Историчар Салих Селимовић
Селимовић је објавио шест књига и више од 70 научних радова. Његову последњу књигу „Прилози прошлости Старе Рашке“ стручна јавност оценила је као историографски бисер. На почетку интервјуа , наш саговорник је одговорио на питање због чега је исламизација табу тема, о којој се врло мало говори и у Србији и у БиХ, па и у ширим релацијама.
„То је тако зато што је већина наших муслимана српског порекла и православне провенијенције. Значи, Срби исламске вероисповести. Ако би то званично било прихваћено, био би увећан српски национални корпус, што није одговарало прво ранијим окупаторима, затим комунистима, а данас политичарима и интелектуалцима који инсистирају на томе да су муслимани у Србији посебан народ. Такво решење није одговарало ни страном фактору с империјалним амбицијама према српским земљама. Они су настојали да расцепкају српски национални простор ради лакшег отимања територије.“
У „Прилозима прошлости Старе Рашке“ истраживали сте исламизацију. Шта је њен најчешћи узрок?
Превладавају економски разлози и данак у крви. Било је и честих случајева преласка у ислам због скривања од крвне освете. Тај процес се одвијао споро и индивидуално, а ређе породично. Колективних прелазака скоро да није било.
Када се исламизација догодила?
На подручју Рашке масовнија је крајем 17. века, а највећим делом се десила у 18. веку. У делу Пештерске висоравни и у Вранешкој котлини тај хук исламизације завршен је тек у првој половини 19. века. Прецизни пописи из 15, 16. и у првој половини 17. века апсолутно јасно говоре о спорој и највише индивидуалној појави исламизације. И ти први конвертити били су муслимани у првом или другом колену. Често су пописивани као синови Абдулаха, односно рабови Божји, како би прикрили хришћанско порекло очева. Мада, било је и оних који су пописивани с турским или арапским именом, а задржали су очево српско име. Огромна већина пописаних уживалаца и поседника баштина су хришћани са српским именима.
Ко је вршио те пописе?
Турске власти под строгом контролом кадија. Они су преведени и више, што се историјске науке тиче, нема никакве дилеме о верској и етничкој припадности становништва Старе Рашке. Истина, било је и муслимана који су били турског, грчког, албанског, бугарског, руског или мађарског порекла, који су, као турски чиновници, улеме, војници и војне старешине боравили у Рашкој.
Колики је био њихов број у односу на број поисламљених Срба?
Занемарљив.
Занимљиво да је исламизовано становништво задржало српски језик.
Поред петовековне владавине Османлија, наши муслимани су љубоморно и упорно чували свој матерњи језик којим су говорила и њихова дојучерашња браћа православци. И они који су се уздигли на највише државне, војне и друге положаје у Османској империји увек су са својим сународницима разговарали и дописивали се на српском језику и ћириличним писмом, познатим као босанчица.
Српски је био један од четири званична језика на турском двору?
То је неспорна чињеница. Постојало је и тзв. беговско писмо у старој Србији и тембелијско писмо којим су се отменији муслимански кругови служили све до почетка 20. века. Постојао је цели покрет међу муслиманским интелектуалцима да уџбеници у школама и друге књиге буду штампане на народном језику, а не на турском и арапском. Песник Мехмед Хеваји Ускуфи је 1631. написао и речник српско-турског језика. Многи су због тога били прогоњени од турских власти, а песник Илхамија то је платио и главом.
Шта је још сачувано осим језика?
Осим језика и писма, наши муслимани сачували су и многе хришћанске и претхришћанске традиције све до данашњих дана. Никада муслимани из своје свести нису избацили Божић, Савиндан, Васкрс, Младенце, Ђурђевдан, Илиндан, Митровдан. Приликом теренских истраживања на Сјеничко-пештерској висоравни, Полимљу и Бихору, био сам фрапиран колико су старији муслимани, посебно жене, водили рачуна о тим хришћанским празницима. Само да наведем примјер празновања и саборовања на Светог Арханђела код манастира у Куманици на Лиму. У та два дана, колико траје саборовање, скоро трећина огромне масе народа су муслимани, и то не само из ближе околине. Сви се моле и траже лек и душевни мир. На Пештеру је највећи народни сабор и теферич 2. августа, односно на Илиндан, којег наши муслимани називају Алиђун.
До подне Илија, од подне Алија?
Управо тако. Према народној традицији, Илија Куч се тачно у подне „потурчио“, односно исламизовао и постао Алија.
Ви у својој књизи наводите да је код муслимана постојао култ Светог Саве?
И те како је био присутан код муслимана у Лимској долини, али и на много ширем простору. Увек су муслимани у Старој Рашкој знали да су српског порекла и да су пре исламизације били православци. Изузетак су само албански Малисори, који су дошли у југоисточни дио Рашке током 18. вијека. Зато су чували и штитили манастир Милешева као своју светињу. Клањали су се моштима Светог Саве и веровали у њихову чудотворност.
Ви тврдите да је Свети Сава због тога спаљен?
Да би им сачували здравље и заштитили их од урока, многи муслимани су крстили своју децу. То је био један од разлога што је исламизовани Албанац Синан-паша наредио да мошти Светог Саве буду ископане, пренесене на Врачар и спаљене. Паша је мислио да ће тако уништити култ тог великог српског просветитеља и одбити муслимане од манастира Милешева.
