МОЖЕ ЛИ ЗБОГ ПРИДЊЕСТРОВЉА ДОЋИ ДО ЕВРОПСКОГ МИНИ-РАТА?

Није Рогозин тек тако претио да ће у Молдавију летети ракетоносцем Ту-160

Дмитриј Рогозин у Тираспољу са председником Приднестровља Јевгенијем Шевчуком

• После одбијања Кијева и Букурешта да обезбеде коридор за пролазак његовом авиону, руски вице-премијер Дмитриј Рогозина, који се враћао у Москву из Кишињева, обећао је да ће следећи пут у Молдавију летети стратешким бомбардером Ту-160 чији је један његов налет довољан да престану да постоје две балканске државе (било које, по избору)
• Румунија, не искључујући могућност уједињења са Молдавијом, још 90-их година је јасно ставила на знање да је ради тога спремна да се одрекне Придњестровља и врати се на границе пре 1940. (до Дњестра). Али, зато Букурешт има територијалне претензије ка Украјини. Он би радо вратио Јужну Бесарабију и Северну Буковину. Стога Румунија – главни савезник Молдавије у ЕУ – није заинтересована за јачање позиције Кијева, нарочито не по цену увлачења Кишињева у сукоб са Москвом
• Русији безусловно одговара конструктивна позиција Кишињева, јер даје прилику да се избегне ширење украјинског сукоба на Придњестровље, са вероватним увлачењем у њега Молдавије, а затим, и Румуније и  NATO
• Конструктиван став је већ донео корист Кишињеву у виду ублажавања позиција Русије у низу билатералних трговинско-економских питања. Али, најважније од свега, гледајући са стране грешке Украјине, Молдавија сада може релативно мирно да изабере најисплативију тактику развију односа, како са Русијом, тако и са ЕУ

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за системске анализе и прогнозе

НАКОН распада СССР, односи Молдавије и Украјине са Русијом развијали су се отприлике исто. Разлика је можда у томе, што је у раним 90- им Кијев донекле успешније решавао унутрашње проблеме у вези са оријентацијом Крима ка Русији.

Мислим да није толико лукавство кијевских власти, већ пре свега њихов страх од окретања против себе три четвртине тадашњег становништва републике због убрзане украјнизације, омогућио да се пољуљан у току дугог преговарачког процеса, замућен уз помоћ правних превара, на крају, коначно удави, подмићивањем елите, кримски покрет за независност и повратак у Русију.

Њега је водио у првој половини 90-их први и једини председник Републике Крим Јуриј Мешков.

Сличан процес у молдавском Придњестровљу резултирао је кратким, али крвавим грађанским ратом и каснијим замрзавањем конфликта у условима фактичког губитка контроле Кишињева над левом обалом, коју правно, цела светска заједница и даље признаје за интегрални део Републике Молдавије.

Друга мање значајна разлика ситуације у Молдавији од ситуације у Украјини је чињеница да су украјински комунисти, имајући све могућности да много пута дођу на власт, радије остајали у опозицији и поправљали своју финансијску ситуацију на рачун конструктивне, али за власт потпуно безопасне критике вишесмерне спољне и олигархијске унутрашње политике Кијева. Молдавски комунисти усудили су се да преузму одговорност за изградњу и одржавање олигархијске републике Молдавије и вишесмерне спољне политике, сличне кијевској. Тешко је рећи који су од њих поступили паметније јер су на крају и једни и други завршили поред разбијеног корита.

Карактеристично је да је обојена револуција 2009. године у Кишињеву, у којој је власт изгубио комунистички председник Воронин, била много радикалнија од наранџасте револуције у Кијеву 2004. године, али знатно мање радикална од отвореног војног пуча 2014. године (у којем је Јанукович изгубио власт и наду да се икада може на њу вратити, а замало и живот). То јест, може се рећи да је, генерално, радикализација два друштва ишла отприлике истим темпом.

Тешко је рећи, каква би судбина задесила Молдавију, да се преврат у Украјини није десио 2014. (што се догодило због одбијања Јануковича да потпише Споразум о придруживању ЕУ) већ, као што је било планирано – 2015. године. Врло је вероватно да би годину дана касније Јанукович сишао са власти, ако не сасвим мирно, онда тек уз неке ексцесе, мање од оних из 2004. године.

Није искључено да би у таквом случају молдавско друштво показало радикалније расположење од украјинског, и сада би у Кијеву учили на примеру Кишињева. Мада није сигруно да би ишта научили – јер на крају крајева, Кијев је пред очима имао пример Грузије из времена Саакашвилија а, судећи по чињеници да је бивши председник Грузије, против кога је домаће тужилаштво поднело међународну потерницу, постао држављанин Украјине и губернатор Одеске области, украјинско руководство никакве закључке из тога није извело.

На овај или онај начин, али Молдавија је имала среће са суседом! Преврат у Украјини је дошао раније него што је планирано и имао најрадикалнији облик. Догађаји који је требало да се развијају у року од десет година, компресовани су у годину и по дана и на тај начин омогућили Кишињеву да добије експрес-анализу (праћену живописним илустративним материјалом) могућег развоја дешавања у Молдавији – ако буде кренула украјинским путем.

Морам да кажем да је опасност од сличног сценарија ипак постојала. Крајем 2014. – почетком 2015. из Кишињева су се чуле недвосмислене изјаве на адресу Придњестровља, руског војног контигента и руских мировњака стационираних у региону. Ситуација је ескалирала брзим темпом, при чему је активно подгревана од стране молдавских суседа – Украјине и Румуније. Довољно је сетити се приче о одбијању Кијева и Букурешта да обезбеде коридор за пролазак авиона руског вице-премијера Рогозина, који се враћао у Москву из Кишињева, након чега је он обећао да ће следећи пут у Молдавију летети стратешким бомбардером Ту-160.

