Путујуће позориште Гавриловић

Пажљиви читаоци вести о боравку патријарха српског у Америци приметили су да је састав делегације релативно необичан у односу на оне на које смо већ деценијама навикли.  Изостао је први човек дипломатије Београдске патријаршије, њен доживотни портпарол, незаменљиви члан Синода Иринеј Буловић (можда су и њега напокон заболеле ноге, као и све његовом заслугом смењене епископе).

Епископ западноамерички Максим (Васиљевић) позвао је на церемонију канонизације архимандрита Севастијана Дабовића Санфранциског и Џексонског и епископа Мардарија Ускоковића, а потом и на церемонију доделе доктората honoris causa theologiae sacrae патријарху Иринеју у Њујорку (за која дела – остаје скривено од академске и црквене јавности, а и од кукавног Патријарха), поред епископа из Америке г. Лонгина и г. Митрофана, као и оних за које ред налаже да буду присутни – епископа Јустина Жичког (опело Св. Мардарија извршено је у Српској царској лаври манастиру Жичи, и том приликом Св. Владика Николај први га је, у Духу, назвао светим) и протојереја ставрофора др Предрага Пузовића, декана Богословског факултета у Београду (признати историчар Српске Цркве и декан институције која је декану Њујоршке академије о. Џону Беру уручила почасни докторат за реални и доказиви допринос патрологији)  само своје осведочене пријатеље – епископа захумско-херцеговачког Григорија, проф. др Богољуба Шијаковића и у јавности мало познатог „професора“ (како је титулисан у званичном саопштењу) Марка Вилотића. Ово је већ најава будућих дешавања на Богословском факултету и у Синоду. Иринеј, који је Максима избацивао са седница Наставно-научног већа под изговором да за време коришћења  одсуства ради континиуираног научног рада нема право ни да присуствује седницама (што је нетачно – у питању је ванредни професор са опусом далеко богатијим од његовог колеге у вишем звању редовног професора који то звање није могао стећи ни по Уредби о раду Богословског факултета из 1998, ни по универзитетским прописима из времена када је у то звање изабран са једним убојитим контрарефератом колеге који се усудио да упозори колектив да особа без научних радова и без књига не може стећи највише научно-наставно звање и сва права која му отуда припадају), није себи дозволио да се нађе у Максимовој епархији. Предност је дата „младим лавовима“ бискупу Гргуру и донедавно анонимном Марку Вилотићу, асистенту (некада) Православног богословског факултета, као и дугогодишњем мецени Захумско-херцеговачке епархије проф. др Богољубу Шијаковићу, савезном, а  потом и републичком министру вера до гашења Министарства (наравно, узрок смене није било гашење Министарства, него размимоилажење са Епископом бачким око расподеле средстава Епархијама).

Упућенима у дешавањима у врху Цркве и на Богословском факултету ово је веома јасна најава будућег односа снага.

Шијаковић је, као припадник Демократске странке и ресорни министар, у време када се чинило да ће Борис Тадић вечно бити на власти, свим средствима лобирао за Григоријев избор за Патријарха. Рекламна кампања наставила се његовим све израженијим присуством на екуменистичкој сцени, на начин на који то нико од архијереја Српске Православне Цркве пре њега није себи допуштао, промовисањем за доктора наука Београдског Универзитета, па и упадљивим наметањем са квазилитерарним стваралаштвом на страницама Културног додатка „Политике“, уз изузетно обимни биографски коментар (ето, нека зна Србија да је бискуп Гргур ренесансни тип универзалног генија, па ће као такав моћи да препороди Српску Цркву по налогу евроатлантских комесара и Ватикана). Како су Максим, Гргур и Шијаковић давнашњи ортаци, ред је био да се заједно нађу у Калифорнији и да отуда поруче Новом Саду да хватају звезду падалицу.

А као посебно изазивачки гест може се посматрати позивање асистента Марка Вилотића, – коме је Иринеј Бачки лично на седници Наставно-научног већа поручио да ће му ускратити благослов за рад на факултету, – да уђе у састав највише делегације.

