САНУ: Не постоји никакав „босански језик“

Одбор за стандардизацију језика Института за српски језик САНУ објавио је саопштење о статусу босанског или бошњачког језика, које је потписао председник одбора др Иван Клајн. Преносимо кључне делове овог саопштења

Већ неколико година новинске странице пуне текстови о различитим питањима везаним за статус тзв. босанског језика, и то понајвише у Србији и Републици Српској. Тако читамо да „Бошњаци не разумеју српски језик”, да је у Новом Пазару и Пријепољу блокирано на стотине судских предмета због недостатка „преводилаца на босански језик” са српскога, да је „Министарство правде Србије објавило оглас за постављање сталних судских преводилаца за босански језик”, да је министар просвете обећао да ће се на Државном универзитету у Новом Пазару вршити „обука за босански језик”, да ђаци бошњачке националности у Републици Српској неће да прихвате књижице ни сведочанства у којима је језик назван „бошњачким” а не „босанским” итд.

Два су питања на које лингвистика мора дати одговор. Постоји ли „босански језик” као језик различит од „српског језика”? Морају ли Срби употребљавати назив „босански језик”, на којем инсистирају Бошњаци?

Прво питање тиче се питања језичког идентитета. Од десет међународних докумената у којима се помиње статус језика – увек се говори искључиво о језичким правима појединаца и припадника националних мањина. Нигде се не помињу језичка права народа, нити држава, а камоли да се прописује право народа да свој језик назове својим именом, а ни у једном од докумената не наводи се експлицитно када један језик треба сматрати посебним језиком.

О идентитету једнога језика, о довољним разлозима за проглашење неког идиома за посебан језик, посредно се говори једино у Европској повељи о регионалним или мањинским језицима где се каже да су

регионални или мањински језици они језици који су традиционално у употреби на одређеној територији једне државе од стране држављана те државе који чине бројчано мању групу од остатка становништва и који су различити од званичног језика те државе, што не укључује дијалекте званичног језика те државе или језике радника миграната. Закључак је да два или више идиома који се не разликују не могу лингвистички (научно) бити посебни језици, што ће рећи да један не може бити већински а други мањински.

У саопштењу се наводе јединствени ставови бошњачких лингвиста (Алија Исаковић, Мидхат Риђановић, Ибрахим Чедић…) који унисоно тврде да између босанског, хрватског и српског језика нема суштинске разлике. У питању је, према њима, само право народа да именује језик онако како га је традиционално именовао, односно, да народ у БиХ говори једним језиком…

Према бошњачким лингвистима, разлика између српског и тзв. босанског језика је само у имену. А Бошњаци хоће да језик којим говоре зову „босански”, никако „бошњачки”. Ако се тај назив схвати као израз „симболичке” а не комуникативне функције, онда треба подсетити да ниједан народ не мора прихватити назив за језик који је у обичају код другог народа. Не могу Словенци Србима наметати да језик којим говоре и Срби зову „словенски” кад га Срби зову „словеначки”, нити Роми могу захтевати да језик који они зову „романи” и Срби тако (а не „ромски”) зову.

Од назива „бошњачки народ”, који су Муслимани сами изабрали, може се једино и искључиво направити назив бошњачки језик, као што је речено и у првој одлуци Одбора од 13. фебруара 1998. године. То је посебно важно за Републику Српску, у чијем Уставу стоји: „Службени језици Републике Српске су: језик српског народа, језик хрватског народа и језик бошњачког народа”. Назив бошњачки језик одговара називу бошњачки народ, док би назив босански језик одговарао термину, непостојећег, босанског народа.

Из свега проистичу нужни закључци:

Да би два језика били посебни језици, они морају бити различити по лингвистичким критеријумима (генетском, структурном и комуникативном). То није случај са „босанским језиком” кад се он посматра у односу на српски језик, јер и сви бошњачки лингвисти тврде да су босански и српски језик различити само по имену, али да се према лингвистичким критеријумима ради о истом језику. Јасно је да „босански језик” не може имати ни лингвистички ни правни – него само симболички – статус посебног језика, па се на његове говорнике не могу применити „Уставом и законом загарантована права да се судски и управни поступак води на матерњем језику странке”, јер се поступак на том језику води и кад се тај језик зове нпр. српским или хрватским.

Назив који за један језик користи један народ не мора бити назив језика код другог народа. Према творбеним правилима српског језика од „српски народ” изводи се еквивалентан назив „српски језик”, од „хрватски народ” изводи се „хрватски језик”, а од „бошњачки народ могуће је једино извести бошњачки језик”, а никако „босански језик”. У српском језику једино је исправно језик којим говоре Бошњаци звати „бошњачким језиком”.

Нема никаквог ни лингвистичког ни правног основа производити некакве „тумаче за босански језик”, нити пак изводити посебну наставу на „босанском/бошњачком” језику, јер сви који знају српски језик знају подједнако добро и „бошњачки”, и обратно. Државне институције Републике Србије и Републике Српске морају тога бити свесне, и у скалду с тим морају и деловати, пише у саопштењу Института за стандардизацију језика.

(Политика)