Крај лажне представе о снази умишљеног вође

Не изгледа тако, али у лудилу Александра Вучића има система. Свестан свих својих мана, схватио је да до остварења животног циља – освајања власти – не може да дође без подршке страних центара моћи. У потрази за менторима дуго је тумарао од немила до недрага.

Заклињао се у „вођу светског покрета отпора америчком нацизму“ Садама Хусеина, француског десничара Жан Мари Ле Пена, који је тврдио да су Срби варвари и да је Јасеновац „небитан инцидент у Другом светском рату“, па и у Владимира Жириновског, руског анархисту који је Србима нудио некакав „елиптон“ – најмодерније невидљиво оружје, истовремено заступајући став да је „Земун источна караула независне Хрватске“. Као радикалски антиглобалиста, Вучић је највише користи имао од Хуга Чавеза. Пример венецуеланског вође отворио му је очи.

– Чавез је схватио да је суштина у парама. Без новца, не вреди никаква подршка народа, никакве хумане и слободарске идеје. Важне су само паре – тврдио је Вучић.

Пошто од старих савезника није било конвертибилне вајде, млади радикал је нашао солвентније спонзоре. Пристао је, биће све што они хоће.

Амерички креатори геостратешких процеса, опасно су се преварили – поверовали су Вучићу. У његов успон и инсталирање на власт инвестирали су велике паре, политичку подршку и сву могућу логистику.

За узврат, он је применио још невиђену стратегију спољне политике – потпуну и безусловну капитулацију. Препустио им је да без по муке прекрајају државне границе, уводе Србију у дужничко ропство и постављају најперверзније услове за прикључење Европској унији. Док год му то гарантује опстанак на власти и не ремети његове диктаторске амбиције, баш га брига за Косово, привредни колапс, социјалну катастрофу и општи хаос.

Међутим, идила се претворила у хорор. Мајстори из Вашингтона, Лондона и Брисела нису очекивали да ће их Вучић увући у лични параполитички лавиринт. Прекасно су схватили да он није обичан, конфекцијски намесник који се задовољава мрвицама са стола. Док су рекли „Карлобаг-Вировитица“, Вучић их је усисао у свој паралелни универзум, прилагођен његовим менталним поремећајима. Ма колико немилосрдни били светски утеривачи демократије, последње што им треба јесте марионетска власт на чијем челу се налази примитивни агресивац, имун на здрав разум, непоуздан и проблематичан.

Сви савремени владари Србије правили су велике проблеме америчким дипломатама. Роберт Гелбард, Клинтонов специјални изасланик за Балкан, описао је Слободана Милошевића као опортунисту, који нимало не држи до своје речи.

Милошевић је током преговора правио представу, отезао састанке на по десетак сати, а онда би у два-три минута пристајао на све захтеве. Али, ниједан није хтео да испуни. После неког времена, организовао би нови сусрет с америчким представницима, опет прихватио све услове и наставио да тера по своме. Ни Ђинђић није био кооперативан. Иако није био наиван, од међународних институција је тражио да испуне обећања којима је засипан док је био у опозицији, као и обавезе из Дејтонског споразума и Резолуције 1244.

Са Коштуницом није ишло лакше, он је стране партнере исцрпљивао инсистирањем на питањима из прошлости, давно скинуте с њихове агенде. Борис Тадић је показивао спремност на несебичну сарадњу, али на домаћој политичкој сцени није успео да обезбеди већинску подршку евро-атлантским интегративним процесима, а то је могло да се реши само разбијањем Српске радикалне странке. За извођење тих радова изабрани су Томислав Николић и Александар Вучић.

После свега, странци су се суочили с модернијим и опаснијим моделом марионете која у сваком тренутку може да покида конце и отргне се контроли. Сигнали упозорења стизали су један по један, сваки следећи све јачи.

Вучић је стране дипломате шокирао разбијањем кваке на вратима свог кабинета, ваљањем по тепиху бриселског салона Кетрин Ештон, вербалним нападима на представнике Европске комисије и многим другим ерупцијама колеричног темперамента.

С ким имају посла, Американци и Енглези су се уверили приликом припреме и покушаја усвајања резолуције у Савету безбедности УН, а нарочито после скандалозног догађаја у Сребреници.

Предигра се десила пролетос, кад је српској Влади наређено да, о ко зна чијем трошку, ангажује агенцију Тонија Блера, британског премијера који се 1999, у време НАТО бомбардовања, истакао расистичким изјавама против Срба. Да ствар буде компликованија, власник консултантске фирме „Тонy Блаир Ассоциатес“ је шеик Абдулах бин Зајед, министар спољних послова Уједињених Арапских Емирата.

Абдулах је млађи брат Мухамеда бин Заједа, крезавог принца престолонаследника УЕА, који је близак пријатељ и сарадник Александра Вучића и Хашима Тачија.

