Први васељенски сабор, св. Цар Константин протерује јеретике

„Сваки се човек освећује исповедањем вере“

Св. Максим Исповедник

Аријанска јерес је Христа, Сина Божијег, сматрала не за Бога, једносуштног Оцу, него за створено биће, иако најсавршеније од свих створених бића. По своме родоначелнику она је у историји хришћанске Цркве позната под именом аријанство.

Арије је рођен у Либији 256. године. Био је познат по строгости и беспрекорном животу; у себи је сјединио грубу спољашност са пријатним опхођењем. Иако наизглед скроман, он је био веома славољубив човек.

Удаљен из Палестине настојањем александријског епископа св. Александра, Арије је прешао у Никомидију, у Малу Азију, где је епископ био Евсевије, који је као и Арије био ученик и поштовалац истог учитеља Лукијана, свештеника из Антиохије. Један локални сабор у Витинији, коме је председавао Евсевије Никомидијски, признао је Арија за православног и Евсевије га је примио у црквено општење. За време боравка у Никомидији Арије је саставио књигу «Талија». Талија – на грчком «срећа»; у множини «гозба». Књига је назив добила по томе што је садржала стихове који су се могли певати у време обеда. Била је намењенa простом народу чију је наклоност Арије умео да задобије, изложивши ту у популарној, полустиховној форми своје јеретичко учење о Сину Божијем. Са истим циљем распростирање свога учења он је сачинио и песме за млинаре, морнаре и путнике.

Раздори у Цркви нарасли су до те мере да су били исмевани у незнабожачким позориштима, док су у неким местима, услед немира изазваних раздорима, скрнављене чак и цареве статуе. Чланови породица су због тога долазили у жестоке сукобе, а у јавности су избили прави немири. Хришћани и аријанци су се тукли на улици по питању Христовог божанства.

Црквени немири који су се подигли око јереси ширили су се све више и више, тако да је, коначно, и сам цар Константин, који је 313. потписао Милански Едикт којим је хришћанство добило слободу вероисповедања, обратио пажњу на њу. По савету неких епископа, највише Евсевија Кесаријског који на њега имао нарочит утицај, св. Константин донео је одлуку да се сазове Васељенски Сабор, како би нарушени мир, у Цркви и у друштву, био поново успостављен.

Сабор је био сазван у Никеји. Никеја је данашње бедно месташце Исник у Турској. У оно време била је главни приморски град Витинијске области, простран и богат, у коме се налазио велики царски дворац и друга здања у која су удобно могли да се сместе учесници сабора; налазила се на свега 20 миља од Никомидије, места у коме је тада боравио цар, и била једнако добро доступна како са мора тако и са копна. Сабор је био прва победничка демонстрација Цркве, која је доскора била гоњена. Било је присутно око 2000 људи, од којих се 232 епископа, и 86 презвитера, ђакона и монаха броји у 318 Светих Отаца Сабора.

На Сабору су се појавиле три партије, настале у време које му је претходило: две од њих имале су супротна гледишта када је у питању ипостас Сина Божијег, док је трећа заузимала средњи, помирљиви положај.

Најважнији представници православне партије на сабору били су Александар, епископ Александријски, Осија, епископ Кордобски, Евстатије, епископ Антиохијски, Макарије, епископ Јерусалимски, Јаков, епископ Низбијски, Спиридон, епископ с острва Кипра, Пафнутије, епископ Горње Тиваиде и Николај, епископ Мирликијски.

Крајњу супротност православној партији представљала je партија аријанаца.Њу су чинили људи „искусни у дискусијама, који су се гнушали простоте вере“, људи који су питања вере као и сва друга питања подвргавали суду разума, који су веру хтели да потчине знању. На челу те партије, која је својим јеретичким учењем уздрмала саме темеље хришћанства, налазили су се: ослонац аријанства и „најутицајнији епископ онога доба“ Евсевије Никомидијски, а такође и епископиМинофан Ефески, Патрофил Скитопољски, Теогнис Никејски, Теона Мармаричкии Секунд Птолемеидски. Број чланова ове, у строгом смислу аријанске партије није прелазио 17 људи.

Средња партија, веома значајна по броју чланова, колебала се између православља и аријанства;

њени припадници касније су названи полуаријанци. Глава ове партије био је познати црквени историчар Евсевије, епископ Кесарије.

