Битка на Гучеву – Пуковник Милош Дејановић

категорија Историја, Месни одбор Мачва, Мишљења / дана 15/09/2015 у 17:20 часова /

ОБЕЛЕЖАВАЊЕ 100. ГОДИНА ОД БИТКЕ НА ГУЧЕВУ

Г у ч е в о
14.09.2014. године

Нису ни зацељене ране нити санирани сви губици од тек завршене Церске битке, а генерал Поћорек, понемчени Словенац, који је из дна душе мрзео Србе и Србију, хтео је да свој и своје војске окаљани образ, спере новим походом против Србије. Офанзива Балканске аустроугарске Војске је почела 8. септембра (по старом календару 26. августа).

Државна ратна застава Краљевина Србије

Ова операција позната је као битка на Дрини (06. септембар – 16. новембра 1914. године), обухвата дејства на ратишту у периоду између Церске и Колубарске битке. По упорности и губицима, то су најкрвавије борбе српске војске у I СР, нарочито оне на Гучеву и Мачковом камену на Јагодњи. Извођена су на широком фронту (од Земуна до Фоче); била су раздвојена по времену и простору (Срем, Дрина и Источна Босна), али су имала јединствену оперативну идеју, па су и названа по реци на којој су се одигравали решавајући догађаји.

Генерал Павле Јуришић Штурм

Српска 3. Aрмије састава: Дринска ивизијад I позива (Дрд I), Дринска дивизијад II позива (Дрд II), Моравска дивизија II позива (Мод II), Одред пук.Мишића, а пет дана по отпочетку офанзиве у састава је ушла и Комбинована дивизија, бранила је фронт од Лешнице до Љубовије. Командант 3. Армије је био генерал Павле Јуришић-Штурм. Наспрам себе је имала аустро- угарску (а/у) 6. Армију са 15. и 16. корпусом. Однос снага у људству, артиљерији и митраљезима је био 2 :1 у корист а/у 6. армије. Само аустроугарски 15. корпус у људству и наоружању био је једнак српској 3. aрмији !?

У склопу битке на Дрини вођене су борбе и на Гучеву, које су трајале 55 дана. Борбе на Гучеву започеле су у пуном интензитету у другој половини септембра и трајале су све до почетка новембра 1914.г. Гучево су браниле снаге: Дринске дивизије I позива, командант ђенералштабни пуковник Никола Стевановић и делови Дринске дивизије II, командант ђенералштабни пуковник Крста Смиљанић, а од 13. септембра и Комбинована дивизија I, командант ђнерал Михаило Рашић.

И поред јаког отпора и велики људских жртава на обе стране, аустро- угарски 16. корпус је до 10. септембра овладао скоро целим гребеном Борање и Јагодње. Овај непријатељски успех, угрозио је не само бок и позадину српске 3. Армије, већ и рокадну комуникацију у долини Јадра која је ишла ка Ваљеву. Тиме су створили услове за даљна дејства ка Крупњуи даље ка Завлаци и ка Ваљеву, као и за заузимање гребена и свих кота на Гучеву.

Све ово је условило повлачење српске 3. армије 11. септембра на линију река: Штира – Брштица – Богоштица.

Српска Врховна команда увиђајући одакле прети највећа опасност, доводи Дунавску дивизију I и II позива у Ваљево и ка Крупњу, а Комбиновану дивизију I у долину Јадра, а затим на гребен Гучева. Већ 13. септембра, командант 3. Армије ђенерал Павле Јуришић – Штурм издаје заповест команданту Комбиноване дивизије I ђенералу Михаилу Рашићу за заузимање Гучева.

General Mihailo Rasic, komandant Kombinovane divizije I

Генерал Михаило Рашић, командант Комбиноване дивизије

Од 13. – 20. септембра снаге Комбиноване дивизије I заједно са Дринском дивизијом I позива, свакодневно, прво заустављају офанзиву аустроугарских снага а затим ће прећи у напад на аустроугарске снаге, подилазећи гребену Гучева са циљем заузимања истог. Док су снаге снаге Комбиноване дивизије I позива биле ангажоване на гребену Гучева од к. 337 Главицe па преко Еминове воде до Кулишта (к. 699), Дринска дивизија I позива је била ангажована у два дела и то на десном крилу од Жеравије до к. 337 Главицe, и на левом од Кулишта па до Биљега (к. 693) и Костајника (к. 748).

Међутим 14. септембра, на гребену Гучева и свим важним котама су се већ налазиле аустро- уграске снаге 15. корпуса.

Командант Комбиноване дивизије I је 17. септембра у 06. 00 сати издао заповест за напад и заузимање Гучева.

