Цензурисано: Само снајпер Србију спашава – Марко Ковачевић

Мало си украо, бићеш мало кажњен; пуно си украо бићеш пуно кажњен; издао си државу, бићеш стрељан. У Србији је супротно: издао си државу, бићеш њен вођа!

Нишан-1024x576

Ковачевићев текст нико није смео да објави у целости. Ја га објављујем, објавите и поделите и ви:

Заиста сам планирао да напишем један оптимистичан и надахњујући текст. Отприлике би почињао овако: „Баш пре неколико дана, на једној сеоској слави моја деца са другарима безуспешно покушавају да заузму места на великој вртешци – рингишпилу. Четворо их је са уредно купљеним картама, али никако не могу да дођу до слободног места. У хаотичној гужви која настаје при сваком заустављању, увек неки безобразнији и јачи одгурају ову нашу лепо васпитану децу и она остану са стране тужно гледајући како се неко забавља док они стоје у прашини. На тој вртешци је слободно могао стајати натпис: „Србија“. Живот је на овим просторима одавно суров и без правде. Гребатори и лактароши покупише сва места за себе, а културни свет остаде кратких рукава. Не би то било тако фрустрирајуће, када би постојала нека средина, неко међустање којим би се задовољили сви они „нормални“ који немају амбиција да буду први и да због тога газе преко других. Али те средине нема.  Или си у облацима или у блату.  То смо искусили сви, а и деца нам веома рано постају свесна у каквом свету живе. Занимљиво ми је било посматрати шта су они, вођени инстинктом и неким унутрашњим поривом урадили у датој ситуацији. Они су се организовали! Ујединили су се. Направили су план. Пример је баналан, али је веома поучан. Сво четворо су се усредсредили да заузму једно једино место тако што ће неки затварати бочне прилазе а други опет чврсто држати ланац столице, док се само један од њих попне и провоза. Тај је по завршетку вожње исту столицу морао сачувати и предати следећем и тако редом док се сви нису провозали. Организовали су се уз један важан предуслов – победили су своју себичност, нестрпљивост и подредили деловање добробити заједнице знајући да ће када и на њих дође ред и они сами имати користи од тога. Ето решења. Само усмерени, организовани, уједињени сви ми ипак имамо шансу да на културан начин победимо хорду гребатора која нам је окупирала државу и све њене институције закључно са школом, но претходно је потребно неке своје лоше особине исећи. Деца су то веома брзо схватила.“

Планирао сам да тако пишем, али сива стварност ме демантовала. Погледао сам око себе и видео да звучим као неки занесени идеалиста, романтични утописта и да је реално стање ствари далеко од мојих описа. Око нас више није „плима баналности што наш свет запљускује“. Не! Око нас је поплава канализације, потоп од жучи. Ови што заузеше наша места нису само јачи и већи, они су још и наоружани и не само то, још су у разним родбинско-земљачко-страначким везама са органима реда и чак са самим судијама. Колико год да се „нас“ малих организује и уједини, у таквом односу, на жалост немамо реалне снаге да им се супротставимо. Поједоше нам Србију као скакавци, као куга, као помор. Реч коју најчешће користимо да би дефинисали „њих“ јесте – политичари. Ипак тај термин није потпуно исправан. Говорим о људима, са свих идеолошких страна, из разних странака (редовно их и мењају) и са различитим географским пореклом које све повезује једна особина – они немају никакву меру нити било какву границу у остваривању свог циља, стећи богатства и моћи што више и што брже. Најлакше и најбрже је постати део власти и из јавног власништва, на већ уходане и свима познате начине новац, цела предузећа, некретнине или природна богатства отети и окупирати као своје лично. Како год ми то називали: корупција, злоупотреба службеног положаја или организовани криминал, свеједно је, сви знамо како то иде. Они који су из математике имали двојке савршено су научили само једну лекцију – проценат! „Који је ту мој део?“ је чаробна реченица. Знати дати мито и примити мито, данас је најпожељнија вештина у српском друштву  и једина довољна  способност за успех. То је постало толико очигледно и свима јасно да више нема потребе описивати, може се једноставно узети као аксиом у даљем размишљању.

Апатија и безнађе у Србији су већ превазиђена стања, пошто је за њих потребно да човек ипак нешто слободно мисли и осећа. Онај део народа који није имао могућност да напусти земљу трбухом за крухом, већ улази у неко клиничко стање локалне, а неки и тоталне анестезије. Вештачким путем нам се одсеца осећај бола и даје нека бедна инфузија, тек толико да се водимо као живи, а при томе се прави узроци патње уопште не решавају. Народ, посматрајући политичку сцену нема више чему да се нада. Немамо шта да чекамо па да нам буде боље. Све опције, све варијанте, све странке су се показале као део једне хоботнице што исисава живот из Србије.

Мени лично никада није падало на памет да се борим за освајање власти. Ја сам обичан човек. Када би сви желели моћ, настао би општи  хаос. Ја само желим правду, желим праведан систем. За неком врстом моћи бих можда посегао само да бих заштитио своју децу од угрожавања њихових права, не ради користољубља. Најкраће речено: желим да ми деца расту у једном систему у којем постоји основна, за слободан живот потребна, правда.

