Опасности од лингвистичко-политикантске ујдурме

(Поводом саопштења САНУ о „босанском језику“а на још десет дана пред Вуков сабор у Тршићу)

Како рече ових дана један наш саговорник, ово што се ради са српским језиком (у Вуковом стандарду) јесте „гадна ујдурма“. Ми, поучени дужим искуством, нерадо додајемо – и врло опасна ујдурма.

Нигде на свету до сада није преузиман нечији језик и преименовљаван како се коме хоће, ћефне. У Европи и свету Вуковог доба знало се у науци за српски језик и тачно се знало где се он простире и где су му границе. А границе су му биле свуда дотле докле су живели „Срби сва три закона“: православног (највећим делом), мухамеданском и католичком. Каснија политикантска историја и притисци разних врста довели су Србе католике до асимилације у Хрвате, а муслимани су постали најпре с великим М посебан „народ“ (у наше време су преименовани у „Бошњаке“), да би недавно „Српска Спарта“ (Црна Гора) постала самостална, променила нацију (делови почињу да мењају и веру или подверу!) и постали Црногорци /посебан народ) и одмах су преименовали вековима код њих звани српски језик у „црногорски језик“.

Тако се, по верским и географским основама, стуицајем околности, од српског народа на Балкану створила два три нова народа.

Може ли српски језик надоместити данашње изумирање многих језика по свету

Српски је проблем у вези с тим велики у томе што су српске језичке институције, у време наментуте идеје „југословенства“ српском народу, улазиле саме и, под притиском политике, у ту игру и, народски речено по Вуку, „садиле тикве са ђаволом“ и тако омогућиле политички непознате у свету „лингвистичке акробације“. Српски лингвисти су прихватили прво преименовање српског језика с хрватским институцијама и добили смо, тако, прву заједничку ујдурму „хрватски или српски“ и „српскохрватски“ / „хрватскосрпски језик“, да би се – по отцепљењу Хрватске, раније започет, коначно озваничио „хрватски језик“ на Вуковој (српској, штокавсклиој) језичкој основи…

Српски лингвисти су се, по политичким притисцима и задацима, све више упетљавали у ту – не научну, него политикантску – игру у лингвистици и данас имамо нова именовања српског (Вуковог) језика по новим изумима: „хрватски“, „босански“ / „бошњачки“ и „црногорски језик“. (Срби су, наравно, вратили име свом језику „српски језик“, али су, углавном, институционално остали у науци на ранијим сербокроатристичким основама.)

Јурњава за преводиоцима са српског на (преименован) српски језик

И шта се догађа данас у Србији? Сад се у Србији изабирају за судове преводиоџи са српског на „нове“ српске језике. Лингвистика и држава у Србији су постали једини стручњаци и држава на свету који у својој земљи плаћају професоре српског језика за превођење на „нове“ српске језике. И сваки следећи заинтересовани – који би се политиканстки могао појавити на неком српском, а антисрпском, подручју – могао би да именује свој језик по географским „ширинама и дужинама“, ма у којој величини. Тако се српски језик може расцепкивати до нечије миле воље или ћефа и тако би српски језик послужио за знатно ублажавање у свакодневном изумирању по неколико језика у свету месечно. Српски језик би тако послужио као расадник „нових језика“, па би се повратио у „живот“, макар у броју, изумрлих језика по свету.

Српски лингвисти у институцијама још не знају шта ће ни са собом ни са српским језиком

У свему томе, на нашу жалост, највише су „збуњени“ српски лингвисти. Закукају понекад само на српску државу и то је, углавном све.

Изгледа да се једина брига српских лингвиста данас своди на то да се „босански језик“ (како га „мудро“ зову преименовани Муслимани у Бошњаке) не може у српском језику звати „босански“, него треба „бошњачки“. Сву, дакле, језичку снагу (и то и у највишој српској научној институцији – САНУ) потегли су своје знање да нас све убеде да није добро језик Бошњака звати „босански“. Није им, ваљда, могло пасти озбиљно на памет да је реч о истом (Вуковом, штокавском) језику који је једноставно преименован не према имену новоосноване „нације“, него према географском појму и отцепљеној БиХ у којој су Босанци – и Срби, и Хрвати и нови „Бошњаци“, и да је географски врло потцењена цела област Херцеговине и да је и тај назив морао ући у ту „ђавољу игру“ у преименовљавању (Вуковог српског језика) и да је требало тај „језик“, на њихов оригиналан начин, макар праведније географски именовати у „босанскохерцеговачки“ или, рецимо „босанско-херцеговачки“ / „херцеговачко-босански“ да би сви (опасни!?) вуци били сити, а јадна сва (народна) јагњад бар извесно време остала на броју.

