Црква се суочава са два проблема: са једне стране, ту јесатански изум – екуменизам, а са друге стране је душегубни фанатизам, који врло могуће може довести до застрашујуће хуле и јереси и помрачења истине. Плашимо се и бежимо и од једног и од другог. Не смемо скретати ни лево ни десно. Ходимо средњим и „царским“ путем, који је пут чистог православља које зна када да се заштитити акривијом, а такође зна да се и икономија не забрањује.
МЕСТО УВОДА – О ФАЛСИФИКАТУ ОЦА ПЕТРА ДРАГОЈЛОВИЋА
Имајући пред собом текст оца Епифанија из књиге „Две крајности: Екуменизам и зилотство“, не можемо а да не споменемо да је овај савремени богослов наше Цркве био превише злоупотребљаван од стране оних који су преводили делове његове књиге на српски језик. Отац Епифаније је светоотачки изобличио стварање расколничких, тзв. старокалендарских групација, и преводиоци на српски језик, који потичу пре свега из средина заражених јересју екуменизма, користили су делове текста који се односе на изобличење раскола и заблуда грчких старокалендараца. Други део његовог богословског огледа они су свесно или несвесно пренебрегли. Кад кажемо „несвесно“, мислимо на оно што је то учињено на порталу манастира Лепавине, где је писмо оцу Никодиму осакаћено, а само прва половина његова је објављена; када кажемо „свесно“, мислимо на осакаћени превод писма оца Епифанија једном другом монаху, оцу Теодориту, које је узето из исте књиге. Ову другу кривотворину је учинио отац Петар Драгојловић из Митрополије црногорске који је превео писмо оцу Теодориту без важних делова који нису одговарали његовој богословској концепцији.
Осим изобличења расколничког старокалендарства у Грчкој, у истој књизи отац Епифаније Теодоропулос изобличава „сатански изум- екуменизам“, како то стоји у енглеском преводу његовог дела, или у руском „покретани ђаволом – екуменизам“. Зашто наши преводиоци једну опасност за Цркву која је покретана ђаволом, сматрају незанимљивoм за превођење? Труд оца Петра био би хвале вредан да се бавио свим главним питањима којима се бавио и о. Епифаније. Дакле:
-старокалендарским расколом
-екуменистичком јересју
-могућношћу употребе 15. канона Цариградског двократног сабора којим се престаје са помињањем архијереја који је упао у јерес.
Нажалост, о. Петар се у свом преводу бавио само трећином проблема, тј. само старокалендарским расколом. Можда се његово резоновање види у следећим речима којима оправдава непревођење читавог писма:
-Други делови овог писма, који се баве календарским и неким другим питањима, нису од толиког значаја у нашој црквеној данашњици, те смо их само негде и узгред поменули.
Претенциозност избора превођених делова и разлог зашто је он изабрао то што је изабрао откривају нам тек његове „фусноте“ које су дугачке скоро толико колико и сам превод. Отац Петар је желео овим преводом да опонира владици Артемију, али је очигледно својим избором из дела оца Епифанија упао у сопствену замку, постао сличан секташима који ваде једну идеју из Светог Писма, извлаче је из контекста, преформулишу или релативизују значај, да би неку своју фикс-идеју спровели у дело. Са друге стране имамо и недавни интервју владике Артемија где он износи ставове, малтене идентичне са ставовима оца Епифанија.
Најбитнији део који о. Петар „не преводи“ (и то два пута у свом преводу) односи се на употребу 15. канона Цариградског сабора. Владика Артемије је на основу овог канона престао да помиње патријарха Иринеја због јереси екуменизма. Отац Епифаније на више места у разним писмима истиче како је ово правилан начин борбе против јереси у Цркви, па и похваљује оног који на тај начин престаје општење са патријархом-екуменистом и каже да такав „не треба да буде суђен од других због тога.“
„…ти не желиш да помињеш патријарха? Ти можеш тако да поступиш према 15 канону Двоктратног сабора, али ти нико не даје право да се оделиш од Цркве“
Послушајмо сада шта отац Епифаније заиста каже:
Писмо блаженог Епифанија Теодоропулоса о екуменизму и расколничком зилотизму старокалендараца
Из књиге: „Две крајности-екуменизам и зилотство“
Атина, 22. јул 1971.године
Драги оче Никодиме, радуј се у Христу Исусу, Господу нашему!
