Српско комплексашко бежање у латиницу

Југословенска и српска комунистичка власт, када су хтеле да нешто спроведу, биле су изузетно ефикасне. А ако је то било нешто уперено посебно против Срба и њихових духовних и културних вредности, та је ефикасност била примерна. Данас се у томе није нешто посебно променило набоље.

Постоји извесно српско и комплексашко бежање у хрватску латиницу, тј. прихватање туђег писма у писању српског језика у Срба због смишљених дуго ширених јавних комплекса Срба и њиховог убеђивања да је ћирилица „сељачко писмо“, „заостало писмо“, „националистичко писмо“, „писмо за прост свет“ и сл. То циљно, планско замењивање ћирилице у Срба везује се за период дуг хиљаду година.

            Назнака прогона српске ћирилице наговештена је убрзо после хришћанског раскола (1054), када су се хришћански верници поделили међусобно на католичанство и православље. Тада су се народи поделили и по писму. Католичанство се везало за латиничко, православље за ћириличко писмо. Пошто су Срби директно граничан народ с католичанством, део Срба је био изложен јаком „унијаћењу“, примао је католичку веру и, самим тим, био је изложен полатиничењу.

            Већ 1060. године на католичком синоду у Солину (данас је то предграђе Сплита) ћириличко писмо је буквално анатемисано као „ђавољи изум“. И први који су били изложени том „истеривању“ ћириличког „ђавола“ из Срба и њихове писмености било је њихово ћириличко писмо. И, како „сила Бога не моли“, први Срби који су били покатоличени, истовремено су и полатиничени. Ти су Срби касније, стицајем лоших околности, коначно у Југославији доживели процес асимилације и углавном су завршили у проширеном хрватском националном корпусу. И такви представници некадашњих Срба врло се добро чак и данас делом лингвистички распознају у чистијем српском вуковском језику који  је, преко Вукове реформе, убрзо преименовљаван на различите начине све док 1992. није „хрватски језик“ озваничен као посебан језик, иако се лингвистички посебним сматрати не може.

            Примивши  народни стандардни језик из Вукове реформе, Хрватима је, као католицима, и бившим Србима католицима створено посебно писмо, јер је било незамисливо и недопустиво да Хрвати, као католици, и Србокатолици, приме Вуков језик на ћирилици. Зато је и створено специјално латиничко писмо за Вуков српски језик за „Славене Римскога закона“ (а то значи и Хрвате). Није потврђен као научно доказив недавни фалсификат П. Милосављевића да је баш Вук Караџић реформисао, осим ћирилице, и латиницу; потврђено је једино да је Вук предлагао Људевиту Гају, вођи Илирског покрета, да поправи ту латиницу у више знакова како би „Славени Римскога закона“ (дакле, и Хрвати) „имали најсавршенији правопис на свијету“ (Вук). Хрвати нису сачинили писмо какво је Вук очекивао од њих, па је србокатоличка и хрватска латиница и у његово време а и данас остала писмо које је, како је лингвистички доказано, у многим елементима свог састава, лошије писмо од ћириличког писма за језик из Вукове реформе. Лошије, али ипак могуће за писање тог језика. И тим писмом данас пишу Хрвати, Словенци (уз мањак којег непотребног слова за њих), готово сви Бошњаци (доскорашњи Муслимани), готово сви Црногорци (нација која је успостављена политички у време комунизма) и, нажалост, после Новосадског договора о српскохрватском / хрватскосрпском језику и писму (1954).

