Зашто Срби не бију имигранте?

Сукоби имиграната и полиција земаља Европске уније су све чешћи и све жешћи. Изгледа да се прва фаза доласка имиграната, за оне који су ове године стигли у Европу па и у Србију, завршила: прешли су далеки пут, већина без породица, али неки и са малом децом, ко је преживео-преживео, ко није није, ко има пара-има, ко нема-нема, неки спавају у хостелима, други у прихватилиштима или по парковима, као у Београду покрај долазних перона аутобуске станице. Неки у шаторима, иако им је комунална полиција то бранила, а неки под отвореним небом. Неки су обучени сасвим добро и за европске а не само српске прилике а неки шетају у отрцаним патикама и кућним папучама.

Неки пију пиво по београдским кафићима, а неки чесмовачу из парка. Неки се возе таксијем, други иду пешице.

Оно што им је заједничко су ранчеви на леђима и мобилни телефони у рукама. Ово нису они мигранти од пре двадесетак година. Путују организованије, лакше, безбедније, тачно знају где иду и шта треба да раде.

Има их по читавом Београду. На Вождовцу, Миљаковцу, Карабурми, по центру града. Углавном шетају у паровима или групама, мирно, у мирној земљи Србији.

Сиријци са којима сам разговарао у парку код хотела „Бристол“ ми кажу да се држе по етничкој основи. Показали су ми Ирачане и Авганистанце. И они се држе по групама. Сви ишчекују неко решење, најчешће наставак пута ка земљама Европске уније. Знају да су проблем. Доласком овде су постали проблем. И ми знамо да су проблем. Али нико не зна како проблем да се реши. На људски начин. Јер ти људи су дошли са ратом растурених подручја где је живот постао куглица на рулету.

Много муке и јада, страха за голи живот, па и беде носе са собом.

Има их највише, и то је тачно, војно способних, јесу и озбиљан безбедносни проблем, јер нико не зна ко су потенцијални терористи међу њима, а бојазан није без основа јер долазе из земаља где је тероризам узео и превише глава.

У тој маси невољника сигурно има и недобронамерних путника. Време ће показати којих и колико. Сигуран сам да власти у Србији не знају колико имиграната у овом тренутку хода нашом земљом, и где се све налазе. Надам се да знају бар за већину.

Са порозном границом, јер војске одавно на границама Србије нема, полицијом која не стиже и не може уобичајене послове да уради, долазе у таласима, на хиљаде. Сваког дана их је барем 1.000 на нашим границама. Србија је за неке транзит, а за неке можда и циљ.

Зна се да у Србији има око 13.500 азиланата, али се број имиграната – не зна. Сигурно је само да ових других има далеко више него ових првих. И биће их још више.

Постали су акутан европски и светски проблем. Проблем за који, за сада нема решења. Нигде у свету. Узроци и разлози за њихово настајање су очигледни – ратови које је наметнула америчка империја. И сиромаштво. Смер кретања и крајње одредиште је већ ствар различитог тумачења, али је чињеница да иду од југа ка северу и из немаштине у битно богатији део планете.

Интересантно да највећи број имиграната на свету има и наводно најбогатија земља на свету, и сигурно земља која је иницирала највише ратних сукоба на планети у последњих стотину година – САД. Чак 45 милиона, што је стварно изузетна бројка. Земља која се од мексичког имигрантског таласа брани већ одавно онако како Мађари сада раде – подизањем зидова на својим границама. Резултат је и овакав и онакав. Људски свакако није.

У ЕУ већ живи преко 8 милиона илегалних имиграната. Свакојако и углавном – никако. Долазак нових је само доливање уља на ватру неугасивог проблема. Потенцијална, и социјална и људска бомба, чији је фитиљ врло кратак.

Исфрустрирани ризичним путовањима, ови најновији путници „са картама у једном смеру“, обележени као „неки тамо људи“, имигранти изгледа широм Европе, прелазе у другу фазу свог боравка на европском континенту. Почињу да се боре за животни простор са „староседеоцима“, и то буквално. Значи – и да се бију.

А сукоби имиграната и полиције се шире Европом. Најновија вест је из Шпаније: „у сукобима који су избили између афричких имиграната и полиције у Салоу, приморском туристичком градићу у Каталонији, озлеђене су 24 особе након смрти Сенегалца који је бежао пред полицијом“. У Чешкој је дошло до озбиљног сукоба полиције и имиграната, у Немачкој такође.

У тој истој Немачкој је постављен и нови антиазилантски црни рекорд: у првих седам месеци ове године број напада на азилантске домове премашио је 200, што је више него целе прошле године. Британски и француски полицајци се скоро свакодневно сукобљавају са имигрантима око тунела испод Ламанша.

У Грчкој, на острву Кос, који је атрактивна туристичка дестинација, а од Турске је удаљен свега 5,5 километара, је у сукобу са преко 1500 емиграната полиција употребила прво пендреке па после и апарате за гашење пожара. Иначе само прошлог месеца је на обале Грчке пристигло око 50.000 миграната од којих је 70 посто грађана Сирије.

Сукоби грчке полиције са мигрантима смештеним по напуштеним војним касарнама, трају већ годинама. Годинама траје и прави рат француске и италијанске полиције са афричким имигрантима и њиховом „морнарицом“, где је и било највише жртава. Мађарска полиција је употребљавала сузавац у сукобу са имигрантима, а мађарски сељаци су организовали добровољне локалне страже да би „бранили“ своје поседе и земљу од незваних гостију.

Радикализација ових сукоба је највероватније врло извесна. Питање је тренутка када могу да крену полицентрични озбиљнији сукоби широм Европе. И полиције али и грађана против „нехришћанских уљеза“.

Док се у све више земаља ЕУ заоштравају сукоби са имигрантима, у Србији је, бар за сада, мирно. Мирни нежељени гости, мирно становништво, мирна полиција. Нико се ни са ким не бије.

За разлику од „цивилизоване“ Европе, „варварско“ становништво Србије не исказује знаке агресивног понашања према новодошлим путницима са Блиског истока. Нема скинхедса или других „љубитеља“ Рома да малтретирају тренутно најтамније Београђане. Нико им ништа не краде. Нико их не понижава. У радњама их услуже сасвим нормално. На улици и поразговарају са некима који знају енглески.

Викендом изјутра кад мамурни савамалци из клубског раја ипак морају кућама после теревенки, нема провокација, псовки или вређања људи из парка код аутобуске станице, нити пешице нити колима. А могли би да вичу, певају, свирају сиренама, праве буку аутомобилима, моторима или џиповима, итд. Међутим, не раде то. Док су једни, ипак забринути, бивствовали у парку, други су се веселили на само неколико стотина метара од њих. Тако то бива у Срба.

Србија ћутке трпи свој део имигрантског хаоса који се надвио над Европом. Не прима их за нове суграђане јер је живот у Србији претежак и све оскуднији. Али их нико не дира.

Да није лицемерна каква јесте, ЕУ би имала шта да научи о људскости од проказаних становника Србије који се према имигрантима односе и културно, и толерантно, па и са поштовањем.

А и да се запита, како је могуће да Срби као „најгеноциднији народ у Европи“, „изазивачи ратова“ и „етничких чишћења“ за имигранте имају речи, а ЕУ – пендреке.

Толико о њима и нама.

Златко Богатиновски – ФСК