Прошло је више од месец дана како сам добио твоје писмо. Због великих обавеза касним са одговором и молим за твоје разумевање.
Укратко ћу одговорити, са обећањем да ћемо се вратити на оно што би, по твом мишљењу, захтевало додатно разјашњење.
Пре свега, драги мој оче Никодиме, обавеза ми је да те упознам са горком истином, која ће ти, вероватно, звучати парадоксално и чак те много изненадити. До сада сам, икономије ради, избегавао да формулишем своју позицију или сам је изражавао у скривеним терминима. Међутим, како су ствари отишле толико далеко, да се поједини људи, којима се, нажалост, увукао страх у кости, придружују старокалендарцима и постају жртве безобзирне пропаганде против Цркве, дошло је време да се каже истина, директно и безрезервно.
Дакле, оче Никодиме, сви они који, из страха од екуменизма, прелазе код старокалендараца, ништа не добијају, сем што бежећи од једне јереси, падају у другу. Наравно, они нису свесни да су пали у јерес, али то ни на који начин не мења стварно стање ствари.
Немој да мислиш да сам неправедан или да преувеличавам. Доказаћу ти да су моји аргументи истинити. Молим те обрати пажњу.
Шта је то јерес, драги оче Никодиме? То је изопачење вере! Шта је то изопачење вере? Да ли је то кршење догмата? То је такође кварење вере, али не и само то. Изопачење вере је и уздизање на ниво догмата и онога што не представља догму. Другим речима, ако неко учини неку споредну ствар- чак и добру- верском догмом, и постави је као услов спасења, онда тај неко аутоматски постаје је-ре-тик!
Хоћеш ли да ти наведем пример? Ево – чувени јевстатијевци! Шта су они урадили? Да ли су прекршили неко верско начело? Које? Можда неко о Светој Тројици? Можда о две природе Господа? Можда о Анђелима? Можда о ђаволима итд.? Не! Они нису прекршили ниједну догму.
Али, шта су онда урадили? Они су на ниво догми, које су услов за спасење, ставили другостепене ствари: безбрачност и уздржање од меса. Црква каже да, иако су ове две ствари добре, свете и похвалне, оне НИСУ услов за спасење. Оне НИСУ догмати вере. „Не!“ – бесно су викали јевстатијевци. – „Они, који се не уздржавају од брака и од употребе меса, НЕ МОГУ да се спасу!“ Шта се догодило након тога? На Гангрском сабору Црква их је прогласила јеретицима и изрекла низ анатема против њих.
Драги оче Никодиме, једнообразност прослављања празника лепа је и света ствар (иако никад није у потпуности провођена у Цркви), али, то НИЈЕ догма вере, то НИЈЕ услов спасења.
„Не“, вичу старокалендарци. „Због нарушавања јединственог календара (питање: Да ли је Црква ИКАДА у потпуности поштовала јединствен календар?) Црква је остала без Божије благодати и Свете Тајне су ИЗГУБИЛЕ ДЕЈСТВО (слушај и ужасавај се!) и, наравно, новокалендарци су остали без благодати Божије, значи, и без могућности спасења“. (!!!)
Та страшна тврдња, брате Никодиме, ствара ужасну јерес и хулу на Духа Светога. Ти несрећници су питање календара и прослављања празника уврстили у догмате вере и прогласили за услове спасења!
Наравно, нико не сматра да је постојање два календара у Православној саборној цркви нешто добро. Лоше је, веома је лоше, што је дошло до промене календара. Али је потпуно недопустиво да календар сматрамо догмом и да валидност Светих Тајни и спасење зависе од њих. Старокалендарци су могли да наставе да се придржавају старог календара, а да при том чувају јединство са Црквом. То не би изазвало никакву опасност. Уместо тога, они су одступили од Цркве због страха да не буду лишени благодати и спасења!!!
Не желим да игноришем чињеницу, да има и оних старокалендараца који нису прихватили овакву хулу, али какве користи, ако ту има оних других, који су заправо и њихове вође, који подржавају овакве јеретичке ставове?
