ПОДВИГ – МАТИ ОСВЕЋЕЊА

СТАРАЦ ЈОСИФ ВАТОПЕДСКИ

Поштовани читаоци, предлажемо вашој пажњи ову књижицу великог подвижника, старца Јосифа Ватопедског (ученикa Старца Јосифа Исихасте) у којој он излаже суштину подвига насушно потребног савременом човеку да би се избавио из страдања у која га савремени, страсни  начин живота увлачи.

Старац Јосиф је познат и по томе што је око сат времена после упокојења, на његовом лицу засијао блажени осмех. Оци сматрају да је то знак благовољења Божијег према овом многострадалом старцу који је био један од обновитеља монаштва на Светој Гори. Књижицу ћемо поставити са стране главне странице на сајту.

Његовим молитвама и нас да помилује Господ!

Старац Јосиф одмах после упокојења и око сат времена после тога. Он је сам затворио уста и насмејао се.

СТАРАЦ ЈОСИФ ВАТОПЕДСКИ

ПОДВИГ – МАТИ ОСВЕЋЕЊА

НЕОПХОДНОСТ ПОДВИГА

Борба са страдањима, које се снажно намећу читавом свету, као и вика очајања, која одасвуд допире, дадоше нам разлог и повод да напишемо оно што се у овој књизи налази.

Та страдања, у која људи неизбежно хрле, настају због погрешне употребе мишљења. Овоме следује погрешна употреба стварности коју представља практични живот човека. Према Светом Писму: „што човек посеје, оно ће и пожњети“ (Гал. 6, 7). Природна је нужност, да свако наше делање има своју последицу. Али, свако наше делање може нас, нашом слободном вољом и наклоношћу, довести у ропство за које богоносни Петар објављује: „од кога је ко побеђен томе и робује“ ( 2 Пет. 2, 19).

Ово откровење Петрово нас извештава о овој тајни погибли која је задесила све људе. Људи, пак, трагају за смислом несреће, која им је тако снажно наметнута. Испитујући корен ове „побеђености“ (1 Кор. 6, 7) и ропства које јој последује, налазимо да је то природна последица осуде, којој смо након пада подвргнути.

Писмо нам објашњава, да се последице ово болести, током садашњег живота, јављају у нама као стална рана. „И рече Господ Бог у срцу своме, нећу више клети земље, јер су мисли срца човечјега зле од младости његове“ ( Пост. 8, 21). Након пада, наметнула нам се малодушност и склоност ка „лукавости“ у којој се и налази сав бесмисао.

Ову нашу пропаст оплакује Павле, са горчином описујући нашу осуду: „Ја јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? “ (Рим. 7, 24). И заиста – заједно са телесном смрћу која је следила паду, задобили смо и тело смрти.

Колико, дакле, расту страдања, која су последица погибли која се наслеђем преноси, толико истовремено нараста и осећај неопходности да ова несрећа буде побеђена. Међутим, иако наша личност изгледа озлеђена и упропаштена падом, није изгубљен средишњи ( = главни) знак наше снаге, а то је воља. Стога воља човекова, има главну улогу у његовој осуди. Ето због чега Апостол Павле подвлачи да „ми је све дозвољено, али ми све не користи“ (1 Кор. 6, 12). Слободном вољом изабирамо оно што нам разум налаже, а то није друго до незаобилазна обавеза која произилази из нашег призива. Речи „али ми све не користи“, уверавају нас да треба да ходимо у складу са циљем који желимо да постигнемо.

Али, тело смрти, које смо након пада понели, такозвани „стари човек“ (Рим. 6, 6; Еф. 4, 22; Кол. 3, 9), снажно се опире, а слаб и немоћан човек свагда се поклизава. У седмој глави Посланице Римљанима Апостола Павла, ова несрећа човекова тачно се описује: „Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним… налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно“ (Рим. 7, 19, 21). Овде видимо закон изопачења ( = погибли), који нас, уколико му се не супротставимо, као друга природа принуђава да му следујемо. Али, друга страна овог закона изопачености, који непрекидно опстоји, јесте присуство Сатане, бескрупулозног и неуморног непријатеља човека. „Он као лав риче. гледајући кога ће да прождере“ ( 1 Пет. 5, 8). Сада, „ко је мудар, да ово сачува, схватиће милости Господње“ (Пс. 106, 43)[1]. Браћо моја, да би смо се снажно супротставили у овој борби, „да би живот прогутао оно што је смртно“ ( 2 Кор. 5, 4) потребан је свеобухватни подвиг.

