Знатижеља се плаћа смрћу

Чим скелеџија Мита превезе 200 људи, деце и жена, као да у земљу пропадну. Нестане их без трага и гласа.

Danijel_Ozmo_Jasenovac_ulaz_u_pakao

Данијел Озмо: Јасеновац – Улаз у Пакао, официрско насеље, ходник маљева и скела

Масе се помичу, голема их фашистичка змија по реду гута у Градини! Вјетар подиже прашину и замути хоризонт тамо према Кошутарици. Кроз лаку су се маглицу мицале шарене групе људи са црвеним, бијелим, црним и модрим одијелима босанских сељака. Носећи у нарамку дјецу, мајке су, осим тога, још водиле иза себе двоје, троје и четверо дјеце. Вукле су их на кланицу.

Чусмо два брза ударца о преграду иза „Људоловке”. Скочисмо од врата, одгегасмо до најближег празног бокса и извалисмо се тешко дишући. Нагло се отворише врата, улети „змија” Матковић. Мислио је уловити некога да провирује. Прекасно! Прође, гледајући испод наочара, не рекавши ништа, и изађе.

Дигосмо се и опет к вратима!

Гледали смо их како се приближују пропасти. Од очаја и муке просто да излудимо. Осјећали смо сви да се налазимо на ивици безданог мрака.

Да нам је само један митраљез! Сада! Вриједио би више него дивизија! Да ли ће успјети нашима да узбуне народ!

Пусте наше жеље! Али сваки, који би нас бунио на отпор, потискивао би депресију и нервни слом. Свака се ријеч наде и отпора одражавала у нама крајње емоционално. Скептик или песимиста изазивао би у нама револт. Неки критички разум био нам је одвратан. Из саме помисли да се живчано не скрхамо, били смо спремни на невјеројатне подвиге. У нас више није било осјећаја страха.

Другови, ту нема скањивања! Треба да јурнемо на заповједништво. Једна група, а друга, да се како тако пробије до народа и да га обавијести и подигне на отпор. – Једва су нас смирили.

Наш осматрач Миле Козарче улети у бараку. Он се знао вјешто проверати куда други нису могли ни помислити.

Агенти и кољачи упадају у бараке и без икаква повода убијају људе и остављају их мртве. Свуда су их побили по неколико, неће мимоићи ни нас. Никако да вас нађу близу врата!

Раштркасмо се. Нетко ме зове иза преграде, из „Људоловке”, да одмах дођем. Што сада? Одговарају ме да не прелазим, јер ће ме убити на мјесту. То ме раздражи. Дигох се нагло и изиђох из бараке. Погледах у правцу поворке. Зацвокотао сам од јада, муке и очаја. Стресох се и окренух у правцу бараке. Тек што сам замакао за угао бараке, створи се преда мном змија Матковић са још три градинска кољача.

Куда?

У болницу!

Змија ме је гледала у ноге и нешто премишљала.

Хм! – нагло ме погледа у очи. Одјурише даље. За трен иза бараке чух два пуцња. Два се знатижељника занавијек ријешише мука. Уђох у „Људоловку”. Стари, искусни логораши: болничар Саво и Радек Сатлер, медицинар, давно су се овдје склонили од злих кољачких очију.

Зовнусмо те, јер смо кроз даске преграде видјели како гледате поворку смрти. Ех, још сте ви неискусни, још не знате логорских парадокса. Знатижељници не само што плате своју знатижељу смрћу, него и страшним мучењем. Позвали смо те да не гледаш тако отворено ту страшну поворку. И ми је гледамо и то у детаље, мирно без опасности.

Било ми је чудно то њихово причање, „Људоловка” је лежала у супротном правцу од Кошутарице, одакле се ништа не може видјети.

Не разумијем вас! Одакле?

Одавде, баш из ове собе! Помоћу нашег „перископа”! гледај! – показаше ми прозор који је био напола отворен и окренут управо према Кошутарици, а на којем се рефлектирала читава поворка. Они су гледали поворку у стаклу окренути јој леђима. Нитко се од кољача не би томе досјетио! Погледам и ја поворку у стаклу. Мичу се, мичу, корак по корак.

У прозорском стаклу видим: редају се, упадају у издајничку, ђаволски лукаво спремљену замку. Нама је јасно што се с њима догађа: чим скелеџија Мита превезе 200 људи, дјеце и жена, као да у земљу пропадну, нестане их без гласа и трага. Нитко не би с ове стране помислио, тко не зна, да се тамо убијају масе чим пријеђу. Не видиш, стога, ни било каква узрујавања код маса.

Само су уморни и као да им је досадно, зијевају и нестрпљиво чекају да легну, па макар „и на саму ледину”.

– Да, лећи ће, али само под ледину и занавијек – шапће нам Радек.

Погледам опет кроз „перископ”. Неки усташа припаљује цигарету сељаку, а неки опет разговарају мирно. Дјеца посједала по насипу. Нека плачу, матере их тетоше. Тко би помислио да онај што пуши, јадник, ни не слути да посљедњи пут увлачи дим цигарете, да посљедњи пут дјеца и мајке удишу зрак, да им очи посљедњи пут гледају њихову Козару, Просару и Грмеч. Разум им гуши здрав инстинкт.

– Ех, болан, докторе, пусте ли жалости! Ех, јадна ми мајка, што ме роди, да ово доживим и гледам! Што сам дочекао, јадна ми мајка! Нема закона, нема! – Гледа Саво на прозор, стишћући сљепоочнице обема рукама.

Шапће ми: – Ех, ех, болан, докторе, шта

Ех, ех, болан, докторе, шта ово би? Шутио сам.

Наставиће се

Пише: Никола Николић

 

Књига се може наручити од  издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; сајт: www.nnk.co.rs

 

Извор: Политика, уторак 08. септембар 2015., стр. 24