            Све до тог договора Срби су остали (готово у стопостотном одређењу) ћирилички народ у свом језику и поред бројних забрањивања ћирилице притисцима па и уредбама и законима кроз окупације Срба. Новосадски договор је, међутим, постао вододелница, од када се стално повећавао проценат у писању језика Срба на латиници и у самој Србији и изван Србије у Југославији. Према свим детаљнијим истраживањима, Срби су већински полатиничено чак до 80-ак процената већ крајем седамдесетих година 20. века, после петнаестак година од примене Новосадског договора који је имао експлицитну „позадину“ у формалним тачкама Новосадског договора у јасно изреченом налогу о „постепеној замени српске ћирилице хрватском латиницом. Та је латиница постала, без сумње, чисто хрватска после у то време већ асимилованих Срба католика у Хрвате. (Стицајем околности и спровођења белосветских интереса на Балкану, Срби су, као најбројнији, преверавани у католике и муслимане, а вера је као „цивилизацијска вододелница“ коришћена против Срба за њихово „цепкање“ по познатом старом принципу „завади па владај“. Народом се најлакше недеомеократски и окупаторски влада ако га поделиш и делове једне другима супротставиш, па они онда обављају „прљаве послове“ и опасне послове у име окупатора.)

            И нико није у деоби Срба и њиховом завађању успео више да учини и трајније од комунистичке власти у целокупној историји Срба. Они су Србима погазили православље. Срби су се поделили на оне који су, макар, кријући, остали православци и на оне који су постали подобни као атеисти (махом комунисти, који су напуштали своју славу и своје ћириличко писмо и прелазили на латиничко). Да су само они прелазили на туђе писмо, не би имало такве последице да нису, као носиоци власти, спроводили латиничење свих Срба на разноврсне начине. Ти су се начини сводили на голо насиље и политичке притиске, физичко замењивање исписа на ћирилици исписима на хрватској латиници, обмањивањима о „богатству двоазбучја“ (које више никоме није нуђено и наметано, осим Србима), користи од постојања „алтернативног писма“ за Србе. У томе се не би успело без злоупотребе српских језичких институција и лингвиста у њима, који су нормирали само језик Срба у двоазбучју, при чему је објашњавано да је „свеједно“ којим ће писмом писати Срби свој језик. За Хрвате то није важило, као ни за било који други народ у његовом језику. Двоазбучје је било намењено само Србима и онима који су бивши Срби). И они који су постали бивши Срби лакше су и брже примили латиничење, они који су остали Срби теже су примали туђе латиничко писмо.

             1. Претварање Срба у „комплексашки народ“

             Латиничење Срба појачавано је и убрзавано на разноврсне начине. Један од начина био је постепено претварање Срба у Југославији у „комплексашки народ“. Српска ћирилица је из српског националног и традиционалног културолошког и идентитетског симбола и вредности претварана у симбол „заосталости“, „ниже вредности“, „посељачености“, па чак до симбола који карактерише „зле Србе“, „Србе националисте“, „шовинисте“, „хегемонисте“, чак и „фашисте“ јер се служе ћирилицом.

            Комплекс, просто, изазива отпор у човеку према ономе што представља „нижу вредност“ које се треба „стидети“. Тако су се јављали буквално психолошки болесни Срби с мноштво комплекса и изазваног стида од самих себе и својих вредности првога реда као што је српска азбука. Тако је српска хиљадугодишња национална вредност првога реда код многих Срба постала „комплекс“ и Срби су се ње ослобађали и прелазили на „интернационално“, „глобално“, „модерно“, „светско“, „универзално писмо“ (оцена о латиници код Ивана Клајна, нарочито). А то је била латиница која је специјално сачињена изворно за кориснике језика из Вукове реформе, који су били „Славени Римскога закона“ (за Вука Србокатолици и Хрвати).

            Тако су Срби с плански примљеним „комплексом“ званим „ћирилица“ ширили због те своје „комплексашке болести“ хрватску латиницу којом су се „лечили“ и данас се и даље безуспешно лече. И тако су данас раширени Срби латиничари који су, практично, до болести „искомплексирани“ Срби који су се учили да се лече „седативом“ који се зове „хрватска латиница“.

            У свему томе употребљавани су деценијама српски лингвисти који су говорили да нас „ћирилица и латиница повезује с два цивилизацијска круга“ (Р. Бугарски, П. Ивић, рецимо). Малтене ширено је „знање“ да је довољно да српски језик знаш да пишеш српском ћирилицом и хрватском латиницом, па да будеш повезан с „два цивилизацисјка круга“, малтене без учења других језика и других култура. Довољно ти је, дакле, по њима, да знаш хрватску абецеду па да си повезан са свим католичким културама и вредностима. Тиме је хрватском писму придаван значај као да је само та латиница и њено знање довољно да познајемо све католичке културе.