Сада послушај разговор који сам имао са једним младим човеком који је пришао старокалендарцима:
Ја: Зашто си се оделио од Грчке Цркве?
Он: Да не бих био у заједници са јеретицима екуменистима.
Ја: Да ли су сви грчки епископи екуменисти?
Он: Не, не! Али они су у заједници са патријархом-екуменистом. А ја не желим будем у заједници са онима, који су у општењу са јеретицима-екуменистима.
Ја: Да ли верујеш да је календар догма и да су новокалендарци лишени благодати и да морају поново да приме миропомазање као они који се преобраћају из јереси?
Он: Боже сачувај! Ја уопште не верујем у то безумље старокалендараца. Њима сам пришао само да бих избегао чак и индиректну заједницу са јеретицима-екуменистима!
Ја: Али ти ниси избегао заједницу са другом јереси, обзиром на тврдњу старокалендараца да је реформа календара Цркву лишила благодати. То није обично безумље, како си ти то назвао малочас. То је најужасније богохуљење и јерес.
Он: Али, ја не верујем у те ствари!
Ја: Па ипак ти си у заједници са онима који у њих верују!
Он: Шта сам друго могао? Због принципа икономије, присиљен сам то да толеришем..
Ја: Добро, зашто онда због принципа икономије, ниси трпео грчке епископе, који опште са патријархом?
….нема одговора…
Ја: Видиш како си запао у противречност? Признајеш да су већина грчких епископа православни, а ипак избегаваш заједништво са њима зато што они помињу патријарха. На тај начин, ти не прихваташ заједницу са екуменистима, чак ни индиректну, али прихваташ директну заједницу, веома директну, са људима који проповедају другу врсту јереси: ону која исповеда да спасење зависи од …календара!!! Па, каква је на крају твоја корист? Осим тога, немој да мислиш да си избегао индиректан контакт са екуменистима.
Он: Како то?
Ја: Слушај, ти си постао жртва искусних пропагатора: старокалендарци на сав глас, до промуклости, вичу да нас чак и сама заједничка молитва са патријархом (и његовим истомишњеницима) чини сличним њему, па чак, и ако другачије мислимо од онога што проповедају. Ох, кад би они макар били истрајни у тим својим ставовима… али доследност није једна од њихових добрих особина!
Иди, драги пријатељу, у старокалендарске манастире, нарочито онај у Лаковриси, изван Атине и видећеш целе аутобусе новокалендараца који су дошли да присуствују Литургији! (Чак сам чуо, да недељом на службу долази много више новокалендараца, него старокалендараца!) Заправо, у часопису, који издаје манастир, од „поклоника“, који желе да присуствују службама у манастиру, захтева се да буду пристојно обучени –мушкарци, жене и деца. Ни речи нема о томе да у манастир не долазе новокалендарци. Не! Једина молба да се не долази у неодговарајућој одећи. Ако је та молба испуњена, вас више ни о чему не питају. Ако је молба испуњена, значи новокалендарци су добродошли на заједничку молитву и учешће на богослужењу.
Такође ми је познато много случајева када су старокалендарски свештеници без икаквих ограничења примали новокалендарце на Тајну Исповести и чак на Свето Причешће. Другим речима, Тајне Исповести и Причешћа нуђене су лицима, која су, према претходним ставовима вођа старокалендараца, „далеко од истине и спасења“, само зато што припадају Грчкој Цркви, која је у заједници са Патријархом. Каква збрка и какво одступништво!
Дакле, уколико твоји истомишљеници учествују у заједничким молитвама и опште са нама, који се молимо и општимо са патријархом, ти си, дакле, и даље у индиректној заједници са њим! И, шта си добио? Ти не само да ниси избегао индиректан контакт са екуменистима, већ се показало да си у директној заједници са јеретицима друге врсте!
Ово су ствари о којима сам говорио тада са тим младићем. Понављам ти их, како би и ти извукао неки закључак, драги оче Никодиме.