Тешко је за кратко време наћи толико „преводилаца“

Браћо моја ма које вере и државе били и ма како преименовани и раније именовани, шта и како да радимо с толико „нових језика“. Како за кратко време да почну да нам раде судови и да обезбедимо зарад нове и веће правде, толико нових преводилаца са српског (Вуковог, штокавског) језика на новоименоване „језике“.

У лингвистици се учи основно. Тамо где се људи лако споразумевају (или се могу само ако то хоће и желе) међусобно без ичијег превођења, нема ни речи о новом језику. Свеједно је колико му се намећу нових правописних решења и других лерксичких ситница. „Нећу“ или написано то „не ћу“ (одвојено) сви ми лингвистички „вуковци“ знамо да је то одбијање. „Кафу“, „кахву“ или „каву“ сви исто с уживањем пијемо. Нећу је нећу и написано „не ћу“ и написано „нећу“ (заједно). То знамо и неучени и недоучени (а сви смо до гроба недовољно учени). То зна сав народ на овом српском (Вуковом) подручју језика.

Који је излаз у тој опасној политикантсткој нелингвистичкој игри?

Три су могућа излаза: лингвистички, политикантски и пиомирљив, иоле реалан

Свим новооснованим и преименованим народима и државама (наравно, људима у њима) живот је већ навелико тежак. Многима и несношљив. Добро је једино онима који су „друштвену имовину“ успели да пренесу на своја лична имена, они који су физички јаки за богаћење и они којима се дозвољава да „воде“ ове отцепљене и преименоване народе). Свима нама другима већ две деценије прилично је замућен поглед у будућност. Који нам је излаз у овој језичкој игри којој се не види крај?

Сви знамо, ваљда, да су сви ти новоименовани језици настали на темељу Вукове језичке реформе пре свега српскога народа, али и свих оних који су Вукову реформу прихватили за основу свог међусобног језичког споразумевања. Изабрали смо сви Вука, умногоме по саветима Беча.

У лингвистици Вуковог доба знало се да је то народни српски језик по реформи Вука Караџића и језичком стандарду који је он успоставио. (Друго је питање да ли је та реформа била корисна за Србе и колико је корисна била за све!).

Све прве модерне (на Вуковој основи) грамтике, рачници и друга језичка опрема зансовани су на делима и на речнику српског језика Вука Караџића. У тај језик ушле су особине говорног језика Срба и касније асимилованих и преименованих Срба различите вере широког подручја штокавског основног дијалекта.

Шта сада, браћо (неко ће ружније или лепше и тачније рећи „разбраћо“) из Југославије (коју заједно и братски с многим помоћницима са стране срушисмо) да радимо?

Да ли да се на том истом језику с преводиоцима нашим и онима са стране свађамо или да пробамо да се некако договоримо да бисмо избегли толику потрагу за непотребним преводиоцима у свим отцепљеним штокавскуим државама?

Ево три могућности (ако хоћемо или нећемо да се и даље „свђамо“).

Прво, могућ је политикантстки наставак могуће опасних игара без граница. Игара док је Сунца и Месеца или док је нас самих под Сунцем и Месецом.

Друго, могућ је, чисто научни, лингвистички излаз. Прихватити да је то лингвистички Вуков / српски/ језик и зовимо га тако како га је Вук звао и цела тадашња Европа и свет: српски језик, (Нема много научника у Европи Вуковог доба који нису уважавали име језика (српски) тадашњих „Срба трију закона“. Можемо му заједнички одређивати норму, или нека свако прави мале локалне разлике на свом новом државном подручју.

Треће, прихватимо, макар минимално реално, решење. Зовимо свако засебно (политичко-лингвистички) како хоћемо српски /Вуков/ језик и признајмо минимално реално да нема никакве потребе за јурњавом по судовима за преводиоцима.

Пишимо тај језик различитим писмима, свако својим по избору. Али је непотребно мешати писма и сачиватаи и користити у истом народу алтреернативна писма. А важно је да сви научимо и знамо та алтернативна писма да бисмо сви читали све књиге у изворнонм издању, без прештампавања на друго писмо и без превођења на екавски или (и)јекавски.        Ако овако наставимо, „убићемо се“ сви посебно и заједно од плаћања такве „правде“ и „учења“ и „читања“ с непотребним преводиоцима у судовима и изван судова на штокавском подручју.

Ово вероватно није најпаметније и најреалније, али је могуће, уз мало зајдничке добре воље, разумевања и потребе да наставимо колико-толико нормалан живот и споразумевање у саживоту/суживоту истојезичких народа, старих и нових.

(На десет дана пред Вуков сабор у Тршићу,10. септембар 2015)

Проф. Драгољуб Збиљић,

Председник Удружења „Ћирилица“