На целом гребену Гучева, српске снаге су биле заузеле само коту 708, али су на осталом делу гребена пришле аустро-угарским снагама и ту се укопавале на задњем нагибу, у непосредној близини непријатељских линија.

Командант 3. Армије упућује командату Комбиноване дивизије I заповест: ,, Гребен Гучева не сме се напустити ни по коју цену. Он се мора држати до последњег човека”.

У времену од 20. до 25. септембра и српска и аустро- угарска војска су покушавале са нападима, ради пробоја фронта и продора. Међутим, ниједној страни то није успело. Линија обадве стране је остала дуж гребена Гучева. На целом фронту од Љубовије преко Соколске планине, Јагодње, Борање, Гучева, и доње Дрине у Мачви, дошло је до стабилизације фронта и тзв. ,,рововске војне”, која ће трајати скоро један месец, од 26. септембра до 24. октобра. Она је последица исцрпљености људи и истрошености ратних средстава обадве стране. Такође су настојали, да по могућству побољшају свој положај заузимањем погоднијих одсека. Дејствовало се пушчаном и митраљеском ватром а и артиљеријском када је то било могуће из ровова, као и дневним или краћим ноћним препадима, да би једни друге што више ослабили и створили повољне услове за решавање ове дуготрајне и крваве битке у своју корист.

Гучевска битка позната је као једна од првих рововских битака из Првог светског рата.

У дотадашњој теорији и пракси ратне вештине, поред напада и одбране који су се вршили углавном из покрета, мада су одувек постојали и ровови, заклони, склоништа, бастиони итд, али никада се две војске нису на тако кратком растојању налазили за дуже време. Ово је посебно било изражено на линији која је од к. 708 ишла преко Еминових вода до Кулишта.

Djeneralstabni pukovnik Nikola Stevanovic, komandant Drinske divizije I poziva

Ђенералштабни пуковник Никола Стевановић, командант Дринске дивизије I позива

Српски и аустро- угарски ровови били су на веома малој удаљености, која је на појединим котама износила до 7 м. Овако мала удаљеност између српских и аустро- угарских ровова била је ради паралисања аустроугарске артиљерије, која је била надмоћнија од српске. У целом овом периоду од 26. септембра до 24. октобра, свуда где се могло, приближавало се непријатељу. На тај начин су у VI прекобројном пуку I (тимочки) троструко смањени губици од артиљеријске ватре, јер су аустро- угари бојећи се растурања зрна, могли дејствовати по сопственим снагама, па су били принуђени да обуставе артиљеријска дејства по српским јединицама прве линије. Командант VI прекобројног пука I/ Комбиноване дивизије I, пуковник Драгољуб Узунмирковић је писао да су положаји његовог пука подсећали на ,,ластино гнездо уз источну падину Гучева”.

Тако се размак између прве линије ровова једне и друге стране местимично износио свега десетак метара. Српски и аустро- угарски војници су често водили разговоре, па чак и трговали тј. трампили. Изгладнели аустро- угарски војници давали су пар ципела за хлеб. У једном свом узвештају, командант VI прекобројног пука I, пуковник Драгољуб Узунмирковић, извештава да су се на овај начин ,,готово сви браниоци Еминових вода снабдели ципелама”.

Велика близина српских и аустро- угарских ровова истакла је проблем заштите од митраљеске и пушчане ватре, јер је уочено да је највећи број погинулих или рањених војника био погођен у главу и десно раме. Зато се приступило изради косих пушкарница, али се при томе пазило, да цео пред – терен буде ефикасно тучен. Број губитака је смањен три пута!

С обзиром да су и једна и друга страна трпели велике губитке због јако утврђених положаја, код српске војске се прибегло нападу помоћу приближница. Кад је нападач заустављен јаком ватром браниоца и не може даље да напада преко земљишта, спушта се у земљу израдом стрељачког рова. Из тога рова копа ка браниочевом положају приближницу из које уништава браниочева средства за запречавање, да би могао да изврши јуриш. Нападач штити рад у приближницама јаком ватром. Приближнице се раде у цик – цак линији да их бранилац не би могао тући ватром. На овај начин је потврђено неписано војничко правило: ,,Када не ради пушка, ради ашовчић”.

Помоћ рањенику на Гучеву

На к. 708, главна линија одбране поседала се осматрачима из сваке десетине по један, а остали су се повлачили у ,,пасивне“ заклоне који су се налазили у близини стрељачког заклона. У овим заклонима непријатељска артиљерија није могла ништа нашем људству. У случају појаве непријатеља, осматрачи су потезањем телефонске жице или канапа на чијем су крају биле клепетуше, обавештавали о нападу непријатеља. На тај знак, војници су излазиле и запоседале ровове и бомбама и бајонетима одбијали јурише. Остављани су слабији делови на главној одбрамбеној линији, да би се главне снаге могле одмарати у склоништима до момента употребе.