А ево и неких кратких одговора на твоја питања:
1. Филарет је учинио „грубу грешку“ када је признао старокалендарце у Грчкој. Вероватно је постао жртва лошег саветовања. Дошао сам до неких сазнања да je он пожалио због онога што је урадио, када је упознао грчке старокалендарце. Али, време ће показати. Верујем да ће ту доћи до неког развоја ситуације… У сваком случају, по мом мишљењу, Грчка православна црква је све, само не јеретичка; закључци Филаретовог Свештеног синода не само да немају ауторитет, већ то, пошто је то свакако једно против-канонско мешање у унутрашња питања друге једноверне цркве, повлачи канонску одговорност за наведени Синод.
2. Ако је Филарет веровао да је Грчка православна црква пала у јерес, онда је имао право да интервенише. Штавише, била је његова дужност, не да призна старокалендарце (који, иако нису екуменисти, нису ништа мање јеретици како сам и објаснио раније, јер исповедају да спасење зависи од …календара), већ да уместо тога рукоположи свештенике (или чак и епископе) изнова, да ојача Грчку цркву. Ти свештеници су могли да поштују стари календар, али да не прихватају горепоменуте јеретичке ставове, и такође су могли прихватити општење са вернима који поштују нови календар, како и чини сам Филарет.
3. Садашње стање (заједничке молитве, новотарије и сл.) не оправдавају „прелазак граница“. Само Црква која пада у јерес може дати право епископима других јурисдикција да интервенишу.
4. Ако Православни Сабор осуди некога, није дозвољено да га Сабор било које друге помесне цркве помилује. Ако се то деси, следећи корак је поништавање. Другим речима, ако је клирик Грчке цркве осуђен и жали се другој помесној цркви, на пример Српској православној цркви, и тражи да му она суди, Српска црква ће одбити тај захтев, изјављујући да је то искључиво под јурисдикцијом Грчке цркве. Ако би Српска црква одговорила на захтев и судила том клирику, њена одлука би, са становишта Канона, била потпуно ништавна и повлачила би канонске одговорности.
Ако прекршаји тог клирика не представљају препреку за свештенство и он се покаје због њих, онда једино Грчка црква има власт да му да одобрење да богослужи (извршава тајинства). Никако није дозвољено да се једна помесна црква меша у унутрашња питања друге.
Наравно, сасвим је друга ствар, ако једна помесна православна црква затражи помоћ друге помесне цркве, или од свих других цркава, у решавању унутрашњих проблема које има. У том случају, то се не схвата као арбитрарна интервенција, већ као сестринска подршка. Само Васељенски сабор, као врховна власт, има могућност да се меша у унутрашња питања помесне православне цркве и регулише их према своме расуђивању. На пример, ако клирик једне помесне цркве (која је његова примарна црква) верује да је неправедно осуђен, он има право да пише петицију осталим помесним црквама и након што им саопшти своју ситуацију, тражи да правда буде изречена. У случају да друге помесне цркве пронађу да је жалба оправдана, могу да сазову Велики сабор, чија би одлука била обавезујућа за све. Једнострано мешање било које помесне цркве у унутрашња питања друге помесне цркве је недопустиво.
Наравно, подразумева се да се ово односи само на православне помесне цркве, а никако на јеретике.
5. Реч „безблагодатан“, када се односи на Свете Тајне, карактерисала је некада потпуну ништавност (тј. непостојање) Тајни, а понегде се односила на постојеће, али које се извршавају на антиканонски начин. То зависи од тога какво значење дамо речи „безблагодатан“ у сваком конкретном случају.
6. „Зилот“ који се вратио цркви, кроз покајање бива поново прихваћен, чак и са обичном исповести свом духовном оцу. Ако је зилот клирик, мора да тражи поновно постављење од свог надлежног епископа, путем канонске процедуре. Промена позиције (прелазак из једне у другу календарску групацију) „с времена на време“ указује на очигледну несталност; нажалост, то је уобичајен случај са старокалендарцима.
7. Несумњиво, нико не може бити посвећен „и једној и другој страни“ истовремено. Потпуно је друга ствар ако, по икономији, једна страна показује толерантност према другој, у нади да ће онога, на кога се примењује икономија, вратити на прави пут.
8. Ако је неко толико простодушан и не може да схвати одређене ствари, али истовремено и не истрајава на свом кривом путу тако што је тврдоглав и слично, могуће је да добије благодат милошћу Божијом. Суд Божији је недокучив.
