О ИСПОВЕСТИ

Преиспитај, брате, своје расуђивање у односу на безмерно доброчинство које ти чини Владика Христос тајном покајања и исповести, тајном изливеном из животочног крвног врела, из рана из којих се пролила крв премилога Исуса, из врела толико спасоносног, колико су спасоносне и вене које кроз које је та крв текла, толико драгоценог, колико је драгоцена крв јединога Бога. О том врелу је пророк Јоил рекао: Изаћи ће извор из дома Господњег и натопиће долину Ситим (Јоил 3,18). А ако помислиш колико је мало вероватно да буде опроштена увреда коју би обичан и безначајан човек нанео неком великашу високог рода, онда свакако мораш да се задивиш превеликој доброти и љубави Божијој према духовницима јер могу да праштају небројене увреде и ниподаштавања које грешници наносе Божијем величанству, премда свака од тих увреда садржи читав бездан злобе. То је, разуме се, изузетан благодатни дар, јер је праштање грехова искључиво право и својство јединога Бога, као што су говорили књижевници: Ко може опраштати грехе осим једнога Бога? (Мк 2,7).

Преиспитај, љубљени брате, добит и корист коју примаш светом Исповешћу. Јер је међу данашњим хришћанима изузетно честа појава да се много пута исповедају, а потом поново падају у толике грехе. Ми, међутим, кроз тајну покајања, али само уколико имамо добро настројење и уколико смо добро припремљени, примамо не само освећујућу и очишћујућу благодат, која је особита последица исповести, него примамо и делатну благодат и силу, као и помоћ да победимо и уништимо оне грехе које смо исповедили са истинским болом и скрушавањем свога срца. Отуда, ако хришћани не добијају никакву корист од тајне покајања, то је стога што им недостаје одговарајуће настројење и припрема. А тај недостатак потиче или од самог исповедања греха, или од исповедника, или пак од онога који се исповеда.

Преиспитај своје исповести. Преиспитај да ли су мањкаве, односно, да ли можда, због сопствене преступничке равнодушности и ниподаштавања остављаш неке грехе неисповеђеним, а то се лако може десити: а) или са оним гресима који настају пристајањем на помисли и саглашавањем са њима, које ти, како какав безумник, не рачунаш у грехе и не помишљајући да, као што вели Соломон, „развратне помисли одвајају од Бога“ (Прем.Солом. 1,3), или пак са оним гресима који су започети али нису завршени, што обично многи чине из незнања, па их не исповедају, као да их и нема, а можда си баш ти један од таквих. б) Може још лакше да се деси са оним гресима који се називају „гресима нечињења“, то јест када неко не чини добро које може, или је обавезан да чини сагласно своме позиву, или када дозволи да други учине зло које је могао да спречи. Преко свега овога многи, као да су без памети, олако прелазе, а не знају да ће и о томе у дан Суда полагати рачун, што се лепо види у јеванђелској причи о талантима из примера оног лењог слуге који је закопао талант у земљу и није га умножио, а исто тако и из примера у причи о мудрим и лудим девојкама, као и из речи Господњих упућеним онима грешницима који у време Суда стоје са леве стране (Мт 25, 41-46), који су могли да учине добро, а нису.

Преиспитај и то колико се стараш да нађеш доброг духовника. Има ли веће бриге од потребе да нађеш доброг путовођу за тако опасно путовање на које си кренуо, за путовање на небеса? Има ли веће потребе него да нађеш искусног лекара да те излечи од тако смртносне болести као што је грех? Размисли сада, драги мој, у каквој се опасности налазиш, ако не само да не тражиш подобног и достојног духовника да те ваљано путоводи до твога спасења и правилно исцели од страсти и греха, него избегаваш оног који се стара да исцели твоје страсти и дражи ти је неки који те не прекорева, не разобличава и не одређује ти епитимије. То је знак да ти уствари нећеш да те неко путоводи на небеса, него у ад, да нећеш да се исцелиш, него хоћеш да останеш неисцељен, или боље речено, ти у ствари нећеш да се спасеш, као и они што неће да приме науке, тврђе им је лице од камена, неће да се обрате (Јер 5,3).

