СПЦ у процесу канонизације Степинца?

категорија Мишљења / дана 09/09/2015 у 13:23 часова /

Добро је што можемо да се сетимо патријарха којим смо били благословени током тешких деведесетих година прошлог века и који је са Трона Светог Саве задржавао бројна зла која су претила српском народу. Не мислим овде само на претње споља већ пре свега на оне унутар Србије. Његова Светост патријарх српски господин Павле није дозвољавао епископима да постану слуге новог светског поретка (пакта САД и Ватикана из 1982. године). Зато се и чекао његов наследник. Након упокојења патријарха Павла, цркве и храмови СПЦ-а су убрзо „окићени“ ценовницима, екуменизам и реформе су избили у први план, антилитије су почеле да се толеришу, као и издаја Косова и Метохије, док су представници СПЦ-а у РРА[i] одобрили низ изопачених ТВ канала тако да данашња омладина може, у ударном термину да „ужива“ у све већем и крвавијем насиљу и порнографији. У институцији чији званичници (част малобројним изузецима) ћуте о издаји Јужне српске покрајине, све је могуће, па и „прање“ Алојзија Степинца. За њега нећемо рећи да је био усташки надбискуп, јер је припадао злочиначкој организацији која је створила усташе те је самим тим много гора од њих – Ватикану. Међутим оно што изненађује, јесте јавна подршка коју је Степинац добио од израелског ђака – епископа Ћулибрка. Кренимо редом.

Папа Фрања „лично уверен у светост кардинала Алојзија Степинца, загребачког надбискупа у НДХ“ је направио један „готово неочекиван, екуменски корак без преседана у историји” те је позвао Српску православну цркву на дијалог о овом хрватском кардиналу и успостављању заједничке комисје. Да не буде забуне кардинал Бозанић је објашњавајући позицију римског папе појаснио „да неће бити никакве ревизије процеса, у којем је 1998. године Степинац већ проглашен блаженим“. Писмо папе Фрање којим се СПЦ позива на формирање комисије о Степинцу, донео је у Београд кардинал Курт Кох, председник Папског већа за јединство хришћана, крајем маја. Истог месеца, неочекивано брзо, Свети архијерејски Сабор СПЦ доноси одлуку да прихвати понуђени „екуменистички“ дијалог са Католичком црквом и оснује посебну комисију за разговоре са Хрватском бискупском конференцијом. СПЦ је за шефа комисије о како сама наводи „контроверзном кардиналу“ именовала владику Порфирија, бившег председника Савета РРА и садашњег митрополита загребачко-љубљанског[ii], те „човека дијалога у Загребу“ како га представљају проамеричка јавна гласила.

Дакле да сумирамо, СПЦ је експресно прихватила екуменистички позив папе „лично увереног у светост Степинца“ и именовала комисију за расправу о хрватском надбискупу геноцида, која неће моћи да утиче на ревизију процеса у којем је први свештеник НДХ проглашен за блаженог, и који ће довести до његове канонизације. За представнике СПЦ, Степинац више није злочинац већ је постао „контроверзан“. Исто тако Српска православна црква прихватајући позив папе, даје легитимитет процесу проглашења Степинца за свеца. Владика Порфирије у овом подухвату треба да изиграва икебану. Показао се веома добро у РРА па ће и овде бити толерантан. На крају цео дијалог ће учинити да СПЦ буде ближа Ватикану тј. Католичкој цркви и „непогрешивом“ папи.