Постоје случајеви када и мудри „стубови“ Цркве падају у заблуду; и опет, Бог, који испитује срца, а не лица, не осуђује их као оне који не заслужују Његову милост. Св. Григорије Велики, епископ Нисе, био је у одређеним догматским заблудама. А опет, он је светитељ и Отац Цркве. Такође и Дионисије Александријски, када се бавио теолошким питањима Сина, није показао завидну догматску јасноћу, и због тога је, ненамерно, дао темељ аријанцима који су се касније позивали на њега. Због свега овога, Атанасије Велики је био приморан да напише цео трактат на писање св. Дионисија, како би расветлио његове догматски непримерене изразе.
9. Ми, наравно, можемо имати блиске односе за „зилотима“; али није нам дозвољено да примамо Свете Тајне од њих. Наравно, ако су они, како пишеш, у заједници са нашом Црквом, онда је ситуација другачија. Али, искрено, да ли су „зилоти“ у заједници са нашом Црквом?
10. Нажалост, повратак Грчке цркве на стари календар није тако једноставна ствар. То може чак бити и немогуће. Али, чак и када би било могуће, немој ни да помишљаш да ће се сви „старокалендарци“ потчинити Цркви. Мноштво старокалендарских клирика жели да буде неспутано и не би се сагласили да буду под јармом и контролом. Пронашли би они хиљаду и један „аргумент“ да оправдају своју истрајност у побуни. (Рекли би, на пример, да су епископи масони и слично). Добро познајем многе клирике старокалендарце… Један од вођа једне старокалендарске групе рекао ми је пре неколико година: „Не усуђујем се да наметнем својим клирицима чак ни десет дана забране свештенодејства. Они би „отишли код других“, рекли су ми…“ (мислио је на другу старокалендарску групацију). Из овога можеш закључити каква, заправо, воља за поштовање канонске дисциплине постоји међу старокалендарским клирицима- са свега неколико изузетака…
11. Ситуација наведена у „Епистоларном трактату“* примењива је само ако је наша Црква православна, а не јеретичка. „Постати здрава“ за Цркву – је веома широк појам. Не можемо тражити апсолутно оздрављење (канонско, административно, морално и сл.) Цркве, јер се она састоји од несавршених и грешних људи. То би било идеално, када би она била потпуно здрава у свим својим аспектима, али да ли је то могуће? Дакле, довољно је да она буде православна, а не јеретичка. Превише би било, барем за мене, да Грчку цркву окарактеришем као… јеретичку!!! Ако други желе да преузму ту страшну одговорност (тј. да једну православну помесну цркву окарактеришу као „јеретичку“), нека им буде…
12.-13. Православни, без сумње, не треба да се моле или имају неке друге везе са јеретицима (папистима, протестантима, и сл. –то се примењује и у случају расколника). Али, ако неко жели да се моли, или у неком другом облику буде у заједници са јеретицима, он би свакако био прекршилац светих Канона и заслужио би црквену казну; ипак никада га то не би аутоматски начинило јеретиком. Могуће је, да у таквим случајевима, неко верује православно, не одобравајући друга учења, али ипак не сматра лошим религијске контакте са иновернима. Таква особа, понављам, тешко крши свете Каноне, али није јеретик. Ипак, ако му ни то што ради није довољно, већ дели јеретичке ставове, онда је ту ситуација потпуно другачија. Такво понашање сврстава га међу јеретике. Он је јеретик, јер дели јеретичко веровање, чак и да нема никакве заједнице са другим јеретицима.
Дакле, постоје две врсте јеретика: они којима је Црква судила, осудила их и одсекла их од свог тела, и они који још увек нису осуђени од Цркве, нити су својевољно напустили Цркву, већ су остали у оквиру њеног тела. Такав је случај, случај нашег патријарха. Патријарх Атинагора исповеда јеретичке погледе. Али он још увек није осуђен од Цркве, нити је се одрекао, нити је напустио. Остао је у Цркви и наставио да управља њоме и последично он је и даље преносилац благодати Божије; он савршава Свете Тајне.
Шта можемо да учинимо?