Марко Вилотић једна је од најконтроверзинијих личности на Богословском факултету, фолирант који је на факултет примљен заступништвом такође контровезрног Владана Перишића, садашњег пароха дубровачког, дугогодишњег декана и продекана Православног богословског факултета. Није у питању само она искуством потврђена максима „слично се сличном радује“, односно „избор по сродности“, него и љубав према роду своме – Марко је блиски рођак Перишићеве супруге Гордане. Дечко са Теразија  после гимназије природно-математичког смера коју је завршио као носилац дипломе „Вук Караџић“ изненада је одлучио да студира теологију, што је у његовој породици схваћено као велика саблазан. Отац Владан, увидевши толику жртву свога младог рођака, одлучио је да му се нађе на сваком кораку, и много пута је и истицао да је Марко могао остварити бриљантну  каријеру математичара или електротехничара, али да је због унижења које је добровољно примио уписом на Богословски факултет заслужио удео изабраних. Свим силама се старао да његов млади рођак не осети муке студентског живота, па је чак као декан његовој генерацији, која на то већ није имала право, само ради Марка, издао дипломе 7/1 степена (Марко и његове колеге на болоњски систем прешли су већ на другој години студија, па су морали добити болоњске дипломе са неопходношћу уписа мастер студија). Тако је Марко прескочио мастер студије и директно се уписао на докторске студије. За време студирања истицао се денунцирањем професора код тада свемоћног декана (на основу његових дојава шиканирани су многи професори, а на најбезочнији начин др Драгана Јањић, асистент за Историју Помесних Цркава, којој је и прекинут радни однос). Своје колеге студенте је ниподаштавао и исмевао, и данас важи за најомраженијег асистента Богословског факултета. Ухљебљење је добио на (измаштаном) предмету „Теолошка епистемологија“,  где је предметни наставник био – погодите ко? –  Владан Перишић („тешко свему своме без својега!“). Препотентни асистент онемогућавао је студентима излазак на испит, вежбе је држао спајајући групе и  не остварујући фонд часова за који је примао плату, а на часовима ништа из Перишићевих предавања није објашњавао, него је још додатно компликовао – епилог је да је једне академске године Теолошку епистемологију положило 2 % (да, два процента) студената, а да ни касније резултати нису били бољи, услед чега је предмет укинут, али мали је збринут као асистент за философију и религиологију. Претњу Епископа бачког схватио је озбиљно, па је брже-боље написао докторат  Теологија као трансцендентална антропологија у делу Карла Ранера. Тема нема никакве везе са православном теологијом, а и како би, када Вилотић патолошки мрзи Цркву од Истока и њену побожност (студенти сведоче  да му је чак и јересијарх Игњатије Браничевски за време студија отворено рекао да нема појма о догматици, али да му даје деветку, знајући ко иза њега стоји – sic!). И тако, на помолу је нови доцент, можда и нови клирик Српске Цркве (док је Владан Перишић био старешина  факултетског параклиса, Вилотић је прислуживао у олтару, да би затим нагло апстинирао, а садашњи његов однос према богослужењу непознаница је и за њега самог).

   А на основу чега Вилотић и њему слични стичу своје академске и црквене позиције, читалац ће закључити из делова извештаја о његовом докторату (још није одбрањен), који потписују Владан Перишић, Богољуб Шијаковић, и ко ће други него Гргуров фаворит Дарко Ђого, протојереј ставрофор, најмлађи проректор Универзитета у Источном Сарајеву, декан факултета у Фочи и поседник импозантне покретне и непокретне имовине.

Елем, како читамо у реферату доступном на сајту Богословског факултета,  предмет Вилотићеве докторске дисертације представља Ранеров пројекат теологије као трансценденталне антропологије. Кандидат у раду полази од хипотезе да је овако схваћену теологију Карл Ранер засновао на трима темељима: а) својим философским уверењима, б) свом приступу класичном теолошком проблему односа природе и благодати и в) духовности Друштва Исусовог (коме је припадао готово целог живота). Циљ ове дисертације је анализа и критичка процена трансцендентално-антрополошког метода који је развио Карл Ранер као покушај да хришћанско учење преформулише и преутемељи на тај начин да оно ипак задржи интелектуални кредибилитет који му је у савременом свету и те како пољуљан.

У поглављу насловљеном као Увод (стр. 1–46), кандидат најпре говори о значају и актуелности теме дисертације и скицира њену структуру и главне правце истраживања, а затим излаже Ранерову интелектуалну биографију у којој његово школовање и академску каријеру, настанак његових списа као и огроман допринос Другом ватиканском концилу смешта у специфичан теолошки профил епохе у којој Ранер живи и ради. Прелазећи на тему рада кандидат нас упознаје са Ранеровим разлозима за то да теологију треба конципирати као трансценденталну антропологију (ова тематика остаће актуелна све до краја рада). Ранер је уверен да сви проблеми које данашњи човек има са разумевањем и прихватањем црквеног учења произлазе из тога што уобичајени теолошки искази нису формулисани на такав начин да би обичан човек лако могао схватити на који начин је оно што се овим исказима тврди повезано са његовим саморазумевањем и потврђено његовим личним искуством. Потврду Божијег постојања човек данас, инсистира Ранер, мора тражити у сопственом искуству.

Поглавље дисертације под називом Корени Ранерове трансценденталне антропологије (стр. 47–176) подељено је на три потпоглавља у којима се разматрају сваки од три поменута корена: а) философски, б) однос природе и благодати и в) језуитска духовност.

Тома Аквински игра посебно место у Ранеровој мисли. Он је готово једини извор на који се Ранер експлицитно (и изобилно) позива. Тако нпр. када каже метафизика, Ранер по правилу мисли на Томину метафизику. Када знање одређује као самоприсуство бића, Ранер се и у томе ослања на Аквинског (за кога је знање повратак субјекта самом себи и у том смислу самопоседовање). Када заговара да се (у принципу) може сазнати све што постоји, и ту му је Тома ослонац. Кандидат наглашава да се и Ранеров темељни концепт о Vorgriff-у који је спознатљив само заједно са сазнањем неког чулног објекта, може ослонити на Томино схватање да душа ништа (па чак ни Бога) не сазнаје без чулних слика. Отуда се њих двојица слажу да Бог не може бити непосредни објект сазнања.

У поглављу под насловом Језуитски корени Ранеровог трансценденталног пројекта (стр. 155–176) кандидат нас упознаје са трећим темељем Ранерове теологије – духовношћу католичког реда Друштва Исусовог који је у шеснаестом веку основао Игњатије Лојола, а коме је Ранер више од шест деценија припадао не само формално, него је, по његовом сопственом суду, језуитска духовност на њега извршила кључни утицај. Кандидат овај утицај препознаје пре свега у Ранеровом инсистирању на томе да је искуство Бога и сусрет са њим могуће (и пожељно) тражити управо у свакодневним искуствима (што је често наглашавао и сам Лојола). Проналазити прст Божији у такорећи свим стварима и бити контемплативан и током свакодневних овосветских активности усред светске вреве, то су принципи језуитске духовности које је Ранер свим срцем пригрлио и целог живота примењивао. Све то га је уверавало да Бог није само негде „са оне стране“, него исто тако и овде међу људима. И у свакодневним искуствима (неспокоја или утехе, безнадежности или мира и радости) могуће је сусрести се са својим Творцем, при чему није неопходно да тај сусрет буде директан: и индиректна комуникација је не мање стварна.

У следећем поглављу под насловом Примена трансцендентално-антрополошког метода на конкретна хришћанска учења (стр. 177–215) кандидат показује како Ранер свој трансцендентално-антрополошки метод примењује на христологију. Пре свега, кандидат скреће пажњу на то да иако код Ранера постоји испреплетеност „христологије одозго“, тј. говорења о Христу које полази од Бога, и „христологије одоздо“, тј. покушаја да се о Христу говори полазећи од човека, ипак ова друга („христологија одоздо“) значајно преовлађује. Основна христолошка чињеница да је Бог постао човек, у Ранеровом тумачењу значи да је човек у догађају оваплоћења доживео врхунац, што значи да је у потпуности испунио циљ ка коме је (можда и не сасвим свесно) одувек тежио. Ово је очигледно интерпретација дата при посматрању оваплоћење из људског угла. Посматрано са стране Бога проблем би могао бити: да ли и како непроменљиви Бог уопште може нешто постати? Ако може, шта је онда са његовом непроменљивошћу? Ранер овде прихвата класично решење по којем се свака променљивост тиче само човека, тј. Исуса из Назарета, док Бог својом природом у јединству са Исусом остаје потпуно непроменљив. Но, Ранер жели да иде и корак даље те тврди да Бог има ту способност да од њега другачију стварност прихвати на тако радикалан начин да је учини својом сопственом. Управо кенозом или самоиспражњењем он ту другу стварност чини својом сопственом. Тако он постаје (чак) и нешто мање (тј. човек) од онога што по својој природи одувек јесте и заувек остаје (тј. Бог). Ово је изражено халкидонским догматом о ипостасном јединству божанске и људске природе. Иако Ранер овај догмат у потпуности прихвата, он не прихвата да је начин на који је он изражен разумљив човеку данашњице. Пре свега, тврди он, савремени човек не схвата израз „ипостасно јединство“. Ако термин „ипостас“ преведемо термином „личност“ (како се то обично чини), тек онда правимо збрку, јер начин на који се термин личност користи данас различит је од начина на који су га употребљавали оци у христолошком или тријадолошком дискурсу. Модерно схватање личности одводи нас схватању да у Христу постоји само један „центар активности“ – онај божански (што може звучати монофизитски и монотелитски). Кандидат на више места понавља да је управо то разлог што Ранер Исусовој људској природи приписује створену субјективност коју разликује од нестворене субјективности Логоса. Такође, за Ранера, Христос који не би био потпуни човек, не би могао претендовати на то да буде спаситељ свих људи. Посебност Христова огледа се у томе што је у њему Тајна коју називамо Богом присутна и нама на располагању на коначан и неповратан начин, пошто се у њему догодило коначно и дефинитивно испуњење Божијег обећања човеку. Другим речима, Исус Христос је историјско сведочанство да је човек Богу рекао коначно „да“ (које је Бог дефинитивно прихватио).

У последњем поглављу које је насловљено као Закључна разматрања (стр. 216–231) кандидат сумира и прегнантно излаже закључке до којих је дошао разматрањем Ранерових ставова у ранијим поглављима дисертације. Према оцени канидата, Ранеров пројекат трансценденталне антропологије, упркос извесним критикама (од којих кандидат неке сматра оправданима а друге не) и данас у теолошкој мисли (свих хришћанских деноминација) може бити од не мале користи. Кандидат с правом процењује оправданима и мотиве Ранеровог подухвата: проблем модерног човека (био он хришћанин или не) да исказе хришћанске вере адекватно разуме и поготово повеже са сопственим саморазумевањем и другим знањима која поседује (укратко: неспособност модерног човека да појми поруку Цркве). Тумачећи му његова блиска (трансцендентална) искуства Ранер савременом човеку у ствари поручује да је Христова блага вест само испуњење свих оних чежњи које он одувек има (а којих он често није ни свестан, и засигурно није свестан да је управо Христос онај који их може дефинитивно остварити).

Поред тога што је дисертација урађена квалитетно, како садржински тако и методолошки, према мишљењу чланова Комисије, њен допринос састоји се и у избалансираном приступу обрађеној проблематици: Ранерови ставови су „брањени“ тамо где би њихово исхитрено тумачење могло читаоца одвести на погрешан траг олаког одбацивања, али нису затваране очи пред стварним проблемима у које би понеки ставови његове теологије (нарочито тумачени изван контекста) могли одвести. Кандидат се потрудио да анализира не само конкретне критике упућене Ранеру, него и разлоге, односно контекст у коме су ове критике изречене, доказујући на тај начин да у савременом српском теолошком контексту одређене критике нису релевантне. Штавише, кандидат заговара тезу да се неке карактеристике Ранерове мисли које су у другим контекстима оцењене као слабост (попут евентуалног претераног инсистирања на Христовој човечности), у православном контексту могу показати и врло кориснима. На тај начин, кандидат је, остварујући циљ дисертације, успешно показао да је „антрополошки обрт“ који представља саму срж Ранеровог пројекта и без чијег би разумевања његова целокупна теологија остала несхваћена, изведен ваљаном аргументацијом као и то да он (упркос критикама које су му упућене) и даље остаје актуалан и употребљив начин за измирење теологије (укључујући и православну) са савременим светом.

Овако се стварају црквени каријеристи. Људи без својстава. Људи тржишног карактера. Људи који ће бити функционални, и зато привилеговани и добро плаћени.

Овако се ствара и атмосфера у којој свуда око нас већ увелико делује тајна безакоња. Сатана има своје дубине (Откр. 2, 24), своје скривене замисли и планове. Тајна се састоји у томе што се његове замисли још нису у потпуности откриле. Ако узмемо у обзир тајну побожности, о којој Апостол говори на другом месту, онда  можемо наслутити и у чему се састоји тајна безакоња. Тајна безакоња, коју је измислио сатана, састојаће се у настојању сатане да подрива и изопачује праву веру. То зло ће се умножавати, и Син човечији када дође тешко да ће наћи веру на земљи (Лк. 18, 8). Томе се морамо противити као народ Божији, народ задобијен скупоценом крвљу Христовом. Нека се над тим замисле они који нам се изругују, који од Цркве Светосавске начинише пећину разбојничку. Путујуће позориште по Америци још је један жалостан доказ о паду наших архијереја и наше академске теологије, и још један позив верном народу да стане право, стане са страхом Божијим и трепетом у одбрану Крста Часног и свете вере Православне, јединог блага нашег и поуздања нашег у овим смутним временима.

Фото: Larry Angier, „СПЦ.рс“

Борба за веру