Никада није објашњено ко плаћа арапску агенцију с Блеровим именом, али откривено је да је она ангажована како би „помогла у формирању стручних тимова у оквиру кабинета премијера“, тачније речено – екипа за контролу непоузданог слуге Вучића. Енглези су скратили поводац како би спречили свако Вучићево гицање око резолуције којом су намеравали да Србију оптуже за геноцид у Сребреници.

Добар план. Сигурно би успео да су насупрот себе имали Тадића или Дачића. Међутим, намерили су се на светског шампиона у лагању и сплеткарењу. Чим је наслутио шта му се спрема, Вучић је преко свог бившег политичког оца и актуелног сарадника Војислава Шешеља пласирао причу о томе како стране силе припремају хаос у Србији. Истовремено док је стварао тензије лелекањем над оним што га чека у Сребреници, тврдио је да се не плаши и да ће отићи да се поклони жртвама. Јасно и гласно је дао до знања да неће тражити од Руса да уложе вето на британску резолуцију. Отишао је и корак даље, па је непотребно од чланова свог кабинета захтевао да се изјасне о резолуцији.

Британски став о одговорности Срба и Србије за геноцид подржало је троје министара: Зорана Михајловић, Жељко Сертић и Јадранка Јоксимовић. Михајловићева, која има неограничено поверење Енглеза, и ту прилику је искористила да провоцира Вучића опаскама како му је глупа идеја да проверава сараднике. „Опасна си, Зорана“ – покушао је на свој начин да се нашали Вучић – „Да ли си икада зажалила што ниси мушко?“ Зорана му је узвратила још духовитије: „Не, а ти?“ Са Јоксимовићком није било чарки, она је беспоговорно извршила наређење којим је Вучић хтео да пошаље поруку у Лондон и Брисел да, ето, ресорна министарка за евро-интеграције не мари за интересе Срба и Србије.

место да поднесе оставку јер у свом кабинету има људе који отворено заступају стране интересе, који наносе трајну и немерљиву штету Србији, Вучић је с представом о троје „британских министара“ хтео да одобровољи газде из Лондона. Изгледа, није успео.

Идилу је покварио председник Томислав Николић, мање бесмисленим писмом енглеској краљици Елизабети, а више руском императору Путину. Иако је одавно створен утисак да напредњачки тандем више не постоји и да је Николић најангажованији и најозбиљнији опозиционар, постоји и оправдана сумња да су њих двојица поделили улоге. У складу с личним афинитетима, Вучићу је припало да се представља као „западни“, а Николић „руски“ човек. Пословично сумњичави, Енглези се нису упустили у нагађања већ су одговорност за руски вето ставили на Вучићев рачун.

– Вучић је знао да ће му Енглези освету сервирати у Сребреници. Зажалио је што се онолико хвалисао како је храбар. Да је могао, отказао би одлазак на комеморацију. Међутим, доведен је пред свршен чин. Као што је министар Вулин потврдио, Енглези су инсистирали да премијер иде у Сребреницу. Шта се догодило, познато је. На страну будаласто извештавање режимских медија, који су претерали са лицитирањем да ли је атентат на Вучића извршен једним или другим каменом, нанулом или снајпером „Хеклер и Кох“. Ствар је озбиљна. Откривено је да су британски обавештајци заиста учествовали у припреми напада на Вучића – тврди за „Таблоид“ извор из кабинета председника Владе.

Исту врсту оцена објавио је и режимски лист „Вечерње новости“.

– Први човек британских обавештајаца за регион, непосредно пре обележавања 20 година од Сребренице, на Сокоцу срео се с припадницима хрватске и босанске тајне службе. Они су тачно знали шта се спрема у Поточарима и да ће кључни бити тренутак када Вучић буде пролазио уском стазом до ВИП бине. Ту га је требало оборити и понизити, а епилог би могао да буде и трагичан – наводи се у „Новостима“, које строго контролише лично Вучић.

Вучић је, по слободној процени, до сада преживео више хиљада непостојећих атентата, али чини се да се први пут заиста нашао у реалној опасности. Шта су прави мотиви за такав напад може само да се нагађа, а ако иза неуспеле ликвидације заиста стоје британски обавештајци Вучић има озбиљних разлога за бригу.

Кукањем над својом злом судбином, Вучић је само интернационализовао патологију коју годинама шири Србијом. Уместо о жртвама из 1995, сви босанскохерцеговачки, хрватски и европски државници сада морају да теше Вучића и нуде доказе да нису знали шта се спрема. Како год било, велемајстор опсене још једном је извео трик којим је надиграо све своје опаке непријатеље.

Александар Вучић је потрошио стрпљење и америчког Стејт департмента. Ем, омогућава рекетирање америчких фирми које су инвестирале у Србију, ем не решава највећи проблем – убиство браће Битићи, америчких држављана и терориста УЧК. Управо због тог случаја, недавно је у Београд дошла Викторија Нуланд, помоћница америчког државног секретара. Да би јој замазао очи, непосредно пред њену посету Вучић је наредио да Тужилаштво за ратне злочине саслуша пензионисаног полицијског генерала и бившег командатна Жандармерије Горана Радосављевића Гурија. Иако је било очекивано да Вучић жртвује Гурија и тиме се реши притиска из Вашингтона, то се, из непознатих разлога, за сада није десило. Наравно, можда је Гури заиста невин, али недостатак нечије кривице или доказа никада није спречавао Вучића да се одрекне било кога.