а) да се молимо за њега да се покаје и врати на пут истине,
б) да протестујемо против њега и наставимо борбу. Ако нечија савест не дозвољава помињање његовог имена, тај има право да оде чак и даље и да престане да га помиње, сагласно 15. Канону прво-другог сабора. Али, то је најдаљи корак до кога се може ићи, ако се не жели отићи у раскол или постати узрочник нереда. Другим речима, престанаком помињања патријарха, он неће помињати неког другог епископа (осим ако не сматра да је сва наша црква пала у јерес); уместо тога, чекаће, како је и раније речено у „Епистоларном трактату“, мирно и стрпљиво, пресуду Сабора.
Други проблем: Како ће се понашати они који су прекинули да помињу патријарха? Јер, постоје две врсте оних који помињу патријарха: (а) они који деле његове ставове (као Јаков амерички, Мелитон халкидонски и тд.) и (б) они који се не слажу са његовим ставовима (као што је то случај са већином архијереја Грчке цркве). Они ће се према онима из категорије (а) односити онако како и према патријарху, али према онима из категорије (б), чак и ако су они у заједници са патријархом, не могу да се понашају исто; другим речима, не треба да прекину да помињу и „несагласне са патријархом“. Према светим Канонима, није дозвољено прекинути и општење и са њима. Канони дају могућност престанка помињања, само оних епископа или патријарха који исповедају јеретичко учење. Они не дају право да се престане помињање осталих који, иако православни, толеришу вишеуказано понашање.
Ово треба веома пажљиво посматрати! Наша је дужност да разликујемо ове две ситуације: Постоји разлика међу онима који деле јеретичке ставове и онима који верују и уче православно, али их по икономији толеришу и у заједници су са њима.
Такође: Постоји разлика међу онима који деле јеретичко веровање и нису напустили Цркву (нити су одлучени од стране Цркве) и онима који су напустили цркву самоиницијативно (и основали своје нове „цркве“ или приступили неким другим, јеретичким или расколничким), или онима којима је у Цркви суђено и који су осуђени. У овом последњем случају сви православни морају прекинути заједницу са таквима. Ипак, заједница са овим првима (док не буду осуђени) остављена је, путем светих Канона, на слободну вољу сваком православном.
Другим речима, имамо право, дато нам светим Канонима, да прекинемо помињање, али и да то не урадимо. Као последица тога, ако неко искористи то право и прекине помињање, има право да то учини, и не треба да буде суђен од других због тога. Ако неко, имајући у виду разне чињенице, не искористи право које му Канони дају, већ сачека пресуду Сабора, он не треба да буде прекорен, а камоли да заслужује прекид општења са њим! Неко овде може применити, у складу са датом ситуацијом, речи светог апостола Павла: „Који помиње нека не презире оног који не помиње, и који не помиње, нека не осуђује онога који помиње“ (упореди: Посланица св. Апостола Павла Римљанима 14:3)
Онда, можеш питати, шта добијамо тиме што не помињемо патријарха, ако ћемо бити у заједници са, рецимо, епископом Дринополиса, који помиње патријарха? Нећемо ли бити у неку руку „оскврњени“ ако будемо у индиректној вези са онима који исповедају јеретичко веровање?
Ипак, престанак помињања „пре саборске одлуке“ и осуде није намењен за спречавање „оскврњења“ (од јереси која се проповеда)! Не, брате мој! Да је то сврха, онда Канони не би дали могућност престанка помињања (због јереси) „пре саборске одлуке“; они би садржали јасну и недвосмислену забрану, са оштрим казнама ако се не поштују.
Престанак помињања због јереси „пре саборске одлуке“ има друго значење. То је одлучан, али и крајњи вид протеста православне савести; то је могући излаз за оне који су саблажњени, али истовремено не даје повод за стварање превремених проблема, до тог времена, док Црква не приступи објашњењу створене ситуације.
Нема опасности да се постане… оскврњен, нити помињањем патријарха (ако он није још увек осуђен), нити, такође, ако прихватимо да будемо у заједници са онима који га помињу. Сваки закључак мимо овога, био би ништа више од бунцања „зилота“.