Важно је разумети разлику између личног спасења кроз појединачни подвиг, спасења народа кроз подвиг веће заједнице и оно о чему директно желим да говорим, очувања државе као једне ипак овоземаљске творевине. Из првог се прелази на друго из другог у треће, у то нема сумње. Кораке не би требало прескакати осим у ванредним ситуацијама. Али баш сада је једна таква ситуација. Једноставно нема више времена да човек буде културан и фин. Није нам вода дошла до грла. Говна нам већ у нос улазе. Број оних који само размишљају о добробити Србије, оних који воле своју земљу и који су спремни да за њу нешто учине је, у односу на публику разним ријалитијима (мрзим ту грозну реч) или гласачима једине дозвољене опције (ако вам је посао мио), на нивоу статистичке грешке. Нема ту више много простора за чекање, само за конкретну акцију.  Какву акцију? Добро организовану, смишљену и што је најважније ефектну. Шта може бити ефектно данас у Србији подељеној на гладне и на бахате? Шта може оне који се „Бога не боје и људи не стиде“, како то неправедног судију лепо описује Јеванђеље,  натерати да престану са отимачином, крађом и грабљењем свега онога што припада држави? Да ли ако им неко упорно досађује својим праведним захтевом, као она несрећна удовица? Па они управо уживају у томе, то их чини још више задовољнима собом и још више бахатим. То овог пута не помаже. Систем кажњавања оних који, условно речено – краду, чини кичму и услов постојања сваке државе. Правосуђе. Једноставним речима: мало си украо, бићеш мало кажњен; пуно си украо бићеш пуно кажњен; издао си државни интерес, бићеш стрељан. Другачије не може. У Србији је ситуација дијаметрално супротна: мало си украо бићеш мало награђен; пуно си украо бићеш пуно награђен; издао си државу, бићеш њен вођа! Ако не постоји систем који спречава злоупотребе, уз проверен недостатак савести (страха од Бога) и елементарне културе (стида од људи) распад државе је неминован.

Како мала група људи, заљубљених у своју отаџбину може вратити праведни систем у једно гњило, гнојаво, труло друштво? Једино одсецањем његових гангреном захваћених делова! Другог пута нема. Чега се боје они који поседују целу државу, са свим њеним службама безбедности и правосуђа? Данас ничега. Не постоји апсолутно ништа што ће човека који има прилику да се преко ноћи, на штету заједнице неправедно обогати, спречити да то и уради.

Али, ако би неко можда узео оружје у руке и угрозио њихову безбедност, њихове животе. Онда би се бојали. Онда би било ефекта.

Модерно је данас оснивати владе у сенци. Нама треба судство у сенци! И то судство заједно са установама за кажњавање, не лопова као лопова, већ лопова у власти као противника постојања наше државе. Наглашавам НАШЕ ДРЖАВЕ СРБИЈЕ. Када би само неколико њих добило метак, веома брзо би се страх раширио, а управо страх би чинио ту тренутно непостојећу границу за незасити лоповлук.

Будите искрени, да ли вам срце игра при помисли да ће се једног дана појавити неко, ко ће сваком ко је оштетио државу Србију вратити метком? Не мора у чело. Не. Нека буде у десну руку. Ипак смо ми хришћани. Радујете ли се помисли да ће свако ко има било какву власт и јавну функцију, добро размислити и загледати се у ту своју руку пре него што њоме потпише нешто на штету државе, био то намештени тендер за кошење јавних површина у Малом мокром лугу, или споразум о предавању своје покрајине окупаторима? Тек оног тренутка када „они“ буду свесни да нема недодирљивих и да ће свакога стићи казна, српско друштво ће моћи почети свој опоравак и развој.

Srbske vojvode u staroj Srbiji i Makedoniji

Уџбеници историје и књижевности су нам пуни оних јунака који су узели оружје да бране државу, оних који су били сигурни да је њихов суд исправан и да добро чине своме народу, да времена за моралисање више нема и да треба активно деловати за спас народа и државе по цену жртве сопственог живота. О томе ја говорим, не о анархији и тероризму. Постојање такве једне оружане организације би наравно било само привремено али ипак потребно. Као један, од више могућих примера, наводим српске комите који су пред Први светски рат деловали на још неослобођеним територијама јужне Србије. Прави родољуби су своје оружје користили у борби против непријатеља на суров начин, али су били верни краљу и отаџбини и савршено добро знали када престаје потреба за њиховим акцијама – онда када се под освештаном круном учврсти родољубива државна власт. Припрема данашње Србије за ослобођење од злотвора са српским именима и презименима се, нажалост  не може извести без крви.  Сигуран сам да један врсни снајпериста вођен љубављу према својој отаџбини, уз добру логистичку подршку може променити црну судбину Србије.

Марко Ковачевић


Извор: Андреј Фајгељ