ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ ОДГОВОР СВЕТОМ СИНОДУ „О заједничкој молитви за јединство“

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ОДГОВОР СВЕТОМ СИНОДУ

„О заједничкој молитви за јединство“

(Преузето из књиге „Сетве и Жетве“, Преп. Јустин Ћелијски, стр. 650-653, Београд 2007)

Године 1974 Свети Синод СПЦ доставља Архимандриту Јустину Поповићу извесни предмет (материјал) „на проучење и мишљење“. У том предмету налазила се, поред осталог и „грађа за приправу прославе тједна кршћанског јединства 1975“ тј, образац „молитве за јединство кршћана 1975“, које је Свети Синод добио од „Бискупске конференције Југославије“ из Загреба. Програм „прославе“ и „заједничке молитве“ срочила је господа из Рима и Женеве. Сагледавши у светлу Истине Христове овај сваштарски конгломерат, овај кротки лаф Истине Православне упућује, у новембру 1974. године, Светом Синоду своје писмо-одговор. Пред читаоцем се налази најважнији део тог писма у коме Преподобни Јустин Ћелијски износи ставове Православне Црве о молитвеном општењу са јеретицима.

I

Преосвећени Оци,

Свој став према јеретицима, – а јеретици су сви који су неправославни -, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Јер, какав удео има правда с безакоњем? или какву заједницу има видело с тамом? или како се слаже Христос с Велијаром? или какав удео има верни с неверником? (2Кор.6,14-15). Светих Апостола Правило 45 наређује: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне“.

Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно (συνευξάμενος) са јеретицима. А на екуменским заједничким молитвама зар не долази и до нечег крупнијег и групнијег? Лаодикијског Сабора правило 32. наређује: „не треба од јеретика примати благослов (ευλογίας), јер је то пре безумље (άλογία) неголи благослов“. А на заједничким екуменским сусретима и самољењима (συμπροσευχή) зар не бива да благосиљају јеретици: римокатолички бискупи и фратри, протестантски пастори, па чак и жене?!

Ова, и сва, по овоме питању, остала правила Светих Апостола и Светих Отаца важила су не само за древна времена него она у пуној мери важе и за све нас, садашње православне хришћане. Важе несумњиво и за наш став према римокатолицима и протестантима. Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму и да не говоримо. Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам „латинска јерес“. А колико је од тада нових догмата папа измислио и „непогрешиво“ одогматио! Нема сумње, са догматом о непогрешивости папе римокатолицизам је постао свејерес. А многохваљени II Ватикански Концил ни у погледу те чудовишне свејереси ништа није изменио него ју је напротив, потврдио. Стога, ако смо православни, и желимо остати православни, онда став Светога Саве, Светог Марка Ефеског, Светог Козме Етолског, Светог Јована Кронштатског, и осталих светих Исповедника и Мученика и Новомученика Православне Цркве, мора бити и наш став према римокатолицима и протестантима, од којих ни једни ни други не верују правилно и православно у два основна догмата хришћанска: у Свету Тројицу и у Цркву.

II

Ваше Преосвештенство и Свети Оци Синодски, докле ћемо нашу Свету Православну Светосавску Цркву ропски понижавати нашим стравично несветопредањским односом према Екуменизму и такозваном Екуменском савету цркава? Стид спопада сваког искреног и на Светим Оцима васпитаног православца када чита да су православни учесници V Свеправославне конференције у Женеви (8-16. јуна 1968.г.), у вези са учестовањем православних у раду „Светског савета цркава“ донели одлуку: „да се изрази опште сазнање Православне цркве да иста представља органски део Светског савета цркава“ (Гласник СПЦркве, бр.8, август 1968, страна 168).

Ова одлука је, по својој неправославности, апокалиптички језива. Зар је Православна Црква, – то пречисто Богочовечанско тело и организам Богочовека Христа -, морала бити тако чудовишно понижавана да њени представници, богослови, и чак јерарси, међу којима и српски, траже „органско“ учешће и укључење у Екуменски савет цркава, који на тај начин постаје неки нови црквени „организам“, нова Црква над црквама, чији су Православне и неправославне цркве само „делови“ („органски“ међусобно везани!?). – Авај, невиђеног издајства! Одбацујемо православну богочовечанску веру, ту органску везу са Богочовеком Господом Христом и Његовим пречистим Телом – Православном Црквом Светих Апостола и Отаца и Васељенских Сабора, и хоћемо да будемо „органски део“ јеретичког хуманистичког, човекопоклоничког удружења, које се састоји од 263 јереси. А свака је од њих по – духовна смрт. Као православни – ми смо „уди Христови“. Хоћемо ли дакле узети уде Христове и од њих начинити уде блуднице? Боже сачувај! (1 Кор. 6,15). А ми то чинимо кроз „органско“ сједињавање са Светским саветом цркава, који није ништа друго до повампирено незнабожачко човекопоклонство=идолопоклонство.

Крајње је време, Преосвећени Оци, да Православна Светосавска Црква наша, Црква Светих Апостола и Светих Отаца, Светих Исповедника, Мученика и Новомученика, престане да се меша црквено, јерархијски и молитвено-богослужбено са такозваним Екуменским саветом цркава, и да за увек откаже било какво учествовање у заједничким молитвама и богослужењима – која су у Православној Цркви сва органски повезана у једну целину и возглављена Светом Евхаристијом. И уопште у било каквим црквеним актима који носе у себи и изражавају јединствени и непоновљиви карактер Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, увек Једне и Једине.