Свети Кирил Јерусалимски није био оскврњен, иако је га је у чин епископа хиротонисао митрополит Акакије Кесаријски, који је, иако декларисани аријанац (и заправо један од вођа аријанства), остао и дејствовао унутар Цркве. Свети Анатолије је, такође, хиротонисан у чин епископа (и чак постављен у чин Цариградског патријарха) од стране патријарха Диоскора Александријског, који је као монофизит и као моћни заштитник јеретичког вође Евтихија, касније био осуђен на Четвртом васељенском сабору.
Дакле, ако хиротонија коју врше епископи који исповедају јерес (али нису још увек саборно осуђени и пребивају унутар Цркве) не оскврњује, још мање оскврњује заједница са онима, који по икономији трпе и настављају да опште са таквима.
„Старокалендарци“, залутали у противречностима, сами не схватају шта говоре и шта тврде и … остају оскврњени (погледај такође књигу Теодора Мавроса). Зашто? Зато што, како сам раније навео, они такође (упркос њиховим теоријским изјавама, или тачније, гласним и трагичним контрадикторностима) у пракси прихватају заједницу са лицима, која припадају Грчкој православној цркви и која су у заједници са патријархом. Дакле???
Ако су хтели да буду доследни, нису смели допустити да им храмове посећује чак нити један једини припадник Грчке православне цркве (а камоли да их прими на исповест или свето Причешће), док претходно не исповеди да се одељује од Грчке цркве и са покајањем приступи њиховој „цркви“. Уместо тога, они са новокалендарцима без имало страха и без оклевања присуствују службама заједно у својом старокалендарским храмовима, и чак се у неким манастирима моле заједно и деле Свете Тајне.
Да ли све ово звучи као доследност? Да ли је то морално дозвољено? Да ли су то канонски прихватљиве ствари? И на крају, да ли су њихова дела искрена? Они могу слободно рећи да то чине „по икономији“. Али зашто су онда направили раскол и поделе и ране на телу Цркве? Ако се они, који одлазе код старокалендараца, моле опет са оним који су у заједници са патријархом, зашто нису остали у Цркви и „по икономији“ толерисали патријарха и оне који деле његове ставове? На овај начин, они би, по икономији, толерисали само једну јерес: екуменизам; али одлазећи код старокалендараца, они толеришу две: екуменизам (што се показује у заједничким молитвама са новокалендарцима, који су у јединству са патријархом-екуменистом) и јерес грчких старокалендараца, који исповедају да су календар и прослава празника услови за нечије спасење!
Посебно истичем „грчки старокалендарци“, јер немам намеру да осудим стари календар који поштују многе православне цркве, већ јеретичке тежње које су грчки старокалендарци без размишљања прихватили. Бојим се метежа и раскола, јер у већини случајева расколници постају и јеретици.
Ово, драги мој оче Никодиме, су ствари које сам желео да напишем теби и твојој свештеној и богољубивој братији. И пишем ти „од многе жалости и са болом срца“ (2.Кор. 2:4). Стање у целој Православној цркви је тренутно крајње плачевно. Вероватно, иду и већа искушења.
Будимо пажљиви! Са смиреношћу и скрушени, молитвом, постом, молимо просветљење од Господа, како да се понашамо током онога што ће тек доћи. Црква се суочава са два проблема: са једне стране, ту је сатански изум – екуменизам, а са друге стране је душегубни фанатизам, који врло могуће може довести до застрашујуће хуле и јереси и помрачења истине. Плашимо се и бежимо и од једног и од другог. Не смемо скретати ни лево ни десно. Ходимо средњим и „царским“ путем, који је пут чистог православља које зна када да се заштитити акривијом, а такође зна да се и икономија не забрањује.
Радуј се, брате. И опет кажем „радуј се“! Радуј се у свим недаћама и у свим страдањима. Јер Исус „би предан за наше грехе и устаде за оправдање наше“ (Рим. 4:25).
Преклињем вас све да молите Господа да има милости и за мене најбезвреднијег, јер ја водим разноврсне борбе. Тужан сам због свега. „Споља борбе; изнутра страховања“ (2.Кор. 7:5- интерпретација П.Трембл).
Увек на вашем располагању, и просећи молитве свих вас, остајем са дубоком љубављу и поштовањем, у Христу Исусу нашем Господу.
*Епистоларни трактат је дело оца Епифанија у коме он опширније објашњава оно што је написао у писму