Овде, „у долини плача“ ( Пс. 83, 7), где смо непрекидно прогоњени, постоји насилно потискивање ( = заборављање) свеопште погибли. Човек зато свагда треба да се чува. То значе речи „Држи срце своје у свакој обазривости“. „Срце је чувар, у коме се износе помисли и у коме се сведочи“ ( уп. Мат. 15, 18 – 19). Потребна је, дакле, стална и неуморна одбрана човекова, у војевању против ових сила које су му супротстављене, како би се од њих избавио. Подвиг се намеће као нешто неопходно ( = обавезујуће) у процесу нашег исцељења. Подвиг је неопходан, и да бисмо правилно испунили оно што нам је задато. На тај начин се смисао нашег бивствовања ( = егзистенције) не налази више у бесмисленом страдању – које нам прети и у садашњем и у будућем веку – против кога се неизбежно морамо борити за наше спасење. У животу словесних бића ово се постиже слободном борбом – дакле, подвигом.

Подвиг је једно од најдревнијих постигнућа човека. Почиње одмах са изласком човековим из Раја, на месту његовог изгона. Човек се окренуо подвигу, јер је осетио немоћ своју да се суочи са тешкоћама живота. Нарочито се човек држао подвига, да би задовољио своје религиозне потребе.

Читава природа људска, која је потчињена закону пропадивости и смрти, ни на који други начин не може да ослободи од насиља бесмисла – осим једино подвигом. Говори Проповедник: „Ако дух онога који има власт дође на тебе, не остављај место своје“ (Проп. 10, 4), и опет „успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас“ (Јак. 4, 7).

Уласком нашим у живот, позвани смо да спознамо и да покушамо да остваримо наше одређење. Првобитно смо били саздани „по икони и по подобију[2]( κατ εικονα και ομοιωσιν )“ Творца. Ову истину потврђује и наше поновно саздавање.

Истинита је тврдња да „нисмо више себе ради, него Христа ради, Који је због нас умро и устао ( = Васкрсао)“ ( уп. 2 Кор. 5, 15). Ово нас упућује на средишњи моменат нашег назначења. Права природа људска показује се као врлинска. Јасна реч, да „нисмо више себе ради“, уздиже нас до једне више обавезе. Стога, у целости припадамо господству и власти обновитеља нашег Исуса Христа, и дужни смо да се у потпуности покоравамо божанској вољи. Последица нашег отпада од ове наше одговорности, свакако је пропаст.

С друге стране, обавеза да не преступамо и да не отпаднемо од онога што нам је задато, тиче се нашег сопственог спасења и исцељења, које је последица тачног извршавања заповести Лекара и Спаситеља нашег. Пошто ће према Писму „душа која згреши умрети“ (Јез. 18, 20), затварају се свака уста и читав свет бива за Бога затворен. Тако подвижништво више није ствар избора или склоности, него је апсолутна обавеза. Човек се налази пред крајњим избором, који је, сасвим недвосмислено, невезан за његове склоности: или ће ићи „уским и тесним путем“ који води у живот, у Царство, и сву пуноћу обећања Божјих, или ће изабрати „широк и простран пут“ који води у коначну пропаст ( погледати Мат. 7, 13 – 14; Лк. 13, 24). Осим истине коју сазнајемо из вишег смисла божанског откровења, постоји и јасна дугогодишња историја која ову истину у стварности потврђује. „Ко има уши да чује, нека чује“.

Ако би и само једна једина особа, само један једини човек, био послушан и извршио заповести Оваплоћеног Логоса ( = Речи) Божјег, Спаса и Обновитеља нашег – и ово би било довољно да нам потврди истину да је „веран Господ у свим речима својим“ (Пс. 144, 13). Али, од Оваплоћења Господњег до данас, небројено мноштво подвижника сваким даном, сваким часом и минутом, потврђује ову јединствену истину. Непрегледна војска подвижника и победилаца у овом сјајном тријумфу, непрекидним и неуморним подвигом достиже циљ, подстичући и нас да у њему останемо постојани. И сада, „ко је мудар да ово сачува, схватиће милост Господњу“ (Пс. 106, 43).

Показаћемо ускоро неопходност подвига, и како је он сасвим нужан, и у нашем животу са другима, и у унутрашњој борби. Сада ћемо се усредсрдити на нашу основну тему, а то је да, укратко и јасно, прикажемо основне црте православног хришћанског подвижништва. Јер као што каза Господ „само је једно потребно“ (Лк. 10, 42).

За нас православне, хришћанин је само онај који прима Христа као потпуну истину, као самога Бога, Творца и Спаситеља. Хришћанство је за нас сасвим јединствено, и оно не потребује никакво усклађивање, додавање или развој. Верујемо дубоким речима нашег Ослободиоца да: „нико не зна Сина до Отац, нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити“ (Мат. 11, 27) и: „нико не долази Оцу, осим кроз мене“ (Јн. 14, 6) и: „јер ако не поверујете да Ја јесам, помрећете у гресима својим“ (Јн. 8, 24).

