Интернет је скројен по мери наше отуђености

Ову анегдоту радо препричава Далибор Петровић, доцент на Саобраћајном факултету, предавач на мастер студијама на Филозофском факултету и аутор књиге „Друштвеност у доба интернета”, када жели да илуструје размере зависности од друштвених мрежа. Јер, од када су социјалне мреже постале „најважнија споредна ствар” у нашим животима, постало нам је важније да снимимо перфектну фотографију него да уживамо на концерту, у друштву вољене особе или погледу на морску пучину.

На питање зашто имамо потребу да своје фотографије са плаже постављамо на „Фејсбуку”, а своје ставове о животу презентујемо на „Твитеру”, овај професор каже: „Зато што сматрамо да не постојимо у реалном ако не постојимо у виртуелном свету. Да бисмо били што видљивији, ми постављамо велику количину ’промотивног материјала’ који нас представља у лепшем светлу – фотографије обрађене у фотошопу, занимљиве туристичке дестинације које смо обишли, књиге које смо прочитали, филмове које смо гледали… Међутим, заборављамо да фотографисањем догађаја губимо аутентичност осећања. То је нешто што се често назива проституисањем приватности, јер приватни простор постаје јавни простор. Ја сам веома забринут што ми добровољно откривамо нашу интиму јер многи могу да украду ту интиму – почев од нет компанија, преко различитих софтвера за анализу нашег понашања на мрежи, хакера, па све до безбедносних служби. Сви они нелегално узимају те податке и могу да тргују са њима – каже Петровић.

Иако је свестан свих лоших страна друштвених мрежа, овај социолог ипак не сматра да „Фејсбук” и „Твитер” уништавају блискост међу људима. Истраживање које је објавио у својој књизи, али и студије других еминентних социолога као што је Мануел Кастелас, не потврђује тезу о доминантно негативном утицају друштвених медија. Иначе, Петровићева књига „Друштвеност у доба интернета“ проглашена је за другу најбољу социолошку књигу у 2013. години у избору Српског социолошког друштва у конкуренцији од 40 књига, а Друштво за информатику Србије доделило је повељу за најбоље научно достигнуће у области информатике за 2014. годину.

– Сматрам да људи одржавају контакте са блиским особама уживо и технологија нам служи као допуна, а не као замена за ту блискост. Осим тога, већина људи не прихвата за пријатеље људе које не познаје. Најотворенији за прихватање нових односно непознатих јесу људи у средњим годинама, било због тога што су усамљени, било зато што су затворили свој круг пријатеља, па тешко упознају нове људе. Само у романтичним комедијама људи се упознају на аутобуској станици, у лифту или у кафићу. Замислите просечну особу у касним тридесетим или на почетку четрдесетих година која нема партнера, дружи се са уским кругом пријатеља и суочена је са притисцима околине да се уда или ожени. Таква особа препознаје предности интернета, друштвених мрежа и форума као изворе нових контаката – истиче Петровић.

Наш саговорник додаје да је у САД интернет прво место на коме популација старија од 40 година тражи и проналази партнера. У овом моменту око 100.000 људи у Србији је у вези или је било у вези са особом коју је упознало преко нета. Да ли је то добро или лоше зависи од тога да ли сматрамо да је интернет узрок или последица наше отуђености… Петровић сматра да смо ми били отуђени и пре настанка друштвених мрежа и да је интернет „скројен“ по мери наше отуђености.

– Наш простор друштвености се проширио и прелива се из реалног у виртуелни свет – ми све више купујемо „онлајн“, све више причамо са нашим рођацима у иностранству преко скајпа, проналазимо пословне контакте преко „Линкедина”, па не треба да чуди што пријатељства одржавамо преко „Фејсбука”. То је цео пакет – истиче овај социолог.

А на примедбу да уз помоћ „Фејсбука” и „Твитера” често представљамо себе у лажном светлу, Петровић каже:

– Људи који су активни на друштвеним мрежама активни су и у реалном животу. Комуникативне особе живо дебатују и на фејсу, а интровертни остају повучени. Волео бих да видим како неко ко је недуховит и необразован на нету постаје духовит и занимљив. Чак и ако поред себе стално држите књигу цитата, латинских пословица или бисера мудрости, не можете лагати све људе све време о томе ко сте ви у ствари.

Лажна твитерашка демократија

Иако многи сматрају да је „Твитер” једини медијски простор који није цензурисан, Петровић сматра да је он постао псеудодемократска мрежа. „Иако на ’Твитеру’ свако може да каже све што мисли, у пракси неколико твитераша генерише сав саобраћај на мрежи. Они постају глобални креатори мишљења, и то узрокује лажну слику о моћи твитерашке заједнице. Јер, ако само пар људи управља комуникацијом на ’Твитеру’, а остали углавном ретвитују, то не значи да су они спремни да ’погину’ за те твитове. Зато се дешава да нешто што ’запали’ ’Твитер’ у реалности се сведе на неколико демонстраната. Моја истраживања показују да ће се у реалности људи ангажовати око неког егзистенцијалног проблема о коме се дебатује на мрежи. Примера ради, када је удружење ’Ефектива’ најавило протест због кредита у швајцарцима, око 700 људи је најавило долазак, а дошло их је више од хиљаду… Када је био заказан протест због затварања Студентског парка у ноћним сатима, око 700 људи је најавило долазак и нико није дошао. Дакле, људи ће се окупити због онога што њих конкретно боли.”

Катарина Ђорђевић

Извор: Политика