаницу, Пећку Патријаршију, Богородицу Љевишку, Високе Дечане, безбројне цркве и манастире, српске светиње, предају у руке онима који су их палили, уништавали, протеривали народ, кидали крстове са купола.

Залуд је Српска православана црква слала ових дана у Европу и свет фотографије на којима се у око, у сенку и детаљ види да је оно што ових недеља раде терористи у Сирији и Ираку, и оно што су радили Албанци на Косову 2004. године у длаку исто, да никакве разлике нема. Џаба, Европа и свет то не желе да виде, њих то не занима. Европу достојанствена и поносна Србија не занима, она жели Србију да види потучену и понижену, изгажену…

Зар нису доказ за ове речи летошњи догађаји. Покушај Енглеске, Хрватске, Холандије, Немачке, да у УН наметну резолуцију по којој би Срби били проглашени геноцидном нацијом. Резолуцију по којој би печат геноцида носили и наши унуци. И ћутање тих истих држава и нација када је Србија са тугом обележавала годишњице Олује, Јасеновца, Пребиловаца, Мартовског погрома Срба на Косову…

Од тога, јер од њих ништа боље нисам ни очекивао, једино ме више боле позиви нас самих да са „елемeнтима достојанства“ напустимо Косово! Још само да нам кажу, да нас натерају да Косово, да Пребиловце и Јасеновац, Шумарице и Крагујевац истерамо из себе и да их, једноставно, заборавимо. Зарад неке обећане, магловите будућности.

Али, куд би онда празне душе? Мисли ли ко о томе?