Овде подвлачимо значај подвига, као најпогоднијег за оне који се боре и настоје да испуне своје назначење. Међутим, ми не кријемо да ово очишћење није циљ, већ је само корисно за достизање циља. Божанска Благодат је онај прави узрок слободе, исцељења и васкрсења нашег. Наша жеља и настојање да будемо спремни, показује се нашим исповедањем на крштењу да се „одричемо сатане, и свих дела његових, и све гордости његове, и да се сједињујемо са Христом“. Слободним избором онога што нам је драже, пројављује се наша слобода као слобода словесних бића и тако се потврђује наша богоподобност.

Са вером ушавши у богопознање, спознајемо одмах шта је неопходно да бисмо учествовали у божанским обећањима. Господ нам указује да није довољно да знамо да постоји Бог. „Неће се спасити сваки који ми говори Господе, Господе“ (Мат. 6, 21). У обећањима Мојим имаће удео само онај „ко има и одржи заповести моје“ (Јн. 14, 21). Који „има“ значи – ко пази и научи смисао и циљ заповести Мојих, а затим их „одржи“, тј. испуни. Господ подвлачи значење држања заповести Његових: Који заповести Моје држи „то је онај који ме љуби“ (Јн. 14, 21). И понавља: „Онај који ме љуби, заповести моје одржаће“ (Јн. 14, 24).

Ако би било другачије, не би сав закон био возглављен у двема заповестима: „Љуби Господа Бога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом, и ближњега свога као самог себе“ (Мк. 12, 30 – 31). Овим двема заповестима показује се достојанство људске личности, и човек се удостојава да буде наследник и сунаследник Сина Божјег.

Нагласили смо раније да подвиг није циљ сам по себи. Подвиг је, међутим, незаобилазан и неопходан за наше исцељење и повратак у достојанство нашег свеукупног назначења.

Божанско откровење је темељ здравог сазнања. Кроз божанско откровење спознајемо сами себе, свет који нас окружује, и нашу повезаност једних са другима. Откровење, као резултат деловања благодати Божје, непогрешиво нас води здравој природи ствари. Творац и Промислитељ Бог, поставља природу нашу у склад са њеним назначењем.

Чињеница је да је пад човеков променио место и време тока ствари, што свакако није остало непознато свемоћном Богу Логосу ( = Речи) „кроз кога је све постало“. Тако су, од стране човека који страда, да би прибрао и обновио здравље отрулежњене природе, по неопходности настали покушаји њеног исцељења.

Део свељубави оваплоћеног Бога Логоса био је и ово: да не дела заповедајући, да не ограничи начин повратка палог човека, него да човекољубиво предложи пут повратка и да подвуче значење божанских заповести. Који изговор би могао да оправда охолост ( = дрскост) и небригу човекову, када наш сладајшчи Исус „поче творити и учити“ (Дел. 1, 1).

Дакле, не само наш разум, него и откровење, утврђују нас, али нам и намећу неопходност подвига за остварење нашег назначења.

Јер ако „они који су Христови, распеше тело страстима и жељама“ (Гал. 5, 24), јасно је да ћемо само путем подвига постићи напредак. Задивљује нас Павле, који тако исправно говори о подвигу, јасно нас учећи да земаљско наше тело „жели против Духа, а Дух против тела; а ово се противи једно другоме, да чините оно што не бисте хтели“ (Гал. 5, 17). Подвиг, дакле, није ствар нашег избора и склоности, већ је он наизбежан и сасвим неопходан.

Ако погледамо на добит од монашког подвига, чак ако тај подвиг и делује страшан, нећемо пропасти. Јер напокон, шта је друго монаштво до облик успешног хришћанског живота?

Циљ и сврха, како смо раније назначили, јесте држање заповести Христових. По речи Павловој, ми смо „продани у ропство греху“ (Рим. 7, 14) и приморани да чинимо „зло које не желимо“ (Рим. 7, 19). Који ће нас други сатрудник или саборац ослободити „од тела смрти ове“ (Рим. 7, 24)? Наше прибегавање монашком подвижничком искуству је нужно и неопходно, јер су битке и борбе за нашу слободу сталне и горке. Ми се боримо против страсти, старих и нових, али и „против поглаварства, и власти, и господара таме овога света“ (Еф. 6, 12) и све силе њихове. Разрађена одбрана за ову духовну борбу налази се у монашкој пракси, и нећемо претерати ако је узмемо за пример исправног живота свакога од нас.

