ЗА­РАД СВО­ЈЕ ДЈЕ­ВО­ЈАЧ­КЕ ЧА­СТИ И ПО­НО­СА ИЗ­ГУ­БИ­ЛА ЖИ­ВОТ

Сјећање на Бранку Ђукић, Васојевку чију су погибију многи оплакали Ва­со­јев­ку Бран­ку Ђу­кић, сви­ре­по су уби­ла 2. сеп­тем­бра 1975. го­ди­не дво­ји­ца ал­бан­ских бан­ди­та са Ко­сме­та док се вра­ћа­ла из Пе­ћи са упи­са школ­ске го­ди­не јер им ни­је до­зво­ли­ла да јој ука­ља­ју част.

На тај да­тум ове го­ди­не, чла­но­ви Бран­ки­не по­ро­ди­це, за­јед­но са пред­став­ни­ци­ма Удру­же­ња књи­жев­ни­ка у отаџ­би­ни и ра­се­ја­њу – Ан­дри­је­ви­ца, Удру­же­ња „Гор­ска ви­ла” и Удру­же­ња потома­ка и по­што­ва­ла­ца рат­них до­бро­во­ља­ца 1912–1918. из Бе­ра­на, по­сје­ти­ли су њен мра­мор.

Ту­жан је био при­ла­зак Бран­ки­них се­ста­ра и оста­ле род­би­не мра­мо­ру, а њен ро­ђак проф. др Сла­во­љуб Ђу­кић ево­ци­рао је успо­ме­не на до­сто­јан­стве­ну оди­ву, кћер­ку Ра­да Ђу­ки­ћа, ко­ја је за­рад сво­је дје­во­јач­ке ча­сти и по­но­са из­гу­би­ла жи­вот и оста­ла да вје­чи­то жи­ви у сје­ћа­њи­ма, пише Дан.

–Овај мра­мор об­ли­ком и мје­стом сим­бо­ли­зу­је ока­ме­ње­ни цви­јет ко­ји, умје­сто цви­јет­них ла­ти­ца, окру­жу­ју и буд­но чу­ва­ју ви­со­ке смре­ке и је­ле. Већ 40 го­ди­на са ви­ди­ков­ца Ве­ли­ке и Горњег По­ли­мља гор­до стре­ми ка не­бе­ским ви­си­на­ма и пр­ко­си вре­ме­ну у ко­јем се де­сио овај стра­вич­ни зло­чин. Бран­кин мра­мор је свје­док најг­ну­сни­јег и до та­да не­ви­ђе­ног зло­чи­на, почиње­ног од стра­не оби­је­сних шип­тар­ских бан­ди­та, ко­ји ва­тре­ним оруж­јем уга­си­ше ње­ну не­ви­ну мла­дост, за­у­ста­ви­ше ње­не жи­вот­не ко­ра­ке, за­тво­ри­ше све ње­не све­ске и школ­ске књи­ге, за­у­ста­ви­ше жу­бор ње­ног жи­во­та – ка­зао је др Ђу­кић.

Он је до­дао да је мра­мор сво­јим ру­ка­ма на си­па­ру об­ли­ко­вао и по­ста­вио Бран­кин отац Ра­де.

–Бран­кин отац је по­том у суд­ни­ци бје­ло­пољ­ског су­да ви­те­шки пре­су­дио уби­ци и са сво­јом кћер­ком се ви­нуо у ле­ген­ду – ка­зао је Ђу­кић.

На­кон је­зи­вог зло­чи­на, под­сје­тио је Ђу­кић, Бран­ки­на по­ро­ди­ца је при­ми­ла мно­го­број­не из­ра­зе са­о­сје­ћа­ња у бо­лу, а по­себ­но ври­јед­но по­ме­ну­ти Ро­сан­ди­ће из Ма­кар­ске.

–О Бран­ки­ној тра­ге­ди­ји на­пи­са­не су број­не еле­ги­је у ко­ји­ма се ме­та­фо­рич­но и емо­тив­но из­ра­жа­ва­ју ту­га и жа­лост брат­ства Ђу­кић, осу­да уби­ца и жа­ље­ње не­ви­не и пре­ли­је­пе Ва­со­јев­ке Бранке. По сна­зи емо­ци­ја и умјет­нич­ког сти­ла, то се нај­ви­ше ис­по­ља­ва у еле­ги­ји у де­се­тер­цу „Мра­мор на Ча­ко­ру”, ко­ју је на­пи­сао на­да­ре­ни кре­а­тор на­род­ног сти­ха Ра­до­ван Бе­ћи­ро­вић Требјешки, у осмер­цу „Рај­ска ду­ша” Еса­да Па­пра­ча­ни­на Под­рињ­ског, „Ту­жном со­не­ту” Ве­сне Рас­по­по­вић и сти­хо­ви­ма Ми­ла­на Р. До­де­ро­ви­ћа, ко­ји су укле­са­ни на Бран­кин спо­ме­ник на гро­бљу у Спу­жу, те у ту­жба­ли­ци Љу­бо­ми­ра Пе­ро­ва Ото­ви­ћа ,,Мај­ка Ви­да на­ри­че на Бран­ки­ној са­хра­ни”. Бран­ки­на тра­ге­ди­ја нај­бол­ни­је се осје­ћа то­ком слу­ша­ња пје­сме „По­ги­би­ја Бран­ке Ђу­кић” ко­ју пје­ва на­род­ни гу­слар Бо­жи­дар Ђу­кић, а ко­ја је у су­шти­ни Бе­ћи­ро­ви­ће­ва еле­ги­ја – ка­зао је Ђу­кић и ис­та­као да је мра­мор по­при­мио ка­рак­те­ри­сти­ке по­себ­не све­ти­ње.

