Како смо изгубили Косово са 5:0 за нас

Када је новинар Јутела на борбеном положају у словеначкој недођији пре 25 година питао једног војника ЈНА: „Знате ли због чега се води овај рат?, он је, у лежећем положају, са камуфлажним шлемом на глави, без претходно написаног сценарија, одговорио: „Кол’ко ја кужим то, они као хоће да се отцјепљују, а ми им као не дамо“.
Када би ових дана просечно обавештеног Србина неко питао: “Знате ли око чега се воде ови преговори у Бриселу”, сигурно би се нашао бар један који би тачно описао стање ствари: „Кол’ко ја кужим то, они се отцепили, а Вучић им као не да“.
С тим што Марко Ђурић, шеф некакве Канцеларије за Косово и Метохију, кужи сасвим супротно: он мисли да смо се ми отцепили, а они нам као не дају.
Ђурић Марко је иначе особа талентована да све ствари исприча једноличним тоном спикера који чита извештај о водостају на Првом програму Радио Београда, па већ после 30 секунди његовог обраћања Срби мењају канал, што не значи да Србе боли уво за Косово и Метохију, већ их више боли уво за извештај о водостају у Бриселу.
Тако да су сви били изненађени када је ових дана Ђурић Марко улетео у наше телевизоре, усхићен:
-Људи, победили смо Косово 5:0! – био је одушевљен ко онај кафеџија са Чубуре који је пре 85 година, у недостатку телевизора, ексклузивно дознао да смо у Монтевидеу победили Бразил 2:1.
-Ко је дао голове?
-Премијер Вучић главом у 13. минуту, потом премијер Вучић левом ногом у 27. минуту, онда премијер Вучић десном руком под пречку из волеја… – викао је Марко.
-Ко је дао четврти?
-Премијер Вучић из корнера!
-А пети?
-Премијер Вучић са пола терена!
-Дај да га продамо Манчестер јунајтеду!
-Косово није на продају!
-Ма добро, знам то! Мислио сам, премијера Вучића да продамо Манчестеру!?
-Ни премијер Вучић није на продају! – био је одлучан Марко Ђ.
Резултат преговора у Бриселу, дакле, показао је једну ствар: Косово је, изгледа, примљено у ФИФА, што је лоша вест, док је добра вест да имају такве кршине од фудбалера да и премијер Вучић може да им забије пет комада.
И као што је Гари Линекер после пораза од Немаца 1990. изјавио : „Фудбал је веома једноставна игра у којој 22 играча трче за лоптом 90 минута, а на крају увек побеђују Немци”, тако је и Марко Ђурић потврдио да су бриселски преговори једноставна игра у којој 22 преговарача трче за Федериком Могерини, а на крају увек победи премијер Вучић.
Само је Иса Мустафа, у очају због катастрофалног пораза, цитирао Фадиља Вокрија из времена када је овај још играо фудбал: “Ова ноћ није била мој дан”.
Као специјалног извештача са преговора у Бриселу требало би убудуће слати Милојка Пантића. Па да сваки Дневник 2 РТС почне извештајем из Брисела чувеном Милојковом кованицом: “Пријатељи фудбала, добро вече”.
-Поред мене је господин Педересен… – рекао би Милојко, а онда би камерман проширио кадар, па бисмо десно од Милојка угледали мрку фацу премијера Вучића.
-Премијер Вучић! – исправио би намрчени премијер Вучић насмејаног Милојка.
-Извините господине Педерсен, поред мене је премијер Вучић – исправио би се и Милојко, нашироко славан због сличних лапуса & бисера, попут оног на утакмици Југославија – Иран: “На терен управо истрчавају Перуанци”, или оног када га је изнервирао норвешки судија Руне Педерсен, па је рекао: “Господине Педерсен, заиста заслужујете такво презиме”.
Заправо, ако би Милојко Пантић преносио бриселске преговоре, нико не би морао да насилно упада испред камере и виче “Вучићу, Педерсену”. Пошто би то гарантовано уживо у програму рекао Милојко, наш познати лапсусар.
Када је потписан “Брисел 1”, премијер Вучић је био у животној фази “Рамбо 2”. Сада, када је потписан “Брисел 2”, премијер Вучић је у животној фази “Рамбо 3”. Тако да је с правом стечен утисак да је “Брисел 2” потписао наш премијер “Рамбо 3”.
Већ три године, наиме, сваки повратак из Брисела личи на кафанску исповест Џона Рамба после малтретирања слабијих од себе.
– Уђе Тачи, ја га пљунем преко стола, проспем му киселу воду у крило, узмем његову кафу, кажем му: „Ова кафа је исто моја колко је и твоја“, онда он оде у клозет, ја га закључам у клозет, после је Могеринијева звала домара да разваљује врата, ја му за то време избушим гуме на колима, ишчупам ретровизор, поломим брисаче, па натерам једног голуба да му се покења на кров службеног возила Владе Косова… – описује, отприлике, те хисторијске сусрете премијер Вучић, Рамбо 3.
– Браво, мајсторе. А јесте се руковали ви и Тачи и ви и Мусатафа? – питају га знатижељни новинари.
– Ма који руковали, кад сам их видео, одма’ сам им звизнуо шљагу, џукеле, бре, дошле у Брисел да ми се курче…
– Значи, нисте се руковали?
-Ма где руковали, бре, држо сам руке у џеповима, у инат, туко сам их само ногама. Да не прљам руке…
Откад је Вучић почео да брани Косово из петних жила на првим борбеним линијама ЕУ институција, напредњаци, еx радикали, више се не поздрављају традиционалним ускликом “Догодине у Призрену”, већ “Догодине у Бриселу”. Напредњаци су на први поглед малко тупава групација људи. Залажу се за све против чега су се борили. Једини Албанац кога су редовно виђали док су били опозиција, био је онај Ајдеми Попуши из “Курсаџија”, шаљивџија са напредњачких предизборних митинга, па није ни чудо што мисле да су преговори из Брисела онај виц: седе Србин и Албанац у Бриселу, не знам тачно шта је у међувремену било, али је на крају победио Србин. Ха, ха, ха, је л’ овај добар?
Па је од напредњачке тактике: “Никада нећемо признати Косово”, настала нова, веома оригинална тактика: “Никада нећемо признати да смо признали Косово”.
Са друге стране, Борко Стефановић, лидер опозиције у Демократској странци, пожалио се ових дана да би њега и председника Тадића напредњаци својевремено обесили на Теразијама да су потписали у Бриселу оно што је Вучић потписао. Али, додао је, они немају намеру да обесе Вучића, ваљда јер је тактика српске опозиције стрпљиво ишчекивање да се Вучић обеси сам.
Вучић од пре пет година, истина, обесио би актуелног Вучића на сред Теразијама, али Вучићева тактика личи на ону: “Идем да се обесим, одмах се враћам”.
Тако да није искључено да ће се сви из опозиције ускоро колективно обесити. Вучићу око врата.
Дража Петровић