Сабор је почео 325. године; његова прва заседања вероватно су одржана у храму. Отприлике две недеље након отварања сабора у Никеју је допутовао и сам св. цар Константин, а саборска заседања премештена су у пространу палату царског дворца, где је на њих долазио и цар. Цар се није држао као онај ко руководи сабором, већ као посматрач (онај који надзире). Приликом свог првог појављивања на сабору, након што је саслушао поздравне речи Евстатија Антиохијског и Евсевија Кесаријског, Константин Велики се обратио оцима сабора речју отпоздрава, у којој их је молио да прекрате „међусобну борбу унутар Цркве Христове„.

Сабор је пажњу усредсредио пре свега на питање које је изазвало те међусобне раздоре, a то је Аријево учење: разобличивши Арија као јеретика, оци сабора су утврдили православно учење о Лицу Сина Божијег, тачније о Његовој суштини. Претходне расправе о том главном питању вођене су на сабору у атмосфери потпуне толеранције: једнако право на изражавање имали су и православни епископи и полуаријанци и аријанци.

Евсевије Никомидијски, главни представник аријанске партије, поднео је у њено име оцима сабора на разматрање символ, који је садржао следеће изразе којима је била изражена срж учења строгих аријанаца о Лицу Сина Божијег: „Син Божији створење и твар“; „било је времена када Сина није било“, „Син је другачији по суштини“. Одмах након читања, оци сабора су једнодушно и одлучно одбацили овај символ, прогласивши га за производ лажи и дрскост, при чему је и сам свитак на коме је символ био исписан, како је и заслуживао, био исцепан на комадиће.

Када је Арије пред оцима сабора излагао своје јеретичко учење, многи од њих су ставили руке преко ушију како га не би слушали. Светитељ Николај који је томе присуствовао, надахнут ревношћу по Богу, слично ревности пророка Илије, није издржао хуљење јересоучитеља и ударио га је по образу. Оци сабора, негодујући због таквог светитељевог поступка, решили су да га лише архијерејског чина. Но, ову одлуку морали су да одбаце након чудесног виђења које су имали неки од њих: видели су како с једне стране светитеља Николаја стоји Господ Исус Христос са Еванђељем, a са друге Пресвета Богородица са омофором, и како му пружају ознаке епископског чина којих је био лишен. Уразумљени свише, оци сабора су престали да прекоревају светитеља Николаја и одали су му почаст као великом угоднику Божијем.

Како сведочи A. Н. Муравјов – у Никеји се, чак и међу Турцима, све до данас сачувало предање о овоме: у једној од касарни тога града показују тамницу светитеља Николаја, у којој је он, по предању, био затворен након осуде због поступка са Аријем.

Насупрот јеретицима који су приликом излагања свога лажног учења избегавали коришћење израза из Светог Писма, оци сабора су се обраћали Светом Писму да би његове изразе о Сину Божијем унели у вероисповедање које је сабор требало да изда по спорном питању. Но, покушај који су у том правцу предузели ревнитељи праве вере претрпео је потпун неуспех услед тога што су аријанци и полуаријанци буквално сваки израз Светог Писма који су оци сабора наводили, а који се тицао Божанства Христа Спаситеља, тумачили у контексту својих неправославних погледа.

Појавиласе препрека коју је покушао да уклони представник полуаријанске партије, Евсевије, епископ Кесаријски. Он је на расправу пред сабор изнео готов символ, предлажући да буде потврђен општом сагласношћу чланова сабора, при чему је тај символ био састављен тако, да је био прихватљив и за православне и за строге аријанце: имајући у виду прве, Евсевије Кесаријски је одређење вере предложено сабору изложио изразима Светог Писма; да би угодио другима, тј. крајњим аријанцима, он је у свој символ унео сувише опште изразе, које су јеретици могли да тумаче у оном смислу који им је био потребан.

На главно питање у споровима о Сину Божијем какав је заправо степен блискости Сина Оцу символ Евсевија Кесаријског давао је следећи одговор, који је услед своје неодређености могао да буде прихваћен од стране строгих аријанаца, но који из истог разлога није могао да задовољи заштитнике праве вере на сабору: «Верујем,»говорио је Евсевијев символ, користећи се изразима Светог Писма, «у једнога Господа Исуса Христа, Реч Божију, Бога од Бога, Светлост од Светлости, Живот од Живота, Сина јединородног, прворођеног од све творевине, пре векова од Оца рођеног».

Аријанци су, наиме, прихватали да се за Сина употреби назив истинити Бог, како се Он назива у 5-ој глави прве посланице еванђелисте Јована (2(3), тврдећи да „ако је Син постао Бог, онда је Он, свакако, истинити Бог„, што, по њима не руши тезу да је „било времена када Сина није било“, и да је „Син је другачији од Оца по суштини“.

Преко цара Константина решен је исход Сабора

 После читања наступила је тишина, што је Евсевије протумачио као одобравање. Православни су осећали превару, јер неодређеношћу није била осуђена аријанска јерес. Ћутање је први прекинуо цар Константин, разоривши својим речима Евсевијеву превремену наду у победу. Св. Константин Велики је одобрио символ, рекавши да он сам мисли тако као што учи символ, и да жели да се и други држе таквог исповедања вере; затим је предложио да се за одређење односа Сина Божијег према Богу Оцу у символ унесе реч:  једносуштни.

 Уздржавајући се због императорског ауторитета, аријанци су против уношења речиједносуштан у символ могли да се позову само на околност да се овим појмом у учење о суштини Божанства уносе представе сувише материјалног карактера: „једносуштним се говорили су назива оно што је из нечег другог, као што су на пример два или три златна сасуда (изливени) из једне (златне) полуге“. У сваком случају, спорења поводом речи једносуштан била су мирна, а аријанци су, следећи императора, били принуђени да прихвате реч која је уништавала њихово јеретичко учење.

 Представници православне партије, видећи да је попустљивост аријанских чланова сабора

изнуђена, унели су у символ и друге поправке и измене.

 Никејски символ Вере: „Верујемо у једног Бога Оца, Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог; и у једног Господа Исуса Христа, Сина Божијег, јединородног, рођеног од Оца, то јест из суштине Оца, Бога од Бога, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога (Сина) је све постало, како на небу тако и на земљи; Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао и оваплотио се, постао човек, страдао и васкрсао у трећи дан, Који се узнео на небеса и долази да суди живима и мртвима; и у Духа Светог“.

 Да би уклонили било какву могућност за другачија тумачења символа, оци сабора су му додали и овакво анатемисање аријанске јереси:

„Оне који говоре да је било (време) када није било (Сина), да Он није постојао до рођења и да је настао из небића, или тврде да Син Божији има битије од другог бића или суштине, или да је Он створен, или претворив, или променљив, Католичанска (Саборна) Црква предаје анатеми“.

Са изузетком двојице египатских епископа,Секунда и Теоне, сви остали су потписали Никејски символ, изражавајући тако сагласност са његовим садржајем. Осим тога,Евсевије Никомидијски и Теогнис Никејски одбили су да ставе своје потписе на анатему која је била додата символу. Тако је, као што се види, васељенско одређење Вере било примљено готово једнодушно. Но каснија историја аријанских покрета показала је да су многи епископи „символ потписали само руком, а не и душом“. Строги аријанци су символ потписали да би избегли одлучење од Цркве и протеривање са својих катедри, док су у души остајали оно што су били и пре – јеретици.

И представници полуаријанске партије символ су потписали из побуда које су биле далеко од искрених. Њихов предводник, Евсевије Кесаријски, у посланици која је написана пастви одмах по окончању сабора, објашњава да он и његови следбеници „нису одбацили реч једносуштан имајући у виду очување мира, кога желимо свом душом“, тј. да су је прихватили ради спољашњих разлога, а не због убеђености у истинитост онога што она означава.

Император се од саборских отаца растао указујући им велико поштовање, опомињући их да чувају мир међу собом и тражећи да се моле за њега.

Арија и двојицу његових отворених присталица, Секунда и Теону, император је по окончању сабора прогнао у Илирију (Балкан), објавивши уз то сурове казне за следбенике јересоучитеља, при чему је већ и само поседовање његових дела сматрано за криминални преступ. Арије је, ипак, наставио са својим учењем у Сирмијуму (Сремској Митровици). Својим учењем је у прогонству заразио и Валенса, епископа Мурсе (Осијека), као и епископа Сингидунума (Београда) Урсација.

 Немири у Цркви су се наставили. Аријанци, који су саборско вероисповедање потврдили својим потписима само из страха пред царском влашћу, су касније придобили оне који су били на власти. Споља гледано, половином четвртог века, готово у потпуности су поразили православне.

Аријанску јерес су прихватили и до тада пагански Германи. И данас, протестански историчари са запада гледају на Арија са симпатијама. Предводници Православља у даљој борби против аријанске партије после Првог васељенског сабора су били св. Атанасије Велики и св. Василије Кесаријски.

Извор: https://pravoslavljepzv.wordpress.com/2013/06/16/vaseljenskisabor/