Напомињем да је Рогозин познат по добром, иако мало чудном смислу за хумор. Међутим, као заменик премијера Руске Федерације, он спада међу првих десет руских политичара. То значи да ниједна његова јавно изговорена реч, чак и ако је написана на Твитеру или Фејсбуку, није приватно мишљење.

Ту-160

Ту-160 је стратешки бомбардер носач нуклеарног оружја. Један његов налет довољан је да престану да постоје две балканске државе (било које, по избору). Самим тим, обећање да ће их посетити Молдавију борбеним ракетним носачем из уста тако високорангиране особе звучи као претња ратом, све док његове речи не дематују виши нивои власти. Међутим, они их нису дематновали. А то је јасан показатељ да је ситуација стигла до ивице.

Штавише, када се у пролеће 2015. године појавила опасност потпуне блокаде Придњестровља, изјаве Министарства одбране РФ нису остављале никакве сумње о спремности Русије да проблем реши војним путем. Канцеларија министра Шојгуа је обећала да ће – ако буде потребно – успоставити ваздушни мост у Тираспољу користећи авионе војно-транспортне авијације.

Кијев је обећао да ће обарати те авионе. Било какав напад на оружане снаге (укључујући, наравно, и напад на војни авион) класификује се по међународном праву као напад на државу (акт агресије, у складу са ставом Д члана 3 резолуције 3314 УН од 14. децембра 1974. године) и дозвољава нападнутој страни да користи право на колективну или индивидуалну самоодбрану, предвиђену чланом 51 Повеље УН.

Јасно је да су виновницима сукоба могле бити именоване све државе ангажоване у блокади Придњестровља.

Након тога, Кијев је наставио политику ескалације сукоба, повећавајући груписање својих војних снага на граници са Придњестровљем, међутим Кишињев је изјавио да неће учествовати у блокади и да је спреман да омогући не само ротацију руске војске, већ и, ако буде потребно, залихе хране и резервних делова.

По први пут од 1992. године, забележене су тако оштре политичке разлике Кијева и Кишињева у односу на Русију.

Усудио да претпоставим да су кишињевске власти схватиле да глумећи бригу за враћање контроле Молдавије над Придњестровљем, Кијев у ствари покушава да због својих интереса увуче ту земљу у директан сукоб са Русијом.

У међувремену, унутрашња, међународна, економска и финансијска ситуација у Украјини, која је након преврата 20-22 фебруара 2014. године покушала да прекине све могуће везе са Русијом и преоријентише се на ЕУ и САД, убрзо је дошла у стање катастрофе.

Молдавији се указала јединствена прилика да учи на искуству комшија о могућим последицама превише оштрог спољнополитичког заокрета.

Ако је 2014. украјинско искуство неким молдавским политичким снагама изгледало атрактивно у смислу привлачења бирача, већ почетком 2015. године постало је јасно да у блиској будућности украјински пример може служити искључиво као негативан.

У ствари, од почетка 2015. године Кишињев је направио дугу спољнополитику паузу и заузео (не говорећи о томе јавно) строго неутралну позицију. Морам признати да се такав поступак испоставио разумним и исправним. Главни геополитички играчи (САД и Русија) нису могли да рачунају на значајано повећање свог потенцијала на рачун Молдавије, па им је таква необајвљена неутралност потпуно одговарала.

Румунија, не искључујући могућност уједињења са Молдавијом, још 90-их година је јасно ставила на знање да је ради тога спремна да се одрекне Придњестровља и врати се на границе пре 1940. (до Дњестра). Али, зато Букурешт има територијалне претензије ка Украјини. Он би радо – у повољном случају – вратио Јужну Бесарабију и Северну Буковину. Стога Румунија – главни савезник Молдавије у ЕУ није заинтересована за јачање позиције Кијева, нарочито не по цену увлачења Кишињева у сукоб са Москвом.

Про-руски скуп у Тираспољу

Русији, која доследно покушава да избегне употребу својих оружаних снага у решавању украјинске кризе како би се искључила могућност почетка свеевропског војног сукоба, безусловно одговара конструктивна позиција Кишињева, јер даје прилику да се избегне ширење украјинског сукоба на Придњестровље, са вероватним увлачењем у њега Молдавије, а затим, и Румуније.

Собзиром да је Румунија чланица  NATO-а и ЕУ, вероватноћа свеевропског војног сукоба у таквом сценарију би била изузетно висока.

Конструктиван став је већ донео корист Кишињеву у виду ублажавања позиција Русије у низу билатералних трговинско-економских питања. Али, најважније од свега, гледајући са стране грешке Украјине, Молдавија сада може релативно мирно да изабере најисплативију тактику развију односа, како са Русијом, тако и са ЕУ.

Штавише, док су сви задубљени у украјинске проблеме, Кишињев може да сачека развој ситуације и придружи се победнику. И, нико му неће замерити због таквог понашања. Јер, су сада сви превише заузети Кијевом.

Претерана журба у доношењу политичких одлука никоме ништа добро није донела. Увек је боље сачекати, осмотрити, уверити се у исправан избор, па тек онда изаћи у јавност.

До сада никоме није сметало што се налази изван сукоба.

Превео: Срђан Ђорђевић – Факти.орг