Није време за папину посету – Патријарх Иринеј

Реч уредништва
Пред нама је интервју патријарха Иринеја Гавриловића који одише лицемерјем и Пилатовским прањем руку од свих дешавања која потресају СПЦ годинама у назад. Потпуно занемарујући чињеницу да је кредибилитет патријарха и Синода комплетно урушен, праћен ад-хок сменама епископа, и даље покушава да представи себе као чувара канонског поретка у СПЦ иако је и сам начинио прекршаје за које се, по Светим Канонима налаже рашчињење. Највећи докази и гласине о безакоњу у СПЦ се односе управо на патријарха Иринеја, епископе Иринеја Буловића, Игњатија Мидића а непочинства Григорија Дурића да и не помињемо.

Патријарх српски Иринеј посетио је српску дијаспору на северноамеричком континенту и том приликом дао ексклузивни интервју „Вестима“ у конаку манастира Свето преображење Господње. Патријарх је поручио српском народу да, иако су невоље садашњег времена превелике, све је то тренутно стање, па ће српски народ показати да је мирољубив народ, народ који зна шта је култура, народ који зна шта је држава и да ће то стање бити промењено, на радост и на корист нашег народа.
А. Чукић

Патријарх Иринеј

Патријарх је уверен да се већ назиру бољи дани за наш народ и нашу државу и да ћемо у очима других поново бити оно што смо били.

Ваша светости, ово је Ваш други долазак у Канаду у функцији администратора Епархије канадске. Који је циљ Вашег доласка?
– Главни разлог зашто сам овом приликом у Америци и Канади јесте онај познати догађај када је црква Светога Себастијана прогласила светим, па је у Лос Анђелесу то јавно објављено народу и поводом тога приређена дивна свечаност која је окупила не само представнике наше цркве и нашега народа већ и готово све православне цркве и њихове представнике на овим просторима. Други разлог је било то што је ми је Духовна академија у Њујорку доделила титулу почасног доктора, па сам и то примио. Онда смо имали разговор да овом приликом организујемо ванредну седницу скупштине Епархије канадске, да нека питања размотримо. Међутим, то је веома велико тело и требало је сазвати много људи, па је то одложено, тако да сам овде провео мало више дана него што сам мислио.

Шта ове смене владика, почевши од владике Артемија па до владике Георгија, говоре о стању у Српској православној цркви?

– Времена у којима живимо нису нормална, нарочито код нас, који смо као народ преживели тешке трагедије, посебно од 1941. године па до данас. Многих проблема има – и свештеници и епископи су људи који у своме животу могу да прихвате и усвоје нешто што баш није много у сагласности са Црквом. Тако се то десило са неким епископима, чији лични живот није био на постојаној висини, чије управљање Епархијом није било у свему сходно канонима и уставу наше цркве и Црква је нашла за целисходно да такве личности разреши, али не да их лиши и чина епископског. Изузетак је владика Артемије, који је после смене, коју је прихватио, учинио много ствари које се нису могле прихватити и одобрити. Нажалост, после многих опомена он то није чуо нити послушао и Црква је учинила оно што је ретко, рашчинила га је и вратила у ред мирјана. Владика Георгије има доста позитивних ствари у своме животу у овој епархији, али има неких ствари које баш нису у складу у свему са звањем чина епископа. Шта је ту истина, то Бог зна, али оно што није добро за Цркву ни за њега лично јесте то што су се вести из његовог личног живота и о неспоразумима са свештенством и око других ствари материјалне природе шириле у народу, и то је трајало доста времена. Он је остао епископ и остаће све дотле док се будемо и он и сви ми понашали онако како нам то канони заповедају.

Темељи државе

СПЦ је вековима била неодвојиви део српског идентитета, где се СПЦ налази данас?
– Црква је ту где је увек и била са својом мисијом, са својом улогом у народу коју је увек вршила. Ону мисију коју је Бог дао Цркви, да утврђује и шири веру, и морал, и живот по тој вери. Поред тога она је својом улогом имала значајан допринос у стварању и постојању наше државе и њена улога, ма колико неко имао неко друго мишљење, видна је и позната у нашој историји, нашој култури. Много чега не би било да није било Цркве.

Какав је Ваш став према канонизацији кардинала Степинца?

– Ми смо то казали јавно и писмено, тако да се не бих на томе задржавао. Степинац је био у трагичном времену на челу Католичке цркве у Хрватској. Немамо података, бар јавних, да је ишта учинио да ублажи стање нашега народа у Хрватској и да спречи геноцид који је спроведен над нашим недужним народом, над децом. У Млаки, селу крај Јасеновца, био је логор од 20.000 деце. Немица, рођена у Бечу, удата за Србина Будисављевића у Загребу, из тог логора је извукла 12.000 деце. А ми немамо ниједан доказ да је кардинал Степинац спасао једно дете. Тамо је спроведен геноцид. Ми не знамо колико је Степинац томе допринео, али знамо да ништа није учинио да не дође до тога. Кажу да постоје нека писма која је писао Павелићу, то вероватно, али јавно нигде није иступио, а примио је највећа одликовања од Павелића у том мутном и тешком времену.

Свих ових година актуелно је питање односа Свете столице и Српске православне цркве, да ли ће СПЦ позвати папу да посети Србију?

– То питање доласка папе у Србију одавно се поставља. Папа је државник. Поред тога што је глава цркве, он је и глава државе Ватикана. Њега као државника наша држава може да позове увек, ми се у то не мешамо, али оно што се нас тиче, сматрамо да за сада, није прилика да папа посети нашу цркву. Ми као Црква не бисмо имали ништа против, нама би чак била и част да примимо папу, али имамо у виду огроман број нашег народа који је из Хрватске протеран, а неки и данас живе као избеглице у тешким условима. За време Другог светског рата страшне трагедије су се догодиле на тим просторима, чак је велики број њиховог клира узео учешћа у најгнуснијим делима над нашим народом. Ми смо били једна црква до половине 11. века и имамо много заједничког. Камо среће да смо ближи једни другима, јер на оном заједничком треба да градимо заједницу од које сигурно не би било штете, него користи, али сматрамо да још није време за такву посету.

Теолог и правник

* Патријарх Иринеј (Мирослав Гавриловић), рођен је 1930. године у Видови код Чачка. Одрастао је као сироче, отац је погинуо несрећним случајем. Након завршетка осмогодишње школе одлази у манастир Преображење на Овчар планини, али га монаси убедише да настави школу. Завршио је гимназију и Богословију у Призрену, дипломирао на Богословском факултету у Београду.
* Због неспоразума са ондашњим патријархом Германом, излази из клира СПЦ и завршава студије права. После одслужења војног рока запошљава се у Центротекстилу, одакле се након годину дана враћа у СПЦ и бива постављен за професора Призренске богословије. Пре ступања на дужност, октобра 1959, патријарх Герман је Мирослава замонашио и дао му име Иринеј.
* Постдипломске студије завршио је у Атини, а 1969. постављен је за управника прве Монашке школе у манастиру Острог. Одатле се враћа у Призрен и постаје ректор Богословије. Са те дужности је 1974. изабран за патријарховог викара. Епископ нишки постао је 1975. године, а за патријарха је изабран 2010. Почасни докторат теологије стекао је 2015. у Њујорку.

Извор: Вести онлајн