Пред­сјед­ник Скуп­шти­не оп­шти­не Бе­ра­не Го­ран Ки­ко­вић, ко­ји је и пред­сјед­ник Удру­же­ња по­то­ма­ка и по­што­ва­ла­ца рат­них до­бро­во­ља­ца 1912–1918, ка­зао је да Бран­кин мра­мор оба­ве­зу­је на сје­ћа­ње.

–Био сам та­да ису­ви­ше ма­ли да бих се сје­ћао са­мог чи­на, али сам од­ра­стао уз гу­слар­ску пје­сму Бо­жи­да­ра Бо­жа Ђу­ки­ћа, „Тра­гич­на по­ги­би­ја Бран­ке Ђу­кић” и сје­ћам се да смо то­ком слу­ша­ња те пје­сме сви у по­ро­ди­ци пла­ка­ли као да нам је Бран­ка би­ла нај­ро­ђе­ни­ја. По­ги­ну­ла је та­да јед­на дич­на хе­ро­и­на Ва­со­јев­ка, као што су би­ле све на­ше мај­ке и се­стре то­га, а вјерујем и ово­га вре­ме­на, јер су Ва­со­је­ви­ћи ча­сно срп­ско пле­ме ко­је се бо­ри­ло на овим и мно­гим дру­гим ко­та­ма ди­љем на­ше зе­мље про­тив мно­гих осва­ја­ча и по­ро­бљи­ва­ча. Стра­да­ли смо и од на­ших ком­ши­ја дру­ге вје­ре и на­ци­је са­мо за­то што смо би­ли Ср­би, што по­ка­зу­је и овај мра­мор и број­ни дру­ги ова­кви мра­мо­ри. Бран­ка је оста­ла оли­че­ње жен­ске ча­сти и по­но­са, што нас оба­ве­зу­је да сва­ке го­ди­не на овај дан до­ђе­мо ов­дје и ода­мо јој по­част и за­хвал­ност што је би­ла та­ква, што је то­га да­на би­ла Ко­сов­ка дје­вој­ка – на­гла­сио је Ки­ко­вић.

У наставку преносимо дио текста Погибија Бранке Ђукић са сајта село-велика.ме у којем се објављује шта је записао књижевник Ратко Делетић; епска пјесма о погибији Бранке Ђукић; како је и зашто Бранка убјена и како ју је осветио отац Раде…

Године 1975. Бранка Ђукић из села Метеха код Плава пошла је да е упише у четврти разред гимназије у Пећи. Истог дана се вратила аутобусом на Чакор, и у поподневним сатима кренула преко Јечмишта кући, својима. Изненада испред Бранке стала су два Албанца, препријечили су јој пут. Она их је одгурнула и кренула даље. Један од њих је ухвати за руку. Надјачала је њихову звјерску ћуд свом снагом која је у њој тог тренутка дошла. Пљунула је једног од њих. Силовито се истргла и кренула даље. Када су видјеле звјери да јој не могу ништа, пуцали су у љепоту. Смртно је погођена Бранка. Пала је младост на пропланку ливаде, међ цвјетовима и високим јелама чије су гране прекриле њено лице. Звјери су побјегле. Остала је чиста младост на трави. Ноћ је брзо пала. Црна ноћ. Наредног дана, у цик зоре, тим истим путем од Метеха према Чакору кренуо је њен отац Раде и на путу наишао на мртву Бранку.

Није вјеровао да је то његова Бранка. Стао је као бор погођен од грома наспрам мртвог тијела свога ђетета. Туга је прекрила гору и планину Чакор. Узео је своје дијете у наручје, преко његових руку цијелдила се крв, правила црвене цвјетове на трави. Тако у наручју Раде Ђукић је своју Бранку донио кући. Плакало је небо над планином. Туга је прекрила његов дом и завичај а њену младост прекрила је трава. Имала је 18 година. Одбранила је своју част. Нијесу јој додирнули тијело само су је у својој немоћи звјерски убили. На Чакору је њена крв процвјетала и данас расту црвени цвјетови, расте смиље и ковиље.

Није прошло много времена злочинци су ухваћени. Када је у Бијелом Пољу заказано суђење, и када је требало да се донесе коначна пресуда Раде Ђукић, отац Бранкин ријешио да смрша како би између костију ребара успио да смјести пиштољ. То му је и пошло за руком. Ушао је са пиштољем у судницу непримијећен, ћутао. Када је требало да се донесе коначна пресуда двојици Албанаца, и када је адвокат једнога оптуженог тражио ослобађајућу пресуду, тада је Раде Ђукић пошао према убици и муњевито тргао револвер и пуцао. Није сачекао пресуду. Пресудио је злочинцима. Касније је рекао: „Другачије нијесам могао”. Био је у затвору. Писане су петиције од народа из цијеле бивше Југославије да се пусти јер није крив. Бранили су га бесплатно многи угледни адвокати, међу којима и Вељко Губерина и Милан Вујин. Суд је пресудио. Раде је добио осам година затвора. Казна је касније смањена на пет а након помиловања на три године…