+++

НАЧИНИ ПОДВИГА „ПО БОГУ“

Подвиг, као што смо рекли раније, има за своју основу испуњење циља и смисла нашег хришћанског живота. У делатном подвижништву све се налази у стварном усаглашавању наших жеља и наших живота, са жељама и животом самога Спаса и Бога нашег. „Будите у мени и ја у вама“ (Јн. 15, 4). То је нераздвојива сагласност и јединство. Један од најважнијих момената ове сагласности јесте молитва, и она због тога представља врхунац сваког подвижничког дела. Молитва је центар из кога свако друго дело задобија своју потврду и силу за остварење.

Господ наш, који је самоистина, говори нам да „без мене не можете ништа учинити“ (Јн. 15, 5). Последица овог нашег односа са Њим јесте молитва. Он Сам нас позива „иштите… тражите … куцајте и отвориће вам се“ (Мат. 7, 7) Нико дакле, нека не заборави подвиг молитве. Свака врлина која води чувању заповести Божјих корисна је и поуздана. У нашем односу са Творцем, молитва има највеће достојанство међу врлинама. Праведни и богомудри Оци наши, држали су молитву, и безусловно је препоручивали. У том смислу и Апостол Павле каже: „молите се непрестано“ (1 Сол 5, 17).

Речи Христове: „без мене не можете ништа учинити“ откривају нашу потпуну немоћ. Стога имамо потребу да се сусретнемо са нашим Спаситељем. Тај сусрет се остварује у молитви. У овом смислу треба схватити нужност манастирског одвајања, кога су се монаси свагда са ревношћу држали. И у периоду Старог Завета, у периоду пророка и Закона, сви који су Бога поштовали чинили су то молитвом. Молитвом која настаје из великог бола и смирења, тако да може претстављати правило за оне који желе да поново задобију оно што су изгубили.

Молитва може да има многе облике у својој обухватности и изразу. Молитва се може мењати, у односу на околности и нужности са којима се суочавамо. Сваки човек који има потребу за схватањем и помоћи, окреће се „Богу силном који спашава“ и своју молитву прилагођава према највећој невољи која га мучи. Преклињање и усрдна молитва, молитвословље и исповедање, благодарење и славословље, као и сви други облици молитве, неизоставно су потребни сваком човеку.

Главни циљ молитве је дакле, сусрет у љубави, са Богом Спаситељем. Ова љубав је својство „чисте молитве“, за којом трагају хероји подвига. То је пламена љубав за мисленим Жеником којој „стремим не бих ли то достигао, као што мене достиже“ (Фил. 3, 12).

Уздржање – пост

„Непослушношћу Ева узе храну са дрвета и сиђе у пропадивост“. Ето првих врата за излазак из Раја и отпадање од живота. А противотров овоме је: одмах отпочети са уздржањем, том незаобилазном уздом за наше древно прегрешење. Због тога, свемудри учитељ Павле говори да: „сваки који се бори, од свега се уздржава“ (1 Кор. 9, 25), и: „изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен“ ( 1 Кор. 9, 27). Ово сведочанство је веома важна потврда неопходности борбе коју води онај који учествује у нашем животном подвигу. Ако стремимо ка главном циљу нашег предодређења, ни на који начин нећемо одустати од подвига, на који смо прионули. „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ (Мат. 5, 8). „Трчимо да награду добијемо“ (1 Кор. 9, 24). Ово треба да имамо на уму: „да бисмо како достигли у васкрсење мртвих“ (Уп. Фил. 3, 11). Дужни смо „никако ни у чему не давати спотицање, да се служба не куди“ ( 2 Кор. 6, 3).

Због тога нам је и Учитељ и Спаситељ наш, када је након крштења у реци Јордану отишао у пустињу, поставио темељ наше подвижничке борбе. Тако је Он поставио пост као први корак ка нашем оздрављењу. „И би одведен Духом у пустињу… и не једе ништа у те дане“ ( Лк. 4, 2).

У у време Закона Мојсијевог, уздржање постом је представљало прву претпоставку за успех у тешкој борби. У различитим борбама, пост су користили сви праведници и пророци и уопште сви они који су желели да спознају вољу Божију или да се избаве од опасности и замки, и – што је најважније – да задобију опроштај и отпуштење сагрешења и да постану пријатељи Божји.

Центар свељудске пропасти и одступништва јесте себељубље. Оно је један од извора страсти, и оно кроз страстољубље установљује и води у бесмисао и изопачење. Од ове страсти нема другог избављења осим уздржања и поста. Ово је разлог, због чега ове две врлине заузимају највећи део хришћанског подвижничког пута. Према апостолу Павлу, ово је први степен на путу подвига.

Они који желе да се избаве од власти старог човека и сваке изопачености, нека се држе уздржања и поста, као онога што једино ослобађа, и нека непрестано бораве у молитви. Небројено је мноштво примера подвижника кроз векове, који су помоћу ових врлина досегли циљ коме су тежили.