А, одржавање к. 708 било је важно, јер је од ње зависило одржавање и Еминових вода. Јер, фланкирном ( бочном) ватром са к. 708 и са Кулишта, штитили су своју позадину ка долини р.Штира, а тиме и довођење људства, муниције и свих других потреба за јединице на гребену Гучева, а пре свега ка Еминовим водама.

Generalstabni pukovnik Krsta Smiljanic, komandant Drinske divizije II

Генералштабни пуковник Крста Смиљанић, командант Дринске дивизије II позива

У гучевској битци су поједини топови или више њих привлачени до самог стрељачког строја како би непосредним гађањем што боље омогућили напредовање пешадије. У одбрани је и задњи нагиб појединих узвишења коришћен за организовање главне борбене линије, што није било у дотадашњој војничкој теорији и пракси. Овакакав пример одбране српске војске имамо на Кошутњој стопи (к. 944) као и на Кулишту (к. 708), као и дуж целог гребена на Гучеву. На овај начин су смањивани губици код браниоца и приређивано изненађење код нападача.

Као посебно искуство је масовна употреба ручних бомби у одбијању јуриша. Обавештајни подаци српске војске су говорили да су непријатељи били веома узнемирени када би предосећали и доживљавали бомбашке ударе српских војника, јер они нису поседовали ручне бомбе.

Непријатељ је употребљавао и нека нова борбена средства, као што су: топови великог калибра са панцирном муницијом, која је имала дотад непознату јачину детонације за српске војнике, тромблонско оружје, затим ракете и неке експлозивне смесе које су избациване помоћу пнеуматских уређаја. Тада су по први пут употребљене и светлеће ракете, што је изазивало велике ефекте.

И српске јединице, поред нових облика утврђивања, примењивале и неке нове облике дејстава. Крајем октобра, пре напада Комбиноване дивизије I на Гучеву, активирана је прва минска галерија, прокопана до испод непријатељевих ровова на дубини од око 4,5 м. Експлозија је направила левак пречника 100 – 120 метара и дубине 5 – 6 метара и делом порушила ровове аустро- угарских јединица. Ове борбене активности су назване као ,, минска војна“.

Оно што је посебно красило српску војску и у битци на Гучеву, је био морал! И поред знатних људских и материјалних жртава, исцрпљености и опште заморености од Блканских ратова, околност да се боре за своју земљу, искуства и самопоуздањем израслим из победа протеклих балканских ратова, масовни хероизам, самопожртвовање, храброст и одважност коју су испољавали српски војници и официри, све је то подизало борбени морал и самопоуздање.

Наш војник, навикнут на тежак и суров живот, жилав до крајности и са малим задовољан, окретан и одважан, запојен својом славном прошлошћу и обогаћен са ратним искуством из два Балканска рата и скоро завршене Церске битке, знатно је доминирао над аустроугарским војником.

Српска војска се одликовала ретким патриотизмом, храброшћу, истрајношћу у маршевању и у подношењу свих напора, сналажљивости у борби у одбрани, нападу, дању и ноћу и ванредно добро је руковала својим наоружањем као и осталом ратном опремом.

Основни циљ аустроугарске офанзиве, да се пробије кроз центар и опколе српска крила, није остварен и поред опште надмоћи непријатеља и почетних успеха. Командант аустро- угарске балканске војске, није постигао главни стратешки циљ, да се опколе српске снаге у западној Србији.

Komandant i Stab Drinske divizije I na Gucevu

Командант и Штаб Дринске Дивизије I на Гучеву

Недостатак у наоружању, муницији а посебно артиљеријској и то пре свега за хаубице, одећи, обући логорској опреми и др. плаћен је нашим великим жртвама и један је од главних узрока повлачења са Гучава, Борање и Јагодње. Уосталом то на мериторан начин говори и генерал Живко Павловић, помоћник војводе Живојина Мишића и начелник Оделеља за Оперативне послове у Штабу српске Врховне команде.

У борбама на Гучеву српске трупе имале су знатне губитке, али су оствариле свој циљ стратегијског задржавања, паралишући аустро- угарску војску на овом делу фронта скоро два месеца наносећи им такође велике губитке у људству.

Поћорек није потукао ни једну српску јединицу, нити је игде пробио фронт.

Без обзира што се битка завршила повлачењем српске војске и напуштањем дела територије северозападне Србије, у битци је истрошена нападна моћ аустроугарских снага и створени су предуслови за победу српске војске у Колубарској битци и потпуно протеривање непријатеља са српске територије.