Преиспитај своје грешке које могу да доведу у питање добар исход исповести. Преиспитај да ли, можда, у свом срцу немаш онај истински бол због својих грехова и одлучно настројење да више не грешиш, јер тај бол и такво настројење су суштински чиниоци покајања, па треба топлом молитвом да их иштеш од Господа, јер су то Његови благодатни дарови. Он ће ти их подарити, ако ти заиста мислиш да се својим гресима огрешујеш о безмерно величанство Божије, јер Га жалостиш ниподаштавајући и кршећи Његов закон, ако размишљаш о свем оном преобиљу доброчинстава која ти је Бог учинио и о томе да си се ти према Њему понео као незахвалник. Јер таква размишљања ће у твоме срцу изазвати савршено скрушење (а оно се углавном састоји у јаком и савршеном болу који осећаш у души, али не зато што си се својим гресима лишио раја, јер тако не мисли син него најамник, нити зато што си захваљујући скрушењу избегао пакао, јер тако не мисли син него слуга, него зато што осећаш истинску жалост и бол што си, сагрешивши, ражалостио Бога, јер тако мисли истински син Божији), као што Манасија није осећао скрушење и жалост због оних невоља које су њему донели његови греси, него је осећао бол и жалост због тога што је разгневио и ражалостио Бога, огрешивши се тако о Њега, па стога у својој молитви каже: „Олакшања немам… јер гнев Твој изазвах и злодело учиних пред Тобом и поставих гнусобе и умножих оскрнављења“. Или, можда, када се припремаш за исповест, у свом срцу само осећаш бол мислећи на зло које си чинећи грех нанео својој души, јер си изгубио вечно рајско наслађивање, а задобио небројене вечне адске муке које те чекају уколико се од свег срца не покајеш и не исправиш. Преиспитај још добро и одлуку коју си донео да се исправиш: да ли је она чврста, јака, неодступна и делатна, или је пак безвољна, неделатна и несигурна. Да ли себи одлучно говориш: „Чврсто сам решио да се покајем и да више не чиним сагрешења“. Преиспитај, напослетку, да ли, којим случајем, ипак још ниси престао свим својим силама да избегаваш све поводе, све личности, све прилике, места, начине и опасности које могу да те наведу да поново паднеш у грех. Јер ако је тако, онда знај да твоје покајање није савршено, и плашим се да су ти, у том случају, греси остали неопроштени и да ћеш, ако умреш у таквом, или сличном духовном стању, допасти вечних мука. Јер овако вели Господ епископу Цркве у Лаодикији: Пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Отк 3,16). Преиспитај, брате, шта чиниш након исповести: а) да ли благодариш Богу што ти је тако лако подарио исцелење твојих грехова, исцељење које је Господ тако безмерно тешко и скупо за тебе искупио; б) да ли се спремаш, да се у потпуности, до танчина и са поштовањем придржаваш духовног правила које ти је духовник одредио и да уз њега додаш и друга дела којима би својој савести пружио пуно задовољење; в) да ли готово свакога дана обнављаш већ донету одлуку да се исправиш и да више не грешиш и да ли том приликом сваки пут изнова тражиш од Бога благодат да ту одлуку одржиш неизмењивом, говорећи заједно са Давидом: Заклех се и одлучих да чувам судове правде Твоје (Пс 118, 106).

Сасвим на крају још преиспитај какво је твоје настројење да често одлазиш у пресвету купељ исповести, јер треба да одлучиш да одлазиш своме духовнику пре но што западнеш у некакав беспоредак или грех, јер при сваком исповедању и сусрету са духовником примаш нову благодат од Бога, а тиме и нову снагу да се до савршенства исправиш и заштитиш од сваког греха. Ако не поступиш тако, онда бар, ако си на своју несрећу опет пао у грех, што пре похитај на исповест. Јер ко би икада био вољан да пристане да макар једну ноћ спава са мртвацем који је већ почео да заудара? Како онда имаш срца да будеш са својом мртвом и усмрђеном душом толико дана, ноћи и месеци, а да не похиташ што је могуће пре своме духовнику да је скрушеном исповешћу оживиш? Ах, брате, ако си свестан да сваког часа може да те снађе смрт, како имш срца да и један једини часак будеш неисповеђен и неисправљен? Зар имаш срца да се налазиш у опасности да будеш осуђен на ад, да стојиш тако на самом рубу провалије вечног погубљења? Да је само један човек напрасно умро не исповедивши се, такав случај би увек морао да те плаши и да те нагони да се исправиш, а камоли то што толики људи често умиру неисправљени, па у једном једином тренутку падају у бездан! Како се онда не плашиш да би и тебе то исто могло да задеси? Зато, брате, не одгађај, не одлажи ни толико да себи кажеш: „Сутра ћу ићи да се исповедим“. Не! Данас иди, јер не знаш шта може сутра да искрсне: Не хвали се сутрашњим даном, јер не знаш шта ће дан донети (Прич 21, 1).

Преузето из књиге „Духовне вежбе„, Св. Никодим Светогорац

Извор: https://pravoslavljepzv.wordpress.com/2015/03/24/nikodim-agiorit-6/