Ево и нелажног, истинитог сведочанства, великог древног ревнитеља – пророка Давида – који нас позива у победу. „Колена моја изнемогоше од поста, и тело се моје измени јелеја ради“ (Пс. 108, 24). Напоредо са себељубљем, постоје и друга злострашћа као одговарајући органи страстољубља. Међу њима снажно напада страст према уживању која води у смрт. „Бог није створио смрт, нити се радује пропасти живих“ (Прем. Сол. 1, 13). Унижење и смрт породили су жеља за допадањем и себељубље, које је човек изабрао и према којима је, након пада имао склоност. Делатно одбацивање ових страсти и пребивања у смрти и трулежности, јесте управо оно што им је супротно – љубав према страдању. Ово се назива крст али и „узак и тесан пут који води у живот“ (Мат. 7, 14).

Да би потврдио неопходност лечења и ослобађања од узрока наше сопствене пропадивости и смртности, Спаситељ и ослободитељ наш, је Сам извршио заповести, када се кенозом ( = истошчанијем) Својим, нашао међу нама, научавајући својим делима, пут нашег поновног саздања. Како би подвижништво постало правило и образац нашег живота, да се нико о томе није ни запитао?

Основа наше природе је двострука. Двострука је и борба подвижника. Уздржање телесно и биолошко. Уздржање морално и духовно. Уздржање биолошко, какво је одредила Црква, али и зауздавање осталих чула која раздражују. Јер „ко погледа са жељом“ ( Мат. 5, 28) такође греши. Када се човек доведе у склад уздржањем, када обузда чуло укуса, исто треба да учини и са осталим својим чулима, како му не би постала подстицај за неразумно понашање. Колико примера људи у историји налазимо, који су своје погледе оставили нечуванима и који су стога запали у неопростива грешења и страсти, изазвавши тиме чак и ратове и смутње у друштву! Вратимо се сада подвигу, и сагледајмо га са стране људске злобе. Тако, када се стари човек разбесни на самог себе, они који желе да буду поштеђени његовог гнева, морају му се супротставити на одговарајући начин.

Посебна вредност подвижништва је у обнови карактера, у саздавању врлина, у очишћењу срца, у употпуњавању ( = „заокруживању“) човекове личности, како би „по икони“ постало „по образу“, и како би се на тај начин испунио циљ због којег је човек створен.

Стварни љубитељи ове савршености немају потребе да трагају за другим примерима, ако обрате пажњу на живот и пример Ослободитеља и Спаситеља нашег Исуса Христа. Поред најбољег водича којег имају у Његовом свеврлинском животу, задобиће и благослов Његов, што су мудро изабрали да се на Њега угледају. И Павле нам говори да је ово задобио: „Угледајте се на мене, као и ја на Христа“ ( 1 Кор. 11, 1). И колики многи су након Павла задобили од изобиља Господа нашег!

Нека нам буде дозвољено да објасним облике ( = врсте) подвига како би били јасни, нарочито због оних који се труде са стрпљењем и марљивошћу, на најстрожи начин се подвизавајући у Христу.

Грешка првосазданих представљала је двоструко сагрешење и донела је двоструку кривицу. Довела је до праведне осуде творевине – због недржања заповести – и одвела је у стварну употребу онога што је забрањено. Човек је непосушањем, изгубио своју душевну доброту и своју безвременост ( = бесмртност), када је преступио Божију вољу, и тиме се истовремено окренуо самоме себи, кушајући и учествујући у забрањеноме.

Од тада, наша страдална природа, нема слободу да испуни своју сопствену вољу, већ је насилно наклоњена ономе што је безаконо.

„Јер грех узевши повод кроз заповест превари ме и уби ме њоме… Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Ако ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар. Тада то не чиним више ја, него грех који живи у мени. Јер знам да добро не живи у мени, то јест у телу моме; јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро што хоћу не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А када чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним зло ми је присутно. Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човеку; Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у удима мојим“ (Рим. 7, 11 -23). (Јер грехом је упропаштена прилика коју је заповест пружила, и човек се њоме преварио и осмртио… Тако, уствари не знам шта чиним. Не чиним оно што бих желео да чиним, већ насупрот, оно што желим да избегнем… јер препознајем ( = спознајем) да у мени, у моме бићу, не борави добро. Када желим да чиним добро, не налазим у себи снаге да то и остварим. И тако, не чиним добро, што бих желео, него чиним зло, што не желим… Споља се слажемо и саглашавамо са свиме што закон Божји каже. Али видим да у делима, следим једном другом закону, који је у супротности са законом са којим се слаже моја савест. Тај закон, коме делима следим, јесте закон греха, који има власт над мојим бивствовањем (= егзистенцијом) и који ме чини својим заробљеником).