Да ли је успео?
Изазвао је контраефекат. Тек од тада се култ овог светитеља проширио на све српске земље, а муслимани су наставили да поштују његов култ, посећују и дарују Милешеву.
Турци су хтјели да спале и Милешеву?
То је 1875. хтео да учини један турски паша, који је с војском био на путу за Босну. Муслимани из околине манастира и Пријепоља су се организовали и стали пред пашу. Њихов представник Алија Малагић заплакао је, пао на колена и замолио пашу да то не учини овим ријечима: „Аман, честити пашо, немој то да учиниш, ако за бога знаш. Нама овај манастир светли као сунце и из ове куће нам је благослов и на нас и на мал. Свако у овој кући добије хлеба и соли. Свакоме је она од помоћи.“ Тада је паша одустао од паљевине и рушења Милешеве.
Постоји мишљење да језик којим говоре муслимани у Србији није српски него бошњачки?
То је српски језик. Позитивни грађански закони омогућавају националним мањинама много шта на матерњем језику, што је свакако у реду. Али, није у реду да се сада као матерњи језик муслимана измишља некакав бошњачки језик, кад је муслиманима то одувек био српски језик.
Шта је исправно, Рашка или Санџак?
Стара Рашка је колевка српске средњовјековне државе коју је утемељио Стефан Немања, а међународно признање обезбедили су јој његови синови архиепископ Сава и краљ Стефан Првовенчани, почетком 13. века.
Откуд име Санџак?
У 19. веку санџаци су у Турској били само административно-управна подручја. Било је 290 санџака, распоређених у 77 вилајета или покрајина. Ниједан није задржао то турско име, осим овог којем се на тај начин жели да створи неки индивидуалитет у односу на друге крајеве Србије и Црне Горе.
У балканским ратовима већина муслимана борила се против српске војске?
Зато што су вијековима убеђивани да је за све њихове невоље и тежак живот крив српски народ. Муслимани су сматрали да, борећи се против српске војске, бране своја огњишта. Међутим, српска војска се веома коректно, чак пријатељски, односила према муслиманима после победе и уласка у овај крај.
Да ли је било одмазде?
Не. Напротив. Оне који су хтели да беже у Албанију или Турску српска војска је враћала кући. Није било паљевина, освета и убистава. Опроштено је свима који су се борили у турској војсци или у башибозуку, уколико нису чинили злочине над цивилним становништвом. Краљ Петар И Карађорђевић у свом прогласу пред почетак рата нагласио је: „Моја ће војска у Србији поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нам исто тако драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ 1.300 година, обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему са Србима“.
Ви често наводите примјер села Боровићи, код Сјенице.
Мештани Боровића су се дигли и кренули за Турску. Срби из суседног села, са старешином Војом Поповићем Бобовићем на челу, стигли су и зауставили те муслимане. Тај Поповић је стао испред њих и молећи их да остану рекао: „Браћо, куда ћете? Србија је ваша отаџбина, а не Турска. Краљ вам гарантује слободу, веру и имања. И ја лично и сви ми, ваше комшије, исто то вам гарантујемо“. И муслимани из Боровића нису никада нигде отишли, осим у новије време, као што су и млади из других села морали да иду у урбане средине ради запослења и школовања.
У књизи пишете о истакнутим муслиманима који су се декларисали као Срби.
Поред репресије, прво турске, а затим аустроугарске власти, бројни муслимански интелектуалци дичили су се српским поријеклом и упорно су се изјашњавали као Срби исламске вероисповести. Писали су песме српству, као и приповетке и романе по којима су апсолутно припадали српском етносу и српској књижевности. Карактеристичан је пример Омер-бега Сулејманпашића Деспотовића. Аустроугарске власти му нису могле ништа друго, већ су га прогласиле лудим. Када је избио Први светски рат, те исте власти ухапсиле су свих 139 ученика муслимана у мостарској гимназији. Само су пуштани они који су се изјаснили да су Хрвати, али велика већина се изјаснила да су Срби.
Муслимана је било и у „Младој Босни“.
Ученик Ибрахим Б. Алајбеговић на сарајевском велеиздајничком процесу иследницима је у лице рекао: „Ускоро ће доћи ‘Бели орлови’. Ми их жељно ишчекујемо“. Тај ученик је убијен у затвору и није дочекао тако жељену слободу.
Ви сте у књизи „Прилози прошлости Старе Рашке“ написали: „Ако су наши муслимани пре ослобођења 1912. године били Турци у политичком смислу, послије рата су били Срби у националном смислу“. Објасните овај став.
Најисправније решење за наше муслимане јесте да буду оно што по пореклу и језику и јесу, а јесу Срби исламске вероисповести. Тада ће престати разне злоупотребе, политикантске игре и манипулације муслиманима, пре свега од великог дела сопствене елите. Страни фактор увек рачуна на тај верско-национални моменат за стварање конфликтних ситуација, које слабе кохезиону снагу и отварају пут за сваковрсне стране притиске и интервенције.
Многи познати муслимани сматрали су себе Србима!
Можете ли да наведете имена најпознатијих људи међу муслиманима који се, кроз историју, нису одрекли свог српског порекла или су отворено истицали да су Срби?
То су Дервиш-бег Љубовић, Омер-бег Сулејманпашић Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али-Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил-ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други.
Извор: Васељенска