III

Не мешајући се црквено са јеретицима, били они груписани око Женеве или Рима, Црква наша Православна, у свему верна Светим Апостолима и Светим Оцима, неће се тиме одрећи хришћанског позива и еванђелског дуга: да пред савременим неправославним и неверним светом смирено али смело сведочи о Истини=Свеистини, о Богочовеку живом и истинитом, и о свеспасоносној и свепреображајној сили Православља. Христовођена, Црква ће наша преко својих богослова светоотачког духа и карактера свагда бити готова – на одговор свакоме који запита за нашу Наду (1Петр.3,15). А наша Нада сада и увек и кроза све векове и кроза све вечности јесте само једна и једина – Богочовек Исус Христос у свом Богочовечанском телу=Цркви Светих Апостола и Отаца. Православни богослови су дужни ићи не на „екуменске заједничке молитве“, него на богословске дијалоге у Истини и о Истини, као што су то кроз векове радили свети и богоносни Оци Цркве. Истина Православља и Правоверја јесте удео само оних који се спасавају (ср. 7. Канон II Васељенског Сабора). Свеистинита је благовест светог Апостола: спасење је у светињи Духа и вери Истине (2Сол. 2, 13). Богочовечанска је вера – „вера Истине“; суштина је те вере Истина=Свеистина=Богочовек Господ Христос; Богочовечанска је љубав – „љубав Истине“ (2Сол. 2, 10); суштина је те љубави Истина=Свеистина=Богочовек Господ Христос. А та Вера и та Љубав су срце и савест Православне Цркве. Све то очувано је неокрњено и неунакажено једино у мученичком светоотачком Православљу, о чему су православни и позвани да неустрашиво сведоче пред Западом и његовим псевдоверама и псевдољубавима.

На Св. Јована Златоуста

13/26. новембар 1974.
Ман. Св. Ћелије

Препоручује се светим апостолским молитвама

Вашег Преосвештенства и светих Отаца
Светог Архијерејског Синода
недостојни Архимандрит Јустин

ЗАКЉУЧАК

Тако је писао Свети Јустин во времја оно када је Екуменизам био поточић. Данас је он набујала река која прети да потопи Српску Православну Цркву и не само њу. Уместо смиреног и смелог сведочења о Истини = Свеистини, о Богочовеку живом и истинитом, и о свеспасоносној и свепреображајној сили Православља, представници наше Јерархије још и даље иду у понижавању Свете Православне Светосавске Цркве. Наведимо неке срамне примере таквог понижавања:

• Изјава Патријарха Иринеја: „Ја сам екумениста и пацифиста“ (Танјуг 30.09.2010. год.).
• Патријарх Иринеј 8.2010. год. на јеврејски „празник слободе и светлости“ – Хануке, посетио београдску синагогу и, насупрот 71. Апостолском канону, запалио једну од свећа на осмокраком свећњаку менора. На исти начин Цркву Христову осрамотио епископ Бачки Иринеј.
• Изјаве Патријарха Иринеја у Загребу у јуну 2012. год. у емисији на ХРТ у којој он папистичке јеретике назива црквом: „Ми смо представници Цркве, и Православни и Римокатолици“, затим износи неправославно учење о заједничкој молитви православних са римокатоличким јеретицима: „Ја лично, немам ништа против тога“. Тада смо сазнали да за заједничку молитву са римокатолицима препреку Патријарху чине само „зилоти“. И док за заједничку литургију има „канонских препрека“ дотле му исти канони, нажалост, нису препрека да неправославно учи: „Ми можемо бити присутни, као што смо и врло често присутни на мисама…“.
• Присуствовање Патријарха Иринеја 09.09.2012. год. „мисном слављу у катедрали Срца Исусова“ у Сарајеву поводом почетка Међународног сусрета за мир.
• Хула Патријарха Иринеја на Духа Светог у честитки упућеној новоизабраном папи Фрањи 14.03.2013. год.: „Стога се молимо Господу нашем Исусу Христу, да Вам подари обиље своје милости и духовне снаге у новом звању за које Вас је Дух Свети призвао…“. У истом писму Патријарх претечу антихриста ословљава са „Његова Светост“.
• Присуствовање Патријарха, на Сретење 2014. год., на миси у католичкој „цркви“ Краља Криста у Београду којом су католици прославили стогодишњицу конкордата између краљевине Србије и „свете столице“.
• Епископ захумско-херцеговачки Григорије, у јануару 2013. год., постао први српски епископ који је „служио“ са папским јеретиком. Именовани је са дубровачким бискупом Матом Узинићем служио молебан за јединство свих хришћана у православној Цркви Светог Благовештења у Дубровнику. У својој изјави за медије после „молебана“ себе назвао „бискуп херцеговачки“.
• Епископи Српске Православне Цркве примају прстење и напрсне крстове од папе. Сасвим сигурно као симбол синовске оданости и признања за успешно урушавање Православља.

Ово су само нека срамоћења Цркве Христове и примери издаје православне вере. Када би се сва одступања од Правоверја у протеклом периоду од 40 година набројала били би потребни читави томови књига.

Шта ли би тек на све то Преподобни Јустин Ћелијски данас рекао? Можемо само мислити.

Протосинђел Наум