Историја – Мило Ђукановић прогласио Гаврила Принципа терористом

Мило Ђукановић је пре неколико дана ставио тачку на „и“ када је и историју узео у своје руке. Наиме, премијер Црне Горе је недавно, на свечаној академији поводом стоте годишњице почетка Првог светског рата, рекао да „Црна Гора није подржала терористички акт који је био повод за тај рат“, и том изјавом изазвао бројне реакције. У одбрану Мила Ђукановића и Франца Фердинанда стали су неки историчари – цитирајући коментар објављен у „Гласу Црногорца“, званичном органу Краљевине Црне Горе, од 21. јуна 1914. године, у којем се изричито каже да је Сарајевски атентат био „безумни терористички акт“.

Ми смо учили да је Гаврило Принцип јунак који се борио за слободу, и да су пуцњи у Хабзбурге били пуцњи у „тамницу народа“. Али, историја је невероватна наука која почива не само на чињеницама, већ пре свега на њиховом тумачењу. С обзиром на то да нови ветрови окрећу странице уџбеника историје, није нереално очекивати да наша деца ускоро почну да уче нешто сасвим друго:

Да је Лазар Хребељановић предводио паравојну формацију на Косову пољу и тиме озбиљно покушао да угрози право Отоманског царства да стигне до Беча. Да је Филип Вишњић био стварно слепац, који је све погрешно видео. Да је Карађорђе био терориста. Да је Старац Вујадин, са обадва сина, био терориста, а и да „ђевојка, која је своје очи клела, чарне очи да би негледале“ није била ништа боља, дочим су Турци Лијевљани само радили свој посао и старали се да све у турској империји буде лепо и мирно. Не треба се чудити ако неком одавде падне на памет иницијатива да се Ћеле-кула прогласи највећим спомеником борби против тероризма који је видео свет, и да српске главе уграђене у њене зидове треба да буду и уметничка и идеолошка опомена свима који се боре против окупатора. Јер деца треба да знају да су царства ту да се не би рушила. Океј, не сва царства. Британско на пример, да се не дира. Добро, и ми смо учили да је бацање атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки највећа победа мира, па је логично и да мало помало прихватимо тезу да је „Милосрдни анђео“ било правично бомбардовање осиромашеним уранијумом, с обзиром на то да смо сиромашна земља.

Пошто је Гаврило Принцип у Црној Гори, са највишег места, проглашен за терористу, историјски ревизор могао би да се позабави и другим личностима. Петар Петровић Његош лако може бити проглашен апологетом безумног тероризма против Турака, партизански ђенерали су се изгледа безумно борили против Немаца и Италијана, Валтер је безумно бранио Сарајево, Тихи и Прле су безумни злочинци, а Кригер је разумни херој. Али онда су и Мило, Момир и Свето, такође, тероризмом на Жутој греди срушили старе комунисте да би направили још бољи комунизам, а ови који се данас опиру Милу, једног дана, а можда и пре, такође могу бити описани као безумници, а можда и као терористи, нарочито ако ту историју буду писали савремени разумни историчари. Колико би било разумније да се нисмо борили против Аустроугарске у Првом, и против Немаца у Другом светском рату – сада бисмо сигурно били у Европској унији. Све остало је гуслање.

Јер, слобода је глупост, тлапња, илузија, варка. Нема ничег бољег него бити мали народ у окриљу великог царства. Џаба „Горски вијенац“. Џаба гусле. Опирање је спорт за будале, мудрост је бити поданик. У турском царству, у аустроугарском, у Трећем рајху, у комунизму, у посткомунизму, у транзицији, у глобализму.

Они који су пристали да буду освојени, боље пролазе. Та матрица неодољиво подсећа на силовање – жене које се опиру и бране, завршавају неупоредиво лошије од оних које се препусте, и уживају!!! На тај начин може се читати савремена политичка порука која је у последње време доминантна мантра Великог Брата: предај се, или ћеш награбусити. Свака побуна има се сматрати безумним терористичким актом, сваки човек гладан слободе, или правде, јесте Принцип. Кроткост је оно што доноси поене – и новац, без обзира на то да ли се та кроткост испољава према великим силама, домаћем државнику, локалном моћнику, шефу, или насилном мужу. На неки начин, Мило Ђукановић је, а да тога није вероватно ни свестан, рекао да смо сви ми, укључујући и њега самог, у мрежи. У истој мрежи. Да ћемо беспоговорно волети и учити историју коју су нам написали. Да је слобода извикана категорија, да је тероризам реч дана, а да је насиље, ако му прибегава јачи – сасвим оправдано и чак некако узвишено и лепо. Да жртва нема права да се брани, јер је то тероризам, покушај дестабилизације дивног система који је симпатизер црногорских терориста, П. П. Његош безумно опевао стихом „Коме снага лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“. Хоће ли у догледно време Његош бити избачен из лектире, и замењен много разумнијим писцима који поштују правила сваке Велике царевине.

Али, историја је много велика курва – увек највише испали оне који на њу рачунају.

(Мирјана Бобић-Мојсиловић – Вечерње новости)