СРПСКА НОВОВЕКОВНА ДИПЛОМАТИЈА КАО ИЗДАЈА ВЕРЕ
(Пацифизам као ратна техника – део други)
Однос Ватикан-Срби увек је био врућа тема, од самог почетка немањићке државе, па и раније. Ако се упитамо шта је то што Ватикан највише воли код Срба, одговор је прилично лак: Ватикан највише воли српску дипломатију. Српска дипломатија, она нововековна, представља за Ватикан дилетантизам, неспретно и ограничено бављење Срба дисциплином коју истовремено не разумеју, а верују да су у томе успешни.
Морамо да кажемо да је савремена српска дипломатија неупоредиво слабија у односу на ону средњевековну. Може се рећи да је успех у средњевековној дипломатији зависио од тога колико владајући слој у Србији разуме своју веру православну и колико разуме заблуде и лукавства јереси суседних народа. Потребно је познавати вредност онога што се брани. Позната је чињеница да је владајући слој средњевековне Србије од светог Стефана Немање и Немањића све до Ђурђа Бранковића и његових наследника био истински побожан и разумео лукавства дипломатије и западних римокатоличких и источних мухамеданских владара. Отуда успеси српске средњевековне дипломатије. Отуда и опстанак војнички непостојеће државе Срба толико година после Косовског боја.
За разлику од средњевековне дипломатије, нововековна је пречесто представљала високопарни дилетантизам. Отуда изрека да Срби побеђују у ратовима а губе за дипломатским столом. Колико је владајући слој Срба отпадао од Бога, и престао да познаје веру православну, у тој мери је и губио на дипломатском бојишту. Ово је утолико трагичније што је прост народ у ратовима проливао крв и своју и туђу, ту највреднију течност, а онда би неки дилетант, седећи у удобној фотељи, све добијено на бојном пољу изгубио као у игри карата.
Постоји једна, готово невероватна прича, да се нешто такво и буквално десило. Познато је да је територија Социјалистичке Аутономне Покрајине Косова током комунизма увећана за територију око градића Лепосавић и око језера Газиводе. Зашто би неко увећавао једну покрајину у којој доминантну улогу играју комунисти Албанци, људи који су се некад притајено, а некад отворено, борили за отцепљење од Србије? Анегдота (истинита или измишљена) каже да јеДража Марковић, ондашњи српско-комунистички политичар и стриц госпође-другарице Мире Марковић, овај део територије изгубио, веровали или не, на картама. Да ли је ово истинито или је само прича Косоваца не улазимо у испитивање. Али, ова прича може бити парадигма, објашњење односа српских, или можда је боље под наводнике – „српских“, дипломата и политичара према своме народу и отаџбини. Ако би се правио лого, заштитни знак, „српских“ дипломата 20-21. века, требало би насликати на њему неког полупијаног самозаљубљеног и гордог човечуљка за говорницом. Изјава једног таквог политичара-дипломате, пре неког времена, да се он «не бори за Царство Небеско, већ за царство земаљско», довољан је доказ колико је оболела српска владајућа каста. У прилици смо да ову касту, која би требала да буде имунитетни систем једног друштва, упоредимо са вирусом који разара то друштво. Србија без Царства Небеског једна је велика нула, као што је и српски дипломата без духовне перспективе, исто таква нула.
Ипак, није само реч о политичарима-дипломатама, већ и о новој појави црквених људи-набеђених дипломата. Кажемо «набеђених дипломата», јер се хватање у коло које не знаш да играш, нити ти је ту место, не може другачије назвати. Бити дипломата, може и човек који је део јерархије Православне Цркве, али само ако познаје духовне законитости онако како је то познавао свети Сава, ако има оданост Јеванђељу онолико колико је то имао свети Николај Жички. Ако тога нема, биће исмејан као онај који је кренуо «са војском од десет хиљада на војску од двадесет хиљада» (упореди Лука 14:32).
Генерација Срба 21. века доживела је да се са њеним духовним вођством исмевају данашњи глобалисти и империјалисти. «Патријарх српски пали свећице у синагоги», «Патријарх српски учествује у римокатоличким литијама», «Патријарх српски присутствовао отварању медресе у Београду», «епископ Иринеј (Буловић) се хвали како га папа (јеретички предстојатељ) доживљава за истинског епископа, па му додељује кардиналски прстен», «епископ херцеговачки постао бискуп».
Све ово су вести које ми православни свакодневно доживљавамо, покривајући лице своје од срамоте. Све ово су вести на које реагујемо са све већом отупелошћу, јер је то нешто што нам се догађа из дана у дан. Стално понављање истога ствара отупелост. Све ово су вести које јерархија, која је дубоко загазила у овакву уравниловку између јереси, јудејства, паганства, објашњава дипломатијом. Да, можда ово и јесте дипломатија, али она дилетантска, погубна, која ће довести до распуђивања стада православног. Савест православна је угушена и народ православни је постао сентиментални голуб који са осмехом лети у соколову замку. Господ је у Јеванђељу рекао: Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови (Мат.10:16). Изгледа да је неко пореметио у свом схватању ток речи у овој реченици па је чита овако: «Будите безазлени као змије и мудри као голубови!»
Oво су поступци који потврђују став да су њихови учесници одбацили ексклузивност православне вере у односу на разне религије. По овим учесницима, Православље више није једина истина, већ дипломатски дукат за поткусуривање. Зарад (лицемерно) добрих односа, под ноге је бачен идеал. Народу православном одузето је право на идеале, он је постао маса меса у воденици смрти који се зове глобално и глобалистичко друштво. Господ је рекао: «Не робујте свету и томе што је у свету», али Га нисмо послушали. «Православне» дипломате имају једну и исту религију са јеврејима, римокатолицима, муслиманима и протестантима. Та нова религија, глобализам, заснива се на релативизму. «Ништа није вечно», «све је релативно»… То је одговор који глобалисти одговарају на оно старо Пилатово питање: «Шта је истина?» Православни Христос стављен је у исту раван са римокатоличким папом, протестантским Лутером, муслиманским Мухамедом… Православне «дипломате» су продали «драгоцено зрно бисера», Веру православну, ради мало похвала од палога света, похвала од оних из Ватикана, Брисела и Вашингтона чији трагови «миришу» нечовештвом. Својим попуштањем, између свога и других народа нису створили мир него конфузију. Плашимо се да им ова дипломатска игра са Јеванђељем не врати као један бумеранг, као што се синовима Скеве Јудејца вратило пошто су се на сличан начин играли «ватром» (упореди Дела апостолска 19,13-17).
Вратимо се још једном у године Првог светског рата, када су папе Пије 10. и његов наследник од 1914. Бенедикт 15. благосиљали свог мезимца, римокатоличку царевину Аустроугарску у рату са маленом Србијом. Постоје јасни докази да је Ватикан, кријући се попут вука у јагњећој пацифистичкој кожи, био врли савезник Немачке и Аустроугарске у рату са Антантом. О томе смо писали у првом наставку. Ватикан је поред тога имао два нивоа свога деловања: Први ниво је јавни наступ који се приказује као непристрасност, и други ниво који обухвата тајне операције и сплетке где се огледају ватикански истински циљеви.
Ако погледамо папске енциклике, и јавна саопштења која кипте од «хуманости», тек ћемо негде-негде пронаћи назнаке ватиканске пристрасности. Ако испитамо контекст, момент када је дата одређена порука тада ће нам бити мало јасније ватиканске прозелитске намере. Али, праву природу и острашћену бескрупулозност ћемо открити тек када прочитамо тајне поруке и депеше које су ухваћене од стране непријатеља Ватикана. Године 1914-18. италијански министар иностраних послова Сидни Сонино био је тај чија је тајна служба отварала ватиканску пошту и прикупљала податке о ватиканским намерама. Огорчен поквареношћу папе и његове блиске околине Сонино се показао као највећи противник учешћа папе на послератној мировној конференцији.Још 1915. је италијанска дипломатија издејствовала тајни споразум са Антантом,Лондонски пакт, по чијем 15. члану папи и Ватикану «не само да неће бити допуштено да учествује у раду конференције мира, већ да им неће бити дозвољено да раде за мир уопште» (историчар Живојиновић). Папа Сонину није остао дужан, већ је користио сваки могући повод и начин да дејствује да се Сонино уклони из италијанске политике. На срећу, откривена ватиканска коресподенција код Сонина учинила је да светска историјска наука зна много више о папи Бенедикту 15., лажном миротворцу, и објективни историчари су на основу ових података могли оценити да је Бенедикт 15. био искрени савезник немачког милитаризма и острашћени заштитник Аустроугарске.
Срби к’о Срби, они су са папом искали дипломатске односе. Српски дипломата, наречен да постане амбасадор у Ватикану, упорно је чекао пред вратима ове тоталитарне и недемократске државе-«цркве», и … наравно, није ни дочекао то своје именовање. Михаило Гавриловић није прихваћен од стране Ватикана за амбасадора, већ само за «званичног представника». Јасна порука о «добронамерности» Ватикана. Уствари, Ватикан је имао два става према Србији у току Првог светског рата: У почетку је желео њен потпун нестанак, а онда, пошто таква «молитва Небесима» целибатних ватиканских момака није била реално остварива, кренуло се на план Б: Од Србије је требало одузети део територије, а осталу умањену српску државу која би се састојала од територије проширеног Београдског Пашалука и Црне Горе требало је укључити у аустро-немачку финансијску унију. Србија и Ц. Гора биле би уједињене у јединствену државу, од које би један отцепљени део био припојен Босни и Херцеговини, тј. Аустроугарској. Аустро-немачки савез предвидео је да ће Србија «на силу бити прикључена у економску групу која се економском апсорпцијом осталих земаља централне Европе, формирала око две царевине» (архив француског МИП-а) . Ух, што ово личи на данашњу Европску Унију!
Практично, ово друго решење значи да су Срби западно од Дрине под окупацијом Германа, а они источно од Дрине под протекторатом Германа. Шта је разлика између протектората и окупације? Вероватно би протекторат био нешто слободнији простор за живот православних, као што они у Бања Луци и Требињу који су под протекторатом НАТО-пакта живе нешто слободније од оних у Грачаници и Косовској Митровици који су под окупацијом истог пакта. Али, у суштини, само недостаје мало «добре воље» ономе ко протекторат врши, па да се тај протекторат претвори у окупацију. Аустроугарска је 1878. добила на покровитељство (протекторат) Босну и Херцеговину, али јој се 1908. године тако прохтело, те је Босну и Херцеговину анектирала, тј. окупирала.
Замислимо да једне године у Србији – протекторату аустро-немачког савеза оману краве, па почну да дају млеко са повећаним процентом афлатоксина. Тада се диже «праведни гнев» аустро-немачког савеза, обзнањује се да је Србија неспособна да управља собом и протекторат постаје окупација. Врло једноставан посао.
То што је Ватикан тражио да се од Србије један део отцепи и тиме части Аустроугарска, тек је доказ о «добронамерности» Ватикана према Србима. Један од главних ватиканских мешетара, кардинал Маркети-Селвађани крајем новембра 1916. у Берну износи предлог немачком амбасадору Рамбергу да се од Србије захтевају територијалне и друге концесије и гарантије. Да ли су то Ватикан и Аустроугарска мислили на Мачву где је највећи број цркава страдао, највише српских сестара и мајки обешчашћено, највише Срба обешено, у иживљавању највише српских носева исечено, што је све забележио искрени пријатељ Срба др. Арчибалд Рајс који ће овоземаљски живот свој завршити као православни хришћанин. У поређењу са српским пописом из 1910. године, у јулу 1916. године, кад су окупационе власти извршиле попис, у Шабачком округу, на пример, било је мање 76.706 становника (32,7 одсто), при чему је мушкараца било мање за 57.968 (47,6 одсто), а жена мање за 18.738 или преко 15,7 одсто (Васа Казимировић).
„Знатне територије Србије„, каже историчар Ђорђе Кнежевић, „пре свега Мачва и Шабац, морале су ући у састав Аустроугарске. У анектираним областима, остатак, који не буде страдао у налету трупа, требало је да буде расељен, а ту досељени Немци и други. Када се све ово зна, не изненађују масовни злочини…
Наравно, целој геноцидној акцији у Мачви, непосредно су претходили позиви римокатоличких бискупа и свештеника аустроугарским војницима да се са Србима поступа жестоко. Загребачки бискуп Бауер: «мира не може бити са душманином». У Реметама је Бауер позвао Хрвате да буду «осветници за оно што се догодило у Сарајеву» (Католички Лист, Загреб 1914.); Сарајевски бискуп Шарић позвао Бога за осветника да суди «гадној звјери и гујама» (тј. Србима); Бискуп Јеглич је тврдио да је тренутак за обрачун са Србијом био најпогоднији (Јегличев дневник)…
Али, српске дипломате, дају овом тексту трагикомичан окус. Они су као «добрице», у свему видели добронамерног папу и Ватикан. Почетком марта 1918. Бакотић, ерудита, Србин римокатолик, делегат при «Св. Столици», писао је да су «наши односи са Ватиканом досад били добри»… да се «налазимо у сретном положају да само наставимо онако како смо започели» (Бакотић Пашићу, Политичко оделење ССИП). Изгледа да је Бакотићу било потребно баш мало за срећу. Др Михаило Гавриловић, искусни дипломата и познати историчар, који је цели рат провео у Ватикану, тврдио је у пролеће 1918. да «Ватикан није против нас», и да је са симпатијама гледао на југословенско уједињење против кога се неће борити (Дневник Јована Јовановића). Истовремено док је Гавриловић слао овакав дилетантски извештај, Ватикан је потезао све могуће везе и везице да би спречио улазак Хрвата и Словенаца, као и БиХ, у заједничку државу са Србима. У Америци, којој је уласком у рат 1917. изузетно порастао ауторитет, тим поводом је послат монсињор Ћерети, једини расположиви англофон, под лажним изговором неке прославе, а уствари у мисији спашавања Аустроугарске од пропасти. Немачки нунције Паћели је САД назвао «једина сламка спаса». После пораза Аустроугарске и Немачке, Ватикан је уз незаобилазно додворавање, све карте положио на председника Вилсона и САД. Истовремено, државни секретар Гаспари и папа Бенедикт 15. глумили су пред Србима добронамерност. Све у свему, Ватикан је међу последњим земљама признао омражену Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, док је први са Немачком признао независну Туђманову Хрватску. Ово све јасно говори о симпатијама Ватикана.
Гавриловић и Бакотић нису били глупи, обојица су задужили нашу науку изузетно вредним научним делима. Не верујемо ни да су били издајници. Они се у односу на српске политичаре 21. века могу назвати докторима патриотизма. Једноставно, нису били дорасли задатку дипломатије са Ватиканом.
Част изузецима!
На крају, као утеху, поменимо само, и једног «дипломату» који се још тада издвајао својим правим схватањем ватиканских намера. Ради се о св. Николају Жичком, који је током овог рата водио информативни рат на западу, приказујући праву слику догађаја у Србији. Он је на основу понашања енглеских и француских бискупа правилно закључио да су «католици противни, по упутству из Ватикана, нашем уједињењу». Лорд Чемберлен се сложио са њим, говорећи: «Ватикан (је) свуда умешан, па се бојим за ту вашу ствар» (Дневник Јована Јовановића). Овај српски јерарх против кога се често подизала бура у југословенској политици, па чак покушан и атентат, који је раван у познавању дипломатије св. Петру Цетињском, касније је одиграо и одлучујућу улогу у обарању југословенског конкордата са Ватиканом.
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