У знак добре воље, српски премијер је одобрио одлазак неколико јединица Војске Србије у Украјину, где ће се, под окриљем НАТО-а, одржати вежба у којој ће учествовати војници из 36 земаља. Тим потезом Вучић је постао први српски државник који је пристао да звецка оружјем према Русији.

Без способности да схвати геополитичке процесе и да на паметан начин формулише интересе државе коју води, Александар Вучић се и у власти понаша шизофрено као у приватном животу. По сваку цену, коју ће отплаћивати неколико следећих генерација, гура Србију у Европску унију и неразумно руши мостове према Русији, а истовремено шири панику тврдњама да су Британци наручили његову ликвидацију.

Шта Руси мисле о њему најсликовитије је објаснио њихов амбасадор Александар Чепурин, који је на питање о томе како оцењује садашње руско-српске односе одговорио цитирањем пословице: „У свакој породици има неко ко је психички поремећен, али није добро кад тај болесник води породицу“.

Исту дијагнозу Вучићу су успоставили и Немци.

Откад је канцеларка Ангела Меркел преузела на себе обавезу да уређује односе у Европској унији, суочила се с милион компликованих проблема, али ниједан није тако смешан као Вучић. Нема начина на који он није тестирао немачко стрпљење. Офирао је Рудолфа Хофшегера, припадника тајне службе БНД, који му је додељен за координацију; измислио је уговор по коме ће „Мерцедес“ производњу шасија за своја возила поверити земунском „Икарбусу“; а у неколико наврата иритирао је и доскорашњег немачког амбасадора у Београду Хајнца Вилхелма.

– Вучић је у посете немачкој амбасади доводио и неке људе којима ту није место. Рецимо, долазио је у друштву Николе Петровића, директора Електромреже Србије. Кад је господин Вилхелм дочекао српску државну делегацију прво је видео Петровића, иза кога су ишли премијер Вучић и шеф дипломатије Дачић. На питање ко је тај непознати човек, Вучић је амбасадору одговорио: „То је мој кум, он је веома важан човек“. Било је још неколико таквих инцидената, који не само што излазе из оквира протокола, него представљају и неку врсту увреде – тврди за „Таблоид“ извор из немачке амбасаде у Београду.

У Вучићевом друштву није се боље провела ни Меркелова. Уместо дипломата, бољу оцену премијерових поступака могао би да понуди неки психолог, а она би, сигурно, имала дуг и компликован назив на латинском.

Шта мисле о Вучићевој Србији на најконкретнији начин – зидом и бодљикавом жицом – показали су Мађари. Због сумњи да српске власти, пре свега полиција, не предузимају све што је потребно како би се зауставио прелаз имиграната преко границе, Мађарска је одлучила да се и физички огради од Србије.

И други комшија из Европске уније, Хрватска, жестоко оптужује српског премијера. Иако је пре три године управо хрватски премијер Зоран Милановић наградио Вучића титулом „лидера региона“, сада су се министри из „лијепе њихове“ сетили да је он деведесетих година „са пушком у руци подстицао све оно најгоре и позивао на убиства и мржњу“.

Све то показује да је прошао Вучићев медени месец с младожењама из ЦИА, МИ6, БНД-а и осталих служби које су га отргнуле из Шешељевог великосрпског загрљаја. Белосветским бирократама, који су одређени да управљају балканским колонијама, дозлогрдило је да се баве Вучићевим сплеткама, интригама и преварама. Сами су криви. Омогућили су му да дође на власт, да Србију претвори у калифат и заустави демократске процесе. Инвестиција им се није исплатила.

Условљен карактерним деформитетима, Вучић није способан да на нормалан начин заштити интересе Србије, својих страних ментора, па ни своје личне. За само три године успео је да проћерда поверење и подршку америчких и европских господара. Интензивном медијском кампањом није успео да се представи као нови српско-регионални месија. Напротив.

Начин на који се Вучић односи према странцима још у 18. веку описао је ирски политичари и писац Џонатан Свифт. У памфлету „Гуливерова путовања“, који се данас сматра дечјом литературом, Свифт је описао силеџију коме је моћ пореметила представу о свету који га окружује. Главни јунак, Гуливер, после живота с Лилипутанцима, малим и физички инфериорним људима, кад се вратио у нормалну средину није примећивао разлику. Навикао на лажну представу о својој снази, камџијао је све око себе.

Навикао на радикале, Вучић је умисилио да, као њих, може и нормалне људе застрашивати, понижавати, вређати…Како је манипулисао са Шешељем, сад ради са Кирбијем.

Како се та болест лечи показали су нам Мађари. Високом жичаном оградом. Не око Србије. Око Јајинаца. Односно, око једне куће у Јајинцима.

Предраг Поповић – Таблоид