Његоша протерују из црногорских уџбеника

crnogorski-jezik

Званична Подгорица забрањује лик и дело Петра Петровића у образовним и културним установама. Са “Горским вијенцем” основци се први пут сусрећу у осмом разреду. Власт подлеже тврдњи из Сарјева да је реч о “геноцидном песнику”

ДА није Његоша и његовог генијалног дела траг српски би се утро у Црној Гори! Посебно од мајског референдума 2006. године и осамостаљивања Црне Горе када владика Раде, ни крив ни дужан, све више постаје “трн у оку” актуелним протагонистима црногорског идеолошког пројекта и носиоцима бошњачке етно-политичке концепције. Они су сложни у једном – да је Његош геноцидни песник и идеолог етничких чишћења! Због тога је Петар Петровић готово протеран из црногорских школских уџбеника, а нове генерације црногорских основаца први пут се сусрећу са “Горским вијенцем” тек у осмом разреду, преко Мандушићевог сна.

Кад је о средњим школама реч, Његошево дело се појављује у другом разреду уз узгредну и стидљиву анализу још неколико стихова овог монументалног дела и – то је све! Зашто је то тако, објашњавају речи неких верских поглавара из земаља некада заједничке државе у којој је Његош сметао и у најсрећнија времена братства и јединства.

– Док год се “Горски вијенац” од Његоша чита и пева у школама, црквама и на гуслама, никад Бошњак не сме да спава, а да није будан – поручио је из Сарајева ових дана бивши босански реис др Мустафа Церић.

Пре ове изјаве, режим у Подгорици из “Горског вијенца” одстранио је сва места из којих се може распознати тема и порука дела, што опет није довољно креаторима “новог црногорског идентитета”.

– Они траже да се Његош уопште не спомиње у школама, културним установама и медијима, осим, наравно, у негативном контексту, тј. као идеолог етничког чишћења – каже за “Новости” др Будимир Алексић, професор на Цетињској богословији. – Да ли ће им црногорска власт изаћи у сусрет – видећемо. Они би то радо учинили, али су на великој муци, јер ако се одрекну Његоша и његовог стваралаштва и препусте га нама Србима, од њиховог етно-политичког концепта и црногорске државне идеје не би остао ни камен на камену. Они о Његошу мисле исто што и бошњачки идеолози из Сарајева, али се Његошем поштапају, погрешно и узалудно, мислећи да ће тако утврдити свој антисрпски идеолошки пројекат.

Његошу се не прашта што је у “Вијенцу” опевао историјски догађај из времена владике Данила Петровића почетком 18. века, величао косовски мит и српску националну идеју.

– Најбитнија Његошева политичка идеја о “освети Косова” и обнови Душановог царства, постојала је давно пре Његоша, и била обликована у свести српског народа из старе Црне Горе – додаје Алексић. – Обнова Душановог царства био је главни циљ Његоша песника, владара и владике, што сведоче и мемоарски записи Матије Бана у којима су приказана четири дипломатска сусрета са Његошем на Цетињу. Они представљају аутентично сведочанство о његовој личности, погледима на сопствена књижевна дела, политичким идејама и државничком идеалу о потпуном ослобођењу и уједињењу српског народа.

То је подстакло Његошеве противнике да крену у “ћеранију великог песника”.

– Својевремено је један црногорски књижевних казао да Његоша треба ставити на хируршки сто, циљајући на оно што ће, мало касније, отворено рећи са скупштинске говорнице један професор књижевности да је Његош геноцидни песник. И један и други су хтели да кажу да је дошло време да се коначно ослободимо културног и етичког концепта и кодекса који нам је Његош завештао – каже за наш лист професор српског језика Веселин Матовић. – И ево, то је и учињено.

Црна Гора, тако је у својим школама ућуткала Његоша, главног сведока њеног отпадништва.

НОВИ ВАРВАРИ

– У МОЈОЈ Црној Гори разапињу Његоша, черече га. Спустила се нека тама над родом Светог Саве, али неће ваљда ни то довека. Воле ови бедни, црни, кукавички остаци коминтерне да газе по свему што је српска историја и српски дух – каже за “Новости” песник Ранко Јововић. – Страшно је гледати шта се ради. Овакве власти, која не поштује ни своје претке, никад није било колико се ја сећам, а сећам се дубоко. Не знају они ни ко је Његош, ни ко је Свети Петар, ни ко је Марко Миљанов. Не знају, нису ни чули за славне српске војводе Карађорђа, Мишића, Степановића…

БОЉЕ И ОСЛЕПЕТИ

КАКО примећује песник Јововић, под кровом ове Црне Горе нема много места, нити за Српску православну цркву, која је вековима рађала и стварала Црну Гору, нити за оне чији су преци ратовали и гинули и сањали високу, етичку, његошевску Црну Гору.

– Видим црну Гору како се савија у рукама ових ништавила. Кад је видим, боље да ослепим.

Велиша КАДИЋ – Новости