Заиста „анатомски“ опис, који нам даје Павле, показује меру погибли која нас је задесила због пада, узрокованог преступањем заповести. Они који желе да се избаве од власти смрти и да се врате у добро божанских заповести Спаса нашега Христа, само подвигом и добровљним страдањем, могу да достигну овај циљ.

Већ смо говорили о двоструком узроку и последицама у закону греха. Подвиг зато јесте и остаје двострук, и односи се и на тело и на душу. „Јер који су по телу телесно мисле, а који су по Духу духовно“ (Рим. 8, 5).

Као што је, приликом стварања, тело претходило души, тако и дела телесна, која се називају „практичним ( = делатним)“ претходе „созерцатељним“.

Због дубоке усађености ове разлике између телесног и духовног, сви подвижници до сада, започињали су свој пут делатним подвигом, тј. телесним делима.

У телесној активности учествују чула, од којих зависи, и која представљају наше биолошко постојање. Ми смо сасвим зависни од наших телесних чула, и њиховим се потребама најлакше потчињавамо, пошто је наш живот повезан са њима. Ово зна и наш свелукави непријатељ, Ђаво, и зато се он и највише труди у области чула. И бива ( = Ђаво) уверљив, лажно наводећи да закон живота или здравља и њихово добро захтевају да чинимо и оно што стварно није неопходно, и да без тога не можемо да живимо. Тако, лажним навођењем живота и здравља као разлога, убеђује нас да се потчинимо наводном старању о себи. Мамац непријатеља постиже успех, иако је по природи немоћан.

Чињеница је да, непријатељ наш Ђаво, који неуморно и непрестано војује против нас, ничим не може тако да нас пороби као оним што је у нама. Стога је неопходно да будемо обазриви у различитим околностима нашег живота и нашег труда на повратку у стање пре пада. Због тога су, богоносни Оци употребили сву своју мудрост и пажњу да пониште све методе лукавог. У химнологији Цркве, описује се први узрок нашег стања: „Једењем ( = храном) изведе непријатељ из Раја Адама“ (Блаженства, Икос А). У неопходности хране, и њеној важности за живот, крије се мамац непријатеља. Међутим, „сви који су Христови, распеше тело са страстима и жељама“ (Гал. 5, 24), подвижнички се супротставише и уздржањем избегоше замке.

Наши праоци су давали првенство подвигу и непрекидном страдању, и уздржљивошћу у храни, облачили се се као оклопом. Чврсто су се држали поста, тако да непријатељ, никаквом замком није могао да их улови. Тако су избегли опасности везивања за страсти, у коме се налази лудило себељубља и страстољубља, које своје жртве поробљује оним што лажно приказује као неопходно. Пошто је наша природа сједињена са материјом, и у њој се заиста налази склоност ка страстима, постоји стварна опасност од страстољубља, које је врло лош сусед.

Наши одважни Оци разделили су међусобно два основна узрока која владају нашом природом. Они су паралелни један са другим, али су и одвојени као „исток од запада“. први од њих се зове нужност а други жеља. Ако их се не ослободимо, они владају човековим постојањем.

Први од ова два узрока – нужност – јесте неопходни елемнат од кога се наша природа састоји. Онај који се подвизава, може да је веома ослаби, али не може да је победи. Они који су следовали овом правилу уздржања и самовласности ( = самоконтроле), онеспособили су непријатеља који против њих војује и који их вара користећи склоност творевине ка страстима, у чему се и налази пораз и отпадништво.

Други узрок – жеља – ако пронађе основу, подчињава себи и слободу, и вољу, и читаву личност човекову. Човек се тада сурвава у безаконост и пропаст, и, како каже народ, човек тада не једе да би живео, него живи да би јео, и свакако да би трошио, и на крају пропао.

Као што бива са уздржањем од хране, при чему истинити подвижници сасвим одбацују погрешну употребу жеље као безумну, и служе природи само онолико колико је потребно, тако бива и са осталим животним потребама. Ти истините подвижнике, Господ ће препознати као „верне домоуправитеље“ и они ће, према Његовом обећању, блаженствовати. Смисао читаве ове беседе, који смо дужни да подвучемо, јесте у пажњи, да одбацимо употребу онога што је непотребно, а чему води незасита жеља. Безумна употреба жеље, која води непотребностима, свагда је видљива, нарочито данас у савременим друштвима, где је пређена свака баријера и граница, тако да су и сам живот и здравље доведени у опасност. Поремећена је чак и природна хармонија стихија, економском пљачком која се догађа, тако да су пољуљани и међународни основи друштвеног живота.

Покајање

Две безобзирне и дрске побуне, учинио је човек у својој немудрој историји. Прву такву побуну учинио је против свог Створитеља Бога, а другу против себе самога и своје природе.

Не постоји други начин спасења, осим једино искрене исповести, да би се васпоставило оно што је кроз ове две побуне изгубљено. Повратак Богу толико зависи од овога, колико је и у природним дисциплинама потребна строга и тачна вежба. Наше ослобађање од насиља безакоња, које нам је нашим лошим поступком наметнуто као друга природа, не може бити постигнуто без подвига. Ово је разлог, због кога је Отачки пут, и уопште строги подвиг, неопходан.

Један вид ове побуњене природе човекове, описује и пророк Давид: „И човек у части будући, не разумеде, изједначи се са стоком неразумном, и постаде јој сличан“ ( Пс. 48, 13). Ето пуноће наше пропасти, у свој својој величини! Ако се човек, свим својим силама не супротстави свом бесмисленом ( = безаконом) стању, умире двоструком смрћу. Строгост подвижничких напора Отаца изражава исправљање несреће које је на нашу природу навукло одбацивање воље Божије.

Поврх свих правила природних закона, наша словесна природа има и једну другу обавезу. Да се уподоби и саобрази Господњем животу као своме обрасцу ( = прототипу). Сва сведочанства о свеврлинском животу Господа нашег, имају за циљ наше усавршавање, како бисмо спознали делатни начин остварења наших дужности, пошто смо након пада запали у свецелосно отпадништво. А закон оздрављења, више од свега, налаже повратак и дужност љубави.

Иако нас наша потпуна кривица и одговорност, обавезују да осећамо колико смо дужни, живот у Христу нам открива, да се Бог и Спаситељ наш, понаша према нама као да смо Му равни. Последица тога је да нас ни на шта не приморава силом. Сам говори: „Где сам ја, онде ће и слуга мој бити“ (Јн. 12, 26), са претпоставком да Га слуга следи до краја „све до крста“ ( Уп. Мт. 16, 24). Они који примају спасење ово не треба да разумеју као какву метафору у некој причи, већ као пут обожења. Међутим то обожење у потпуности зависи од нашег настројења у животу, у коме, да бисмо обожење задобили, треба свагда да будемо свети.

Много пута је Отац, у светом Јеванђељу поновио и посведочио, да је Христос љубљени Син Његов. Међутим, Христос каже, да све оне који изврше вољу Оца, Отац љуби као и Сина Свога: „Не молим се пак само за њих ( тј. само за Апостоле), него и за све оне који због речи њихове поверују у мене… и славу коју си ми дао ја сам дао њима… да позна свет да… да љубиш њих као што мене љубиш. Оче, хоћу да и они које си ми дао буду самном где сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао… и ја им објавих име твоје и објавићу: да љубав којом ме љубиш у њима буде, и ја у њима“ ( Јн. 17, 20 – 26).

Овакве речи, које се у читавој људској историји никада нису чуле из уста створења, могуће је разумети једино тако, да Онај који их је изрекао није нико други до Сам Бог, те да им стога није потребно никакво накнадно истраживање или потврда. Јасно је, нарочито у наше време, колико је умањена и искривљена истинитост божанског откровења о људској егзистенцији и његовом коначном назначењу. То је право непознавање сваке чињенице његовог достојанства и његове победе. Од човека се захтева нарочита пажња и трезвеност, како би испунио своје назначење, јер се у њему обнавља и сва створена природа, која је запала у пропадивост ( = трулежност). Јер, према речи Господњој, „каква је корист човеку, ако сав свет задобије а души својој науди“ (Мт. 16, 26)? Заиста, „сав свет у злу лежи“ ( 1 Јн. 5, 19). Зло се састоји у томе што је човек поробљен грехом. Васпостављење човека, и његово избављење из стања у коме се налази, његов повратак у стање пре пада, и више од тога, улазак у „сваку благодат“, у сав живот божански, у преображење, у обожење – ради чега се и збило оваплоћење Бога Логоса – зависи од сарадње ( = синергије, садејства) Бога и човека.

Овде ћемо поново подвући, ради оних који љубе сазнање, да се без подвига на главном месту, ништа не може исправити. Јер Бог је једна непроменљива и потврдна стварност. Бог свагда жели „да се сви људи спасу и дођу у познање истине“ (1 Тим 2, 34). За јадног човека, стварност је, међутим, безизлазна, и он може бити исцељен једино стрпљивим подвигом. Ето зашто је Црква у време прогона пронашла одшелништво и усамљеност. Слаб и склон ка злу, човек, немоћан да савлада садашње узроке због којих је у сталној борби, изабрао је да се одвоји од самих тих узрока.