             2. Могу ли данас нешто Срби учинити за своје писмо?

             Када би Србима успело да поврате своју свест о значају своје ћирилице, када би она у њима постала оно што је вековима била – национални симбол Српства и његов идентитет, када би се научила истина да је српско писмо ћирилица, како је лингвистички доказано, подесније, савршеније и примереније писмо за писање језика Срба, када би Срби били поново доведени до тога да знају оно што о српској ћирилици зна, на пример, један страни песник Јермен Бабкен Симоњан који у једној реченици каже праву истину: „Кроз ћирилицу Срби морају да опстану јер вам је ћирилица одбрана од сваког зла и освајача“, судбина ћирилице међу Србима би се преокренула.

            Ту свест српски народ није случајно изгубио. Та свест је производ смишљеног антисрпског и антићириличког рада и школовања деценијама у Југославији и Србији и она се не може променити сама од себе. Хрватска латиница је деценијама наметана Србима чак и као „наше писмо“, као наше „двоазбучно богатство“ и многи Срби су погрешно обавештени да ми „не можемо у свет са својим језиком на ћирилици“, а можемо са својим језиком на хрватској латиници.

            Хиљаду година је српска ћирилица доживљавала прогон, да би тек комунистима у Југославији и Србији успело да је „убију“ 90 одсто. Ових десетак процената су Срби који су остали свесни себе, својих вредности, вредности свога језика на свом писму. То је остатак Срба свесних себе без штетних и болесних комплекса у вези са својим савршеним ћириличким писмом коме у језику Срба замена хрватским писмом не само да је обична штета, него је погубност која нас је коштала губитком свога знања и свести о ћириличкој националној вредности и која је стотинама година наметана на све начине, а посебно успешно и трајно после реченог Новосадског договора (1954).

            Дакле, може да се и данас довољно учини за српску ћирилицу, али је нужно променити своју свест, али не како се данас тражи од Срба да „променимо свест“ у правцу заборава ко смо, шта смо и какви смо вековима били“ и да тако себе „изграђујемо“ као „нови народ“ који је заборавио прошлост и да се у будућности „развијамо“ као народ који српски више нити природно „смрди нити мирише“, него вишеструко „антисрпски базди“, тј. да изазива „повраћање“ ако се сетимо своје лепе и тешке често нам наметане прошлости и садашњости.

             3. Закључак: без повратка српског језика на ћириличко једноазбучје српска  ћирилица одлази  у музеје

             Враћање српске свести о ћирилици и том српском националном, традиционалном, многовековном културолошком симболу и враћањем у живот тог најважнијег сведочења о нашем општем идентитету није могуће или, у најмању руку, готово да је немогуће без хитног повратка норматива у једноазбучком – ћириличком решењу питања писма у све врсте коришћења писаног српског језика. А за поновно природно нормирање српског језика на ћириличком једноазбучју плаћени је од народа задатак државних институција и, у пракси, српских језичких институција Матице српске, САНУ, САНУ-овог Института за српски језик и они који су основани за професионално плаћено обављање задатака у Одбору за стандардизацију српског језика. Без нормативног враћања језика Срба на ћириличко једноазбучје, српска азбука остаће само у музејима и на српским надгробним споменицима који ће сведочити да су некада живели Срби који су имали своје савршено ћириличко писмо..

            Треба, на крају научити и знати да се нећемо обогатити учењем само туђих језика и писама напуштањем свога језика и писма. Ако изгубиш свој језик и писмо, на туђем језику и писму мораш се отуђити. Срби су на латиници (после 1954. године) све више сиромашили себе и у култури и у економији.

            Дакле, примање туђег писма – хрватске латинице и њено наметање Србима после Новосадског договора (1954) многоструко је осиромашило Србе и довело их на ниску лествицу сиромаштва у сваком погледу. Ћирилица и њена судбина симболички показују тежак сваковрстан пад српског народа у сваком погледу.

 Драгољуб Збиљић

(Нови Сад, 3. август 2015)