Сам, остављен и заборављен од домовине и државе, у лисабонском затвору, 16.08.2015. године умро је још један Србин, хашки осуђеник, генерал-мајор Миле Мркшић, бивши командант Војске Републике Српске Крајине. Умро је у тешким мукама, растргнут карциномом, без адекватне лекарске помоћи и неге, без могућности да своје последње сате проведе близу својих најмилијих. У затворску болницу примљен је крајем јула, са дијагнозом “астма и физичка исцрпљеност” (1) а карцином му је дијагностикован само четри дана пре смрти. Миле Мркшић био је држављанин Србије!
Буквално дан пре смрти генерала Мркшића, вечити миистар и потпредседник свих српских пост-петооктобарских влада, а од 2004. године и председник тзв. “Националног савета за сарадњу са МТБЈ“, Расим Љајић, најавио је да ће затражити његово пуштање на лечење у Србију. Наравно, као и у свим претходним случајевима, Љајићева „брига“ дошла је прекасно и више је личила на цинизам човека који одлично влада информацијама, него на стварну заинтересованост лица које званично представља државу у односима са Хашким трибуналом и које је својом руком потписало већину испорука држављана Србије овом казамату.
Отуда, трагична смрт генерала Мркшића, као још једна хашка рана на телу српског националног бића, мора бити повод да се осврнемо како на срамни однос неодговорних српских властодржаца према неправдама и понижењима којима нас годинама излаже Хашки трибунал, тако и улоге коју је у томе имао и има Расим Љајић, хашки прокуратор за Србију!
ВАЗАЛНИ ОДНОС ДРЖАВЕ ПРЕМА ХАШКОМ ТРИБУНАЛУ
Иако је сарадњу са Хашким судом Србија прихватила још у време власти Слободана Милошевића, он је очигледно сматрао да је постојање забране испоруке својих грађана ради процесуирања у другим земљама које су предвиђали правни акти Србије, довољна заштита и њеним грађанима и држави од спољних притисака. Тако је и било све до октобарског пуча, када је Ђинђићева власт сарадњу са Трибуналом прогласила за највиши државни интерес и буквално занемарила гаранције које је грађанима у том смислу пружао Устав и остали правни акти Републике Србије. У том смислу, сва изручења Трибуналу до доношења „Закона о сарадњи СРЈ са МТБЈ“ априла 2002 године, могу се назвати незаконитим и чак сматрати актом противправног државног насиља над испорученим грађанима.
Поменути Закон ништа битно није променио са аспекта односа нових српских властодржаца према Трибуналу, нити у судбини прогоњених, али је бар утврдио процедуре, законске оквире и извесна права оптуженика, која се у пракси јесу често кршила, али су барем формално постојала.
Но, без обзира на успостављање политичке обавезе „сарадње“ са Трибуналом, српске „демократске“ власти су, спроводећи налоге западних ментора, према овој институцији беспотребно заузеле крајње вазални став, не само спроводећи све њене захтеве већ и стављајући целокупни државни апарат у службу хашког тужилаштва и НВО сектора који је водио сопствене селективне истраге ради сатанизације оптужених и наводног демаскирања српских злочина.
Посебно је ово постало очигледно када је, од јуна 2004. године, председник Националног савета за сарадњу са МТБЈ постао Расим Љајић. Уз Бруна Векарића, главне хашке полуге у српском Тужилаштву за ратне злочине, Љајић је својим чињењем и нечињењем, од односа према Хашком Трибуналу направио пакао за српску државу и грађане, а посебно за оптужене.
Тешко би се могли побројати сви намерни правни пропусти, сва кршења људских права, сва понижења и вређања, сва политичка и правна подметања, све манипулације „сведоцима“, сви притисци на пријатеље и родбину којима су били изложени осумњичени за ратне злочине, како у Хагу тако и у Србији, а да српска држава, коју је представљао Расим Љајић, није реаговала, нити бар покушала да то спречи. Подразумевајући под “сарадњом” само обавезу да политички покрива хапшења, испоручује и отворено помаже хашком тужилаштву када год га одбрана доведе у проблеме, Љајић је свесно занемаривао право и обавезу државе да брине о судбини и статусу својих грађана испоручених Хагу. Посебно се то односи на потпуну незаинтересованост за очигледне примере манипулација медицинским третманом оптужених као метода за притисак на њих (драстичан пример су Слободан Милошевић и Сретен Лукић), марифетлуке Трибунала којима је избегавао да обезбеди обавезна средства за одбрану оптуженика и других кршења њихових права на одбрану, попут оних везаних за благовремено превођење материјала и сл.
(Као класичан пример односа Расима Љајића према хашким оптуженицима може послужити пример полицијског генерала Сретена Лукића који је на његов потпис изручен Хагу болестан, директно са ВМА, у болничкој пиџами са прикључком за инфузију и катетером. Не сме се пренебрегнути ни његово срамно поношање у “предмету Шешељ” где ни једном, за 11 година свог вођења Националног савета, није затражио чак ни објашњење, а камоли извршио службени притисак на Трибунал, због дужине процеса и бројних неправилности на штету оптуженог).
Такође, познати су многи случајеви отвореног одбијања државе да олакша одбрану оптужених одбијајући да им пружи увид у информације које нису државна тајна а могли би им бити од користи, док су се тужилаштву Трибунала и НВО сектору који им је отворено помагао, предавали или стављали на увид и најповерљивији документи. Није непознато ни да је под формом “сарадње” са Трибуналом нестало много оргиналне документације о НАТО злочинима у Србији.
Све у свему, од када је 2004. Расим Љајић преузео председавање “Националним саветом за сарадњу са МТБЈ“ српска држава је, за прогон и кажњавање Срба оптужених у Трибуналу, својим чињењем и нечињењем била далеко опаснији противник од хашког тужилаштва и никада није користила чак ни оне могућности које ју је пружао Статут Трибунала да помогне својим грађанима. Никада!
ПОЛИТИЧКА ИНСТРУМЕНТАЛИЗАЦИЈА ХАШКОГ ТРУБУНАЛА
Узимајући у обзир начин на који је основан, изворе из којих се финансира, као и методологију његовог рада (пресуде и образложења која доноси), нема дилеме да Хашки трибунал није никаква независна правна институција, већ пилот-пројекат политичке инструментализације права за успостављање новог светског поретка, који ће сваљивањем кривице на жртву оправдати безочно насиље нових господара света против оних држава и народа који се нађу на путу њихових интереса.
На овај начин инициран је репресивни правни механизам који се, без обзира на право и правду, може користити по вољи оних који креирају светске глобалистичке процесе грубо кршећи још увек важеће норме међународног права и успостављену праксу у међународним односима. Отворено промовишући принцип селективне правде, у коме се на бази сличних или истих доказа виновници осуђују само ако су Срби, хашки Трибунал шаље јасну поруку свим лидерима и народима како ће проћи они који се усуде да бране своју земљу од агресије глобализма.
У том контексту Хашки трибунал је увео у праксу низ преседана попут укидања имунитета председника држава или влада (Слободан Милошевић је први актуелни председник против кога је подигнута оптужница у историји), суспедовања националног суверенитета у области законодавства (принцип да акти Трибунала имају већу правну снагу од националних), хапшења по тајним оптужницама, самостално прописивање правила по којима се примењују правне норме и друго.
Анализирајући деловање Трибунала у Србији јасно се може уочити да су његове формалне правне активности биле параван и инструмент за остваривање озбиљних политичких циљева. Пре него што наведемо неке од њих ваља се подсетити да није случајно што данас у парламенту Србије не постоји ниједна политичка странка која се противи сарадњи са Хашким трибуналом, као и да је хашки прокуратор, Расим Љајић, једини политичар у Србији који је у власти (влади) био сваког секунда од пето-октобарског пуча до данас. Такође, будући да је Србија испунила све познате формалне захтеве Трибунала, као и да је истом практично истекао мандат (само заокружује започете процесе), логично је запитати по ком основу се сада одвија „сарадња“ и чему служе редовни обиласци хашког тужиоца Београду, као и његова примања на највишем државном нивоу? Размислите!
Но, да се вратимо политичким импликацијама деловања Хашког трибунала. Иако време само по себи разоткрива његову политичку позадину и правну бесмисленост његових поступака и пресуда, а покушаје да се његове неправедне одлуке догматизују већ годинама успешно спречава Русија, навешћемо неколико очигледних политичких циљева у односу на Србију:
- Својим односом према законодавству Србије Трибунал је показао да нашу земљу третира као земљу ограниченог суверенитета због пораза у рату, а неке његове одлуке јасно имплицирају не право већ одмазду према побеђенима.
- Његове пресуде очигледно треба да докажу да су Срби кривци за разбијање Југославије, као и да је злочиначка НАТО агресија против СРЈ била оправдана, односно да злочин против мира чији су директни налогодавци Хавијер Солана, Бил Клинтон, Тони Блер и Герхард Шредер није то што јесте.
- Имплицирање да је део српског народа починио геноцид, са свим последицама које из тога проистичу
- Трибунал је својим одлукама, захтевима и притисцима директно утицао на обликовање политичких дешавања, рачунајући и изборне процесе, на територијама насељеним Србима, пре свега у Србији и Републици Српској, али и у Хрватској, Црној Гори и на Косову
- Покушаји да се кроз одређене процесе и пресуде ревидирају познате и доказане чињенице о историји српског народа и државе чему су се сјајно и аргументовано супроставили Слободан Милошевић и Војислав Шешељ
- Отворено дугогодишње понижавање српског народа и државе у циљу сламања националног поноса и припреме за „операцију промене српске колективне свести“ и поништавања националних Архетипова (митова) које су се тако приљежно подухватили Ивица Дачић и Александар Вучић.
Све наведено, а и мноштво (због простора) ненаведеног, не би било могуће да српски властодршци нису постали део глобалистичке анти-српске мреже чији је инструмент и Хашки трибунал. Но, нема сумње да нико од њих остваривању политичких циљева Трибунала није допринео колико Расим Љајић. Уосталом, у томе лежи тајна његове политичке дуговечности и министарског сељења из владе у владу.
ЛАНАЦ СРПСКИХ СМРТИ
Генерал Миле Мркшић деветнаести је Србин за чију смрт је директно одговоран Хашки трибунал. Уз председника Слободана Милошевића хашки ланац српских смрти чине: Милан Бабић, Горан Боровница, Драган Гаговић, генерал Милан Гверо, Здравко Говедарица, Мирослав Дероњић, Новица Јанчић, Славко Докмановић, Симо Дрљача, генерал Ђорђе Ђукић, Јанко Јањић, Никица Јањић, др Милан Ковачевић, Слободан Миљковић, Влајко Стојиљковић, генерал Момир Талић и Стеван Тодоровић.
„Третирани као злочинци, само на основу НАТО пропаганде, једино православни Срби бивају убијани под сумњивим околностима, приликом хапшења, бивају натерани на самоубиство или отерани у смрт психолошком тортуром, дуготрајним притвором и ускраћеним или погрешним лечењем”. (2)
Неки од њих убијени су приликом хапшења (попут Симе Дрљаче и Драгана Гаговића), док су други (попут Новице Јанчића и Влајка Стоиљковића) радије извршили самоубиство него прихватили хашки казамат. За најмање три смрти у Трибуналу (Слободан Милошевић, Милан Бабић и Славко Докмановић) постоје озбиљне индиције да би се могле квалификовати као убиства. Неки од хашких оптуженика, попут генерала Момира Талића (оболелог од карцинома), умрли су непосредно по пуштању на слободу.
Ни у једном од ових случајева Расим Љајић, у име “Националног савета за сарадњу са МТБЈ” није затражио независну истрагу, која би показала да ли је смрт неког од ових људи могла бити избегнута или спречена, да ли евентуално има одговорних, нити су му те смрти биле повод да избори бољи третман преосталих хашких притвореника и осуђеника. Једино је поводом смрти Слободана Милошевића, написао млако писмо Трибуналу, али оно је више било намењено смиривању узнемирене домаће јавности, него некаквом захтеву да се утврди истина.
И овога пута Расим Љајић ћути. Много су му већа брига српски добровољци који се боре у Украјини, него судбина људи које је лично испоручио хашком казамату. Уосталом, зашто и не би ћутао?! Политички утицај му никада није био јачи, ни богаство веће. А кога би у таквим условима занимало који ће следећи Србин умрети у Хагу и око њега. Но, нама је ваљда крајње време да се запитамо да ли би се све ово дешавало да “Национални савет са сарадњу са МТБЈ” воде, рецимо др Смиља Аврамов, или др Коста Чавошки?!
ФСК
Упутнице:
