Записи из Ватикана (бy Тома Николић)

Авион овог пута успешно слетео у Рим- тако је кад мој Радомир пилотира, а не оне кафопије и самозвани пилоти! Одликовао сина, аутоматског пилота и Драгицу што је пристала да остане код куће овог пута!
Сладак овај Ватикан, ко онај трг у Бајчетини на ком смо Живорад, Станоје и ја први донели брејкденс у село, а онај Ђогани тек касније дошао да учи од нас, а никад нас није поменуо код Лее Киш, ал’ нема везе- Тома био и остао велики човек и денсер!
Како ли се обраћа папи, мајку му?.. Аха, сетио сам се: „Ваша светлости“, мада звучи к’о да је електричар, ал’ ваљда тако треба- сигурно нешто из Библије, а Драгица морала баш њу да врати у библиотеку, а задржи ону од Маријане Матеус, мада јесте одлична књига (одликовати и њу по повратку)!

Хахахахах…што им смешна ова Швајцарска гарда, бре, к’о да их је Кеба облачио за Гучу, хахахах… Море, ај што су смешни, него што су залутали: „Децо, Швајцарска цузамен још 500- 600 километара, ово је Италија, негде сте погрешно скренули, сигурно код Трста“…
Станислава, како се беше зове папа?!
Како, бре, Фрања?! Да није Туђман, куку!
Јел ово нека провокција, зашто ми нико није рекао, сигурни сте да нема још неко име, пригодније: Џон, Џим, Серђо, Каниђа, Јувентус… Ја то Фрања нећу из принципа да изговорим и тачка!
О, ево га! „Помаже Бог, папо, или што би Драгојевић рекао: Опрости ми, папе…“, хааххах…
Изгледа да сам га одушевио, баш се опустио, види како ме гледа и крсти се… Ај и ја да се прекрстим па да наздравимо оном мојом!
Ало, људи, где је балонче, треба да укрстим с човеком, бре?! Видите у оној кутији с ајваром, спаковала ташта заједно све, орден је ваљда испод пршуте- само да није повукао мирис, мајку му?..

Елем, поштовани папо, долазим с поруком мира, љубави и списком неких ситница за жену и неке њене, може ли неко од ваших да се разлети по бутицима док ми мало поразговарамо?! Од ове се посетее очекује много, мислим на Драгицу и те њене, к’о да у Београду нема тај „Долче и Габана“, али жене су то, разумете већ…
Него, где сам стао… А, да, долазим у миру, желећи да допринесем дијалогу наших цркава! Мислим на ону моју што зидам у Бајчетини, само да виш’ каква је, а чујем да је теби неки Да Вични радио унутрашње радове, па ако имаш његову визитку, онај мој Гашић зацепио цену керамике ко да ћу да поплочим читаво село, бре?!
Како умро?! Па, кад оде сирома? Нисам знао, заиста, примите искрено саучешће, моје лично и у име Србије због трагичне и преране смрти Да Винчија, молим Вас! Извините што питам, а јел бар Микеланђело још ради?
Пст, пст…Антићу, дођи да те питам нешто: „Јел, бре, што носи белу капицу, да није случајно“?..
А, добро, већ се испрепадах да је ем Туђман, ем Албанац, па где ме то доведосте, хахаха…
Дакле, Ваша светлости, долазим као емисар или емират, како се већ каже, мира и љубави, преносећи Вам поздраве нашег премијера, који се, узгред, понудио да преузме и Вашу функцију, ако већ нисте кадри да радите 27 сати дневно?!
Знате, он би нашао стратешког партнера за све цркве, које би се потом објединиле у конзорцијум, а онда би на јавном конкурсу нашли врхунске менаџере, као у железари, па би могло да се отпусти вишак попова и кардинала, а наша Влада би преузела исповести, причешћа и божја указања, а вама партнерски нудимо удео у свећену водице, па размислите.

Бачевићу, јел треба и ја оволико да се крстим и машем рукама, или по протоколу само он?
Аха, да, добро ме подсети: спремни смо, Ваша светлости, да канал Морава- Вардар- Егеј скренемо мало у десно и продужимо до Ватикана, а имате нашу понуду и за „Ватикан на води“, код нас су радови при крају па грађевинска опретаива може већ за 30 година да се баци на посао овде!
Дај сад оно балонче, ајвар и орден, Антићу!
Не, не, орден око врата, а ајвар у фрижидер, спремила ташта прсте да полижете, о чему говори и један пасус код Тарабића: „И онда ће човек с белом капицом, у Иалији, јести српски ајвар док жути људи пију воду с наших река“…
Е, баш ми је било задовољство, Ваша светлости, само јавите оно за Микеланђела, и реците дискретно овим момцима да су далеко од Швајцарске! Вероватно их неке барабе изварале успут и послале на погрешну страну, цццц…
Сине Радомире, Икаре татин, пали моторе, враћамо се кући, само успут слети у Милано да узмемо оно за маму, молим те, иначе ће опет да ме тера да волонтирам код ње у хуманитарцима без граница и контроле рачуна…

Михаило Меденица – Два у један