Чврсто подсећање Господа нашег, свима онима који који желе да се боре како би се овенчали ( = победили), и јасно упутство за досезање највишег достојанства у које нас воде дарови Христови, открива се у заповести Његовој: „будите дакле савршени, као што је савршен Отац наш небески“ (Мт. 5, 48) и „будите свети, као што сам и ја свет“ ( 1 Пет. 1, 16). Циљ је ослобађање и слобода од елемената смрти, и остварење божанских обећања. Времена, борци и ревнитељи натприродних тајни свом душом стичу љубав за страстотрпљење, у коме се крије смисао Крста, и задобијају васкрсење и усиновљење, у чему је и пуноћа божанских дарова.

Упокојени монаси и монахиње који се блажено осмехују у смрти.

+++

ВЛАСТ БОЖАНСКОГ УСИНОВЉЕЊА

Ко мени служи, за мном нека иде, и где сам ја онде ће и слуга мој бити“ (Јн. 12, 26). Бог Логос ( = Реч), оваплоћењем постаде и „Син човечји“, једносуштан нама. Све што је учинио у свом земаљском животу, учињено је зато, да би се читав људски род исправио. Ако се у Исусу Христу, према Павлу, „налази сва пуноћа божанства телесно“ (Кол. 2, 9), и ако је Он „мерило свега“, прихватамо да оно што је посведочено за човештво Христово, јесте свеукупна пуноћа могућности и наше сопствене природе. Међутим, праведна је и истинита реч да се „онима који га примише, даде власт да буду чеда Божија“ (Јн. 1, 12). Нас ради је требало „да у свему буде подобан браћи“ (Јев. 2, 17). Иако је Он по природи био Бог, не недостаје нам снага да следимо Његов пример. „Не бојте се, ја сам победио свет“ (Јн. 16, 33). Који свет? Овде мисли на свет „који у злу лежи“, на закон пропадивости, на старог човека и на пут који води у трулежност и смрт. Христос није победио свет на неки магични начин, нити просто својом божанском влашћу, него приволом ( = сагласношћу) човечанске воље. Прва се пројављује наша сопствена воља, а потом делује Благодат: „Ономе који победи даћу да седи са мном на престолу моме, као и ја што победих и седох са Оцем на престолу његовом“ (Отк. 3, 21). Потреба да будемо упорни у подвигу се потврђује: „Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, Ђаво, као лав ричући ходи и гледа кога да прождере. Њему се противите“ ( 1 Петр. 5, 8-9). Савремени човек, када сагледа сав мрак анархије, прихвата се сваке иницијативе супротстављања безакоњу. Међутим, он свако противљење греху, сматра као тежњу ка неслободи, као нешто што угрожава његову слободу, и то је управо највећа победа његовог непријатеља, ђавола.

Свеврлински живот и делање Господа нашег, јесте најтачније правило за живот сваког човека, „и зато, да се свака уста затворе и сав свет да буде крив Богу“ ( Рм. 3, 19). Својевољно кршење воље Божије од стране човека, утемељује стварно отпаднишво са двоструком кривицом: против природних закона нашег постојања, које онтолошки зависи од првог узрока ( = Бога), и против Оца нашега Бога, Коме се тако наноси увреда и Који се на тај начин потцењује.

Ова двострука човекова кривица, настала је добровољно, без насиља. Отклањање је требало да буде у складу са учињеном грешком. Међутим, човекољубива икономија Спаса нашега Христа, ублажила је горчину напитка, који је човек имао да попије. Узео је на себе улогу дужника, и када је, оваплоћењем Својим, сасвим испунио дело послушања, наша је дужност постало, само да следујемо Његовом свеврлинском животу. „О дубино богатства и премудрости и разума Божијег“ (Рм. 11, 33).

Да би човек ушао у васкрсење Његово, незаобилазно му је потребна исправна и здрава вера у Бога. Улазак у ову веру јесте пројава Бога, Који се љубави ради открива.

И пре оваплоћења, Бог Логос се, символима и делима (= енергијама), пројављивао пред слугама својим, праведницима и пророцима. Када пак дође, „пуноћа времена“, јави се присуством Својим и поживе са нама и научи нас делима Својим корисној истини, која постаде свељудска обавеза. „А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога Живога. А Исус одговарајући рече му: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима“ ( Мт. 16, 16-17). „А дајем вам на знање, браћо, да јеванђеље које сам ја благовестио, није од човека. Нити га ја примих од човека, нити научих, него откривењем Исуса Христа“ (Гал. 1, 11-12). „А нама Бог откри Духом својим“ (1 Кор. 2, 10). „Што беше од почетка, што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу (Речи) живота…“ (1 Јн. 1, 1). Навели смо овде сведочанства Светога Писма о објављивању истине откровења, да би свагда било веровано. Не постоји, дакле, други пут познању Бога, осим онога који је поставио Христос, једини Спаситељ света.

Извор: Српско – Руско удружење Православна породица