Иде ли патријарх Вартоломеј „право, ка сметлишту историје“?

Након септембарског заседања Локалног синода у Истанбулу , огласио се  патријарх Вартоломеј, осуђујући сарадњу Цркве и државе у Русији, али без помињања речи „Русија „

Да никога у Русији овакав поступак патријарха Вартоломеја није изненадио, потврђује и изјава протојереја Руске православне цркве, Олега Трофимова, чији Вам део преносимо:

Које главне спољнополитичке “духовне” бриге данас пројављује Цариградски Патријархат?

На основу дужности, то би, наравно, било решавање спорова помесних цркава, да буде предводник Цркве – “прве међу једнакима” руководећи орган и самим тим у првом реду бити јеванђелски мисионар светионик, чувар јединства хришћана.

Али при покушају да се реше горе наведени циљеви, у стварности се на жалост добија нешто потпуно супротно. То су екуменистички сусрети, молитве (!) с иноверцима, што је у супротности са канонима Цркве, то је слабљење благочестивости и аскетизма, што се одражава и на моралне и молитвене потребе према пастви и духовенству. Сервилност пред римокатолицима – римским папом. Па чак и приликом лобирања о неопходности одржавања Васељенског сабора, деловање Цариграда добија не баш православне обрисе. То су спорења о диптиху Цркве, о првенству; Претензије на потчињавање њему свих дијаспорних грчких цркава. То је непрекидна борба, претензије и мешање у живот помесних цркава, то се тиче питања канонске територије, њиховог старатељства у свету, то је претензија чак и на ону паству где се нису трудили мисионари Константинопољског Патријархата. И то је једно од најболнијих канонско-историјских питања. Цариград све време мора да доказује своје “васељенство”, излазећи изван оквира фанарског кварта Истамбула, да би преживео у репресивним околностима. Притом се не извлаче поуке из претходних грешака, таквих какав је грчки национализам, да чак и православне црквене општине образоване у Турској не желе да му се потчине, већ желе да буду Турска помесна црква.

Претензије и самоутврђивање “васељенства” понекад, чак и сада, доводе до апсурда. Тако, на пример, Цариградски патријарх тражи од митрополита “нових земаља” (епархије које су 1928. године предате под управу Грчке Православне Цркве) да престану да носе архијерејске митре за време богослужења са учешћем више архијереја. У прошлости се нешто слично тражило од архијереја Критске цркве, али су то они једнодушно одбили. Један од митрополита “старих земаља” Грчке православне цркве коментарише: “Ако патријарх Вартоломеј почне да уводи у дејство тај предлог; премда то питање за њега нема велики значај, него га он једноставно користи као начин да достигне већи одазив митрополита на Фанар; ако се то уведе, онда можемо говорити о литургијској пародији, пошто ће митрополити “старих земаља” носити митре, а митрополити “нових земаља” ће изгледати као архимандрити”.

„А зашто се не би такав црквени потенцијал са “васељенским” претензијама и амбицијама, искористио на “панелу” геополитике?“ – Замислили су се и спровели у дело ЦИА-момци из САД, знајући да трошкови уопште нису велики – пиар патријарха, заштита грчког кварта од исламских фанатика, релативна светска подршка, и понека милостиња да не би фалило за хлеб. Али заузврат се добија такав диван, али већ проамерички глас по целом свету, у корист решавања њихових проблема! И то се активно спроводи.

Како Цариградски Патријарх, тако и расколници у УАПЦ и УПЦ КП – представљају веома пожељан инструмент у геополитици САД по питању деобе канонског православља и Руског света. И уколико је Европа легла под САД придружујући се антируским санкцијама чак и на сопствену штету, то САД очигледно улаже све могуће напоре да оствари своје циљеве у црквеној геополитици. И у томе ће Цариградски патријарх имати своју улогу, јер је он толико залегао на панел геополитике САД.

Др богословља, прогнаник правде ради, протојереј Олег Трофимов на делу испуњује речи из текста „А КО ЈЕ САЗДАО РУСЕ?“ – Ко је створио Русију, Малу, Белу и Велику? Опет – Православна Црква. Митрополит санктпетербуршки и ладошки Јован о томе је говорио: „Ко је у току хиљаду година ковао и калио несаломиви државотворни дух руског патриотизма? – Црква Православна! Ко је надахњивао одважне и крепио малодушне, освештавајући дело одбране отаџбине као личну религиозну дужност сваког способног да носи оружје? – Црква Православна. Ко је руског човека научио да буде веран – без ласкања, храбар – без суровости, широкогруд – без расипништва, постојан – без фанатизма, снажан – без гордости, милосрдан – без таштине, ревностан – без гнева и злобе? – Црква Православна!

Веома сличну оцену о деловању патријарха Вартоломеја чини и уредник блога „Православна Енглеска“, свештеник Ендрју Филипс:

• Да ли овај неуспели покушај „дељења пацки“ Руској православној цркви треба некога да чуди ако се узме у обзир да је исти окаректерисан као гласноговорник америчког Стејт департмента и неко ко наместо вођен Светим Духом, бива вођен упереним прстом америчких политичара. У његовој реторици препознају се прсти уређивачке политике ББЦ-а, како би се послала порука свим својим вазалним западним медијима и како би се дискредитовала Руска православна црква приказујући је марионетом Руске државе. Иста ова осуда изречена од патријарха Вартоломеја, врло лицемерно је пренета у Великој Британији, јер је баш Енглеска црква марионета државе, и у већини масонска. Но, шта је реалност ситуације у Русији? То да Руска црква и држава међусобно подупиру једна другу, а то је веома застрашујуће за запад. За њих религија дође нешто као приватна ствар која не би требало да има никакве друштвене и практичне последице. Жеља антихришћанског америчког Стејт департмента је да се православље одрекне свега што одступа њиховом схватању религије. Како год, Руска држава и Црква сарађују и једна другу подразумевају, а шапа државе није на цркви, као у нека не тако давна времена када је ондашња КГБ инсталирајући се преко својих епископа, покушавала и успевала да цркву дестабилизује.

У ишчекивању Свеправославног сабора на Фанару наредне године, а знајући да је Константинопољ марионета САД-а, чему да се нада православни свет?

Може се испоставити да ће то бити само састанак на коме ће се износити већ раније изречени ставови, са прегршт бесмислених саборских говора. Као такав може бити брзо заборављен, као и многи који су били организовани под јеретичким царевима Цариграда.

Но, можда некога судбина одведе и на сметлиште историје.

Фанар је у искушењу да узме тридесет сребрњака од Ватикана и Вашингтона и да се тако потпуно дискредитује у очима православног света. Да ли ће доћи крај мита о Фанару, старом 562. године , о центру православља који је америчка пропагандна машинерија успешно користила од 1948. године? Значи ли то да ће падом овог мита, коначно бити доступно да се чује права православна истина, и да се центар православља премешта у Русију, где и припада, остаје да се види.

Овако завршава своје виђење о поступцима патријарха Вартоломеја,   свештеник Ендрју Филипс.

Оно што му свакако не иде у корист и што показује његово право лице је и Атинагорина награда за људска права коју додељује Васељенска Патријаршија свом великом поклонику, америчком потпредседнику Џоу Бајдену, чије се уручење очекује ових дана у Њујорку – видети о томе.