Сад се вратимо епископу Ћулибрку који отворено тврди да Степинац није одговоран за геноцид над Србима и који као што ћемо видети помаже Хрватима да смање број побијених Срба у Јасеновцу. Ваља подсетити да је Ћулибрк, још 2003. године отишао у Израел на постдипломске студије јеврејске културе „које су у суштини имале тежиште на Јасеновцу и питању страдања у Другом светском рату.“[iii] Да ли у Израелу знају боље од нас шта се дешавало у Јасеновцу? Ево шта су га научили тамо. Ћулибрк похваљује отпор који је Степинац пружио, пазите сад – комунистима као пресудан за његову канонизацију. „Мислим да ћемо сви ми морати добрано одвагнути сваку ријеч, прошлу и будућу, у погледу Степинца. Оно око чега ћемо се сигурно сложити то је да комунистички процес и комунистичка оптужба не могу представљати полазиште за разговор о Степинцу. На том процесу и опћенито пред комунистима је он показао храброст и несумњиво је да је тај елемент исповједништва пресудан у процесу беатификације и канонизације.“[iv] Ћулибрка затим нека неописива сила тера да у исти кош стави патријарха Павла и Степинца. „Но, ништа није једноставно: замислите да су и Степинцу и патријарху Павлу усташе убиле брата – Павлов брат Душан погинуо је у партизанима у Сирачу 1942., а Степинчевог брата Мију одвели су и убили сљедеће, 1943. године.“ Иако постоје документи који недвосмислено доказују да је Степинац подржавао НДХ, тражио да се њено трајање продужи и након Другог светског рата, те да је одговоран за убиства, покатоличавање и истребљење Срба, Ћулибрк га ставља у раван са патријархом Павлом. Одмах након тога, овај бивши рок критичар напада аутора књиге Надбискуп геноцида: „Код нас се питање улоге католичког свећенства у Другом свјетском рату свело на српско-хрватске односе, без увида и разумијевања његова опћег оквира: нпр. сви знају за књигу Марка Ривеллија о Степинцу, али је ријетко тко читао такођер код нас објављену Ривелијеву књигу о Ватикану у Другом свјетском рату – и притом треба рећи да Ривелли сигурно није врхунски стручњак…“.[v] Шта то смета Ћулибрку код Ривелија? Можда следеће: У Оточцу 2. маја 1941. године 331 Србин присиљен је да ископа огроман јарак да би потом били убијени секирама. Међу жртвама се налазио и православни поп Бранко Добросављевић. Међу убицама је био и фратар Јован Поповић.[vi] Фратар Мирослав Филиповић Мајсторовић “фра Сатана” био је заповедник једне бригаде Павелићевог тјелесног здруга која је октобра 1941. у подручју између Бања Луке и Мотике масакрирала 4800 Срба. Фратар је убио ножем дечака Ђуру Гламочанина при чему је урлао: ”Ја претварам Ђавола у име Бога, слиједите мој пример!”.[vii]

Фрањевац Сидоје Шолц је организовао насилна покатоличавања у: Маклошевцу, Зољанима, Лисинама, Лондзици, Границама, Појелићима, Партинцима, Ченкову, Кучанцима, Чеглину, Нашицама, Слатини, Сарвашу, Вуковцу, Беленицама те у свим другим средиштима Нашица и Славонске Пожеге. По сведочењу Петра Ковачевића учитеља из Паленица Срби су се покатоличавали “под утицајем страха”, а фратар Шолц је “наредио убиство нашег попа Ђорђа Бабића који је страшно мучен.”[viii] Усташка диктатура, владиним декретом бр. 11689 од јуна 1941, успоставља у Загребу посебан верски одсек задужен за покатоличавање на чијем челу се налазио фратар Дионис Јуричевић.[ix] У присилном покатоличавању учествују хрватски свештеници: Михаило Кузманић, Силвије Франковић, Божидар Брало, Фрањо Херман, Аугустин Јуретић, Никола Борић, Јанко Калај итд.[x] Све то уз благослов надбискупа Степинца, који је 17. новембра 1941. образовао одбор за “конверзију грко-источњака” (3. јула 1998. Папа Јован Павле II је прогласио Степинца блаженим – ступањ до свеца). Ово је само делић клера који је учествовао у геноциду над Србима. 1941. године 21. маја у Книну фратар Вјекослав Шимић обраћа се команданту италијанске дивизије “Сасари”: “Хоћу да побијем све Србе у што краћем року.”[xi] Бискупи своје извештаје о покатоличавању Срба шаљу министарству наобразбе и богоштовања НДХ, као одговор на циркуларно писмо тог министарства, бр. 42678-Б-1941.[xii] У НДХ на јавна места, продавнице, превозна средства се стављају натписи: “Забрањено Србима, Жидовима, Циганима и псима.”[xiii] О томе какви су били покољи над Србима под Павелићем и Степинцем говорио је и Првослав Гризогоно: ”Треба отићи у Азију у доба Тамерлана или Џингис кана, или у племенску Африку жедну крви да би се нашло нешто слично.”.[xiv] Да би се опрао Степинац, сведоци његових злочина као и они који су писали о њима морају да се омаловаже и понизе.

