Невоље Срба повратника у Призрен (1): Дом више нема топлину

Све улице Поткаљаје су стрме стазе набацаног камења којима је озбиљан напор ходати и низбрдо до центра Призрена. У обновљене куће, овог до 1999. године искључиво српског насеља, које је 2004. претворено у гареж и пепео, вратили су се углавном старији – пензионери или они који немају посла.

Јефка показује унутрашњост куће / Фото: Вести – онлајн / А. Чукић

Пише: Јелена Петковић / Вести онлајн

Одлазак на пијацу, по лек или цркву за њих је велики напор. Неки обновљени домови фушерски су урађени, па се домаћини, пре свега, боре са огромном влагом, која је некима озбиљно нарушила здравље.

На тераси подно Каљаје, на брду изнад Бистрице седи Јефка Љакић (78) и хекла. Сунце је тог поднева пекло, али она је била у хаљини дугих рукава, с марамом завезаном око струка, у дебелим чарапама. Топлоту више не осећа.

– Много ми је хладно. И попке сам назула и два пара чарапа. Шта да радим, страшно ми је. Шта вреди десет кућа што ми направили, када више нисам здрава. Али, волим у своје место што сам дошла, у царски град. Ко не воли на своме да живи – прича Јефка уз широки осмех.

Сећа се како је једва дочекала да јој на старом огњишту саграде нову кућу. Међутим, дочекало ју је велико разочарање када се уселила 2014. године.

Сузе и осмех

Док је говорила о свом животу у Призрену, у њој су се ломила јака и опречна осећања. Сузе су пратиле причу о њеној садашњости за коју се надала да ће изгледати много другачије. Осмех би се појавио, сваки пут када проговори, да је ипак, тамо где јој је срце.

– Када сам се уселила читавим приземљем је цурила вода. То су били стресови. Лежим у дневној соби, а око мене све вода – показивала нам је Јефка дневни боравак и кухињу.

– Та влага ме је изјела, хладноћа ме појела. Прошле године сам седела овде до новембра, а када је пао снег више нисам могла. Нешто су поправљали, али поново цури вода, говорила је прошавши кроз кухињу до оставе.

Отворила је врата мале просторије са три спољна зида. Све унутра је мокро, а на поду су у барицама гамизали размножени попци.

– Има и стонога, и гуштера. У кући се све квари од влаге. ‘Леб ако остане два дана одмах се убуђа. То раније овде није било. Сама живим и ово је греота од Бога што су ми овако оставили да све морам сама да плаћам и да поправљам.

Кућа Јефке Љакић / Фото: Вести – онлајн / А. Чукић

Од када је морала да напусти Призрен, у Нишу је бројала дане до повратка у кућу својих предака. Данас живи од 20.000 динара(око 170 евра) пензије, што јој каже, није довољно ни за лекове, нити за све поправке по домаћинству.

Столњаци за комшије

Да прекрати самоћу Јефка хекла дивне столњаке и поњавице.
– Решила сам да комшијама, Србима који су се вратили, свима да исплетем по једну. Немам шта да им купим, па је ово мој дар за њихово усељење и срећан живот у нашем Призрену, показивала је дивну колекцију рукотворина веселих боја.

– Нико нас не обилази, сама сам овде у улици и није ми лако. А онда помислим да сам у својој кући и срећна сам. Не треба ми ништа у ствари. Све што ми треба је да ми се излечи кичма. Некако идем наниже са штапом, али навише… – прича док нас прати до капије, јер даље није могла.