У интервју проамеричком „Времену“ које га је прогласило „личношћу године“ Ћулибрк је још пре две године такође бранио Степинца. Он је чак и оспорио цифру од 700 хиљада побијених Срба у Јасеновцу. О Степинцу каже: „Степинац је писао Андрији Артуковићу 1941. године, у тренутку када је Јадовно већ оперисало, молећи га ‘да се ове мјере против Јевреја и Срба спроводе са поштовањем људског достојанства’. И то у тренутку када су већ хиљаде људи на најзвјерскији начин биле уморене и када се тачно знало шта значе те ‘мјере’. Иво Голдштајн је тврдио, а ја се слажем с њим, да та реченица савршено описује парадокс у коме је живио Степинац.“.[xv] Иво Голдштајн на којег се позива Ћулибрк тврди да је у Јасеновцу убијено од 80 до 100 хиљада Срба.[xvi] Он је председник јеврејске верске заједнице „Beth Israel“ са седиштем у Загребу. Активан је у политичком и културном животу Хрватске а као интелектуалац био је близак Стјепану Месићу чији се стриц борио против Руса под Стаљинградом. О броју убијених Срба у највећем стратишту НДХ Ћулибрк, који се налази на челу саборског Одбора за Јасеновац каже: „Не заборавите да се распон у процјенама броја жртава Јасеновца креће од милион и сто хиљада, што је дао Радомир Булатовић, до двије и по хиљаде, што је дала комисија Хрватског сабора. То је неморално. Оно што имамо сигурно за Јасеновац јесте број имена убијених до кога је дошао Музеј жртава геноцида и којих сада има око деведесет хиљада. Наравно, број жртава Јасеновца је много већи, али ово је оно што имамо као сигурно.“.[xvii] Тако хрватски сабор се узима као извор! Како је то могуће када подршка геноциду над Србима управо долази са тог места? Поред тога смањивање броја жртва није неморално већ подршка злочину. Да би се сложио са Голдштајном, Ћулибрк заборавља да помене велики број докумената (немачких, јеврејских и српских) који говоре о томе да је број побијених Срба у Јасеновцу много већи[xviii]. Још већи ужас изазива чињеница да Ћулибрк ћути о чињеници да је НДХ једина држава на свету која је имала конц-логоре за децу. Такође не наглашава свирепост убица која у свету није забележена и над којом су се чак и Немци згражавали. Да ли због тога што то не иде у прилог његовим учитељима? Он не проговара ни о уништавању доказа о побијеним Србима у НДХ. То је рађено одмах након Другог светског рата, а тај прљав посао је обављао и Иван Стево Крајачић (агент ЦИА). Исто тако, 2003. године је уништена највећа изложба о геноциду над Србима, у парохијском дому у Врању, а њен аутор Бојана Исаковић је једва преживела напад у Београду.[xix] Дуга рука злочинаца гледа да елиминише сваког ко прикупља доказе о геноциду над Србима. Све у свему, Голдштајнова и Ћулибркова бројка од 90 хиљада побијених Срба у Јасеновцу је најближа Туђмановој цифри од 30 хиљада убијених. Да подсетимо само да је Туђман уз помоћ САД, Ватикана и НАТО пакта извршио Павелићев тестамент. Али умало да заборавимо, за Ћулибрка све ово нису значајни историчари. Зато га позивамо да прочита књиге Милорада Екмечића „Срби на историјском раскршћу“ и „Дуго кретање између клања и орања“ као и дело Драгољуба Живојиновића „Ватикан, Католичка црква и југословенска власт 1941. -1958.“. Ако му не сметају српски извори, јер најчешће помиње стране. Има их наравно још, али за почетак ће му ове три бити сасвим довољне да се суочи са необоривим доказима према којима је Степинац био злочинац одговоран за масовна убијања и покатоличавања Срба.

Борис Алексић – ФСК
______________________________________________

[i] Републичка радио-дифузна агенција.

[ii] http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Sta-SPC-misli-o-svetosti-Stepinca.sr.html

[iii] http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=1091990

[iv] За ову прилику је изабрана прикладнија хрватска верзија Ћулибрковог интервјуа.

[v] http://www.jutarnji.hr/vladika-jovan-culibrk-porucio-srbima–svi-cemo-morati-dobro-odvagnuti-svaku-rijec-u-pogledu-alojzija-stepinca-/1406051/

[vi] Надбискуп геноцида, Марко Аурелио Ривели, Јасен, Никшић 1999., стр. 59.

[vii] Исто, стр. 97.

[viii] Исто стр. 141.

[ix] Исто стр. 142.

[x] Исто.